Dugo putovanje kroz noć, 15. oktobar, četvrtak
Proletelo! Potpuno nestvarno. Danas je 15. oktobar. Skoro pre godinu dana, tačnije 20. oktobra 2014. počeo sam sa objavljivanjem Dnevnika. Prvi naslov beše “Mrtvi i oživeli razred”. “Ukrasio” sam ga skenovima školskog dnevnika iz 1941. koji su bili prikazani na izložbi “Komšije kojih više nema”. Ta je izložba bila otvorena 10. januara 1997. u Rexu koji je tada bio naš centar sveta. Svojevremeno sam maštao da krenem tragom imena iz dnevnika i da rekonstruišem šta se posle dešavalo sa učenicima. Jevreji na Dorćolu između dva svetska rata, priča o komšijama kojih više nema! Prošlo je, znači, skoro dvadeset godina od tog događaja. Milica je još radila u Jevrejskom muzeju, Katarina je vodila Rex, ja sam radio u Fondu koji je bio na sasvim drugom kraju grada. Još su trajali građanski protesti. Svi smo bili pomalo pijani od energije i nade. Milošević je pokazivao svoju moć koja nas nimalo nije zabrinjavala.
Pre godina dana sam napisao:
Razmišljam o tome kako lakše zaboravljamo one koje smo ostavili od onih koji su nas ostavili. Tu nije samo reč o ljubavnim vezama. I prijateljstva imaju tu vrstu ispunjenosti. Možda zbog toga toliko i razmišljamo o vremenu koje je iza nas. Ono je nas ostavilo a ne mi njega. Mi nismo prirodno ostarili, nismo se izgubili u novim poslovima i novim interesovanjima, nismo otkrili nove Amerike, jer je ona stara ostala na svome mestu.
Bili smo ostavljeni.
Usred protesta i šetnji, koji su započeli krajem novembra 1996, napisao sam tekst za katalog izložbe. Ja sam na Dorćolu odrastao. Na spoljnom krugu Dvojke. Dole su bila dva bioskopa, Gimnazija, igralište Radničkog, pruga, reka i ogromne piramide peska niz koje je bilo divno kotrljatite se. Iznad je bio Kneziš. I Strahinjića Bana gde smo igrali fudbal. O Jevrejima sam znao iz filmova i knjiga. Onda sam se u gimnaziji družio sa Vesnom koja je, puna ponosa, pričala da je sedamdeset i pet odsto Jevrejka. Veljko, u kojega je bila zaljubljena, sasvim ju je politički nekorektno zbog toga zezao. Naravno, to nije imalo nikakve veze sa stvarnim stanjem stvari. Koliko me pamćenje služi, do svoje četrdeset i neke godine nisam čuo neku antisemitističku izjavu. Antisemitizam mi je bio nezamisliv. Kao i svaki oblik segregacije, rasizma i nejednakosti. Izložba “Komšije kojih više nema” bila je značajna i važna u svakom pogledu. Pre svega zbog unutrašnje upotrebe.
Danas kad najavljuju rehabilitaciju Milana Nedića, kao nešto što se samo po sebi podrazumeva, jer se time ispravljaju komunistički zločini i nepravde, ne mogu a da se ne zgrozim od aktuelne društvene i političke scene Srbije. Ono što je bilo najgore i najodvratnije iz istorije srpskog naroda postaje uzor. Tako je bilo i sa Dražom Mihajlovićem i Nikolajem Velimirovićem, tako će, verovatno, biti i sa Dimitrijem Ljotićem. Slaviće se i uzdizati fašizam verovatno kao najsnažnija negacija komunizma. Samo zbog toga? Ima u tome, siguran sam, i ličnog i porodičnog resantimana, populističkog udvaranja i majmunskog podražavanja. Da se Srbija, mic po mic, pretvara u gnezdo fiašističke ideologije i verske zatucanosti, to je nešto o čemu nismo mogli da sanjamo ni onda kad je Milošević bio na svome vrhuncu. Bez obzira što je upravo on počeo da flertuje sa nacionalizmom i antikomunizmom.
Kiša, vetar koji liči na košavu, mada je još topao, šuškanja o raspisivanju vanrednih izbora, Brisel, Poglavlje 35. Ova zemlja živi od poglavlja do poglavlja. Između poglavlja prostire se sivilo gluposti i foliranja. Tonemo sve dublje. To je davljenje bez krika i poziva u pomoć. Hladnokrvno. I ni malo gospodski. Više robovski.
Juče mi je pisao Zoran i podsetio da je 14. oktobra Mindin rođendan. Da je živ Minda bi napunio sedamdeset godina! Nestvarno. Juče je bilo sunčano. Krošnje su još zelene ali je žuto lišće počelo da ukrašava pozadinu. Lep dan za Mindin rođendan. Jubilarni.
Polako, ali sigurno, prikupljamo se za dugo putovanje kroz noć.