Bekstvo u detinjstvo, 16. novembar,ponedeljak

Poslednja tri dana u znaku krvave tragedije u Parizu. Prvo je stigla vest o incidentu u kojem se stradalo nekoliko ljudi da bi se ubrzo sve pretvorilo u pravu katastrofu.

Nama je kablovki operater (SBB) baš to veče isključio pristup kanalima tako da sam uspeo samo da naslutim sliku prenosa BBC-a i CNN-a, koji imaju tako snažan signal koji se probio. Uglavnom sam slušao. Glavni izvor vesti bio je FB i sajtovi. Osećao sam se prilično izgubljeno.
Sutradan, u subotu, saznajem da se naši gledaoci nisu previše informisali preko domaćih tv stanica. Bili su u toku rialitiji (Veliki brat, Farma i Parovi) ili filmovi ili serije. Koja bruka. No, to je najmanje čemu ćemo biti izloženi. Još dok su preko FB-a išle prve informacije o onome što se dešavalo u Parizu krenuli su i prvi dramoseri sa svojim komentarima. U početku nisam obraćao pažnju, mislio sam: ima nas raznih, ali kako je vreme odmicalo i razmere ubijanja postajali sve očigledniji, video sam da je pojava bešćutnih, pseudoinformativnih objašnjenja nešto što je veoma rašireno. Video sam da se šljam uzdigao do tastature. Koja mutacija!
Juče sam malo istraživao kolike su razmere ludila. Definitivno velike. Javljaju se ljudi koji se lično osećaju pogođeni opštim žaljenjem za žrtvama u Parizu. Pa pišu: “A nas niko nije žalio kad smo proterani…” Ili: “Neka sada vide Francuzi kako je nama bilo 1999. pod bombama.” Ipak je najveći broj onih koji se bave merenjima. Oni se glasno pitaju: A zašto niste na isti način žalili za Rusima u avionu koji se srušio na Sinaju, gde je žalost za ubijenim u bombaškom napadu u Bejrutu? Naravno, da je njima do ruskih, libanskih ili ma čijih žrtava kao do lanjskog snega. Ovde je važna retorika kojom će se razvejati svaka vrsta kolektivne sućuti. To je, svakako, politički stav koji prepoznaje evropske vrednosti kao nešto što je neprijateljski srpskim, odnosno pravoslavnim. U isto vreme to je i odnos prema pristojnosti. Biti nepristojan, a odbijanje sućuti i dostojanstva u trenutku masovne tragedije to sigurno jeste, predstavlja novu vrstu slobode izražavanja. Biti grub, direktan, bezosećajan, to je pravi odgovor na podlu ideologiju ljudskih prava i političke korektnosti. Primitivizam nije nešto što se samo nasleđuje. Primitivizam se gaji, okopava, zaliva, pokazuje i veliča. On ne postoji samo kao lični izbor. Potrebni su kolektivni napori, i uslovi, da bi se on razvio i postao moćan i sveprisutan.
Onda sam krenuo da blokiram. U početku sam to radio krajnje oprezno, sve u nadi da je reč o nesporazumu, nekoj vrsti ironije i neuspele šale, a onda sam izgubio strpljenje. Zbogom! Ne osećam nikakvu potrebu da raspravljam o odgovornosti Zapada za stvaranje Islamske države, o ulozi velikih korporacija, selektivnim merama i vrednostima… Nikada nisam bio impresioniran američkom spoljnom politikom. Kao ni ruskom, uostalom. Oduvek sam bio svestan ograničenja parlamentarne demokratije, ali istovremeno nisam video šta bi bilo bolje. Savet staraca, prosvećeni diktator, crkvena država, hipi komuna?
Što više saznajem o svetu u kojem živim obuzima me sve veća muka.

 

 

 

U petak našeg najstarijeg unuka, pred celim razredom, verbalno napada profesorka zbog toga što sam išao kod direktorke da se požalim na njeno ponašanje. Razmišljam o tome kako da se zaštiti dete od trinaest godina od odrasle, matore osobe koja poseduje iskustvo, vlast i moć, i koja može da manipuliše svim i svačim. Ako zatražimo intervenciju prosvetne inspekcije da li će to moći da ga zaštiti? Kako će se ponašati drugi profesori? Kakva će biti reakcija dece iz razreda? Suočavamo se sa onim što se nakupilo i nataložilo poslednjih dvadeset i više godina. Svakog dana. To je nešto konkretno, opipljivo, stvarno. Nema nikakve veze sa teorijama zavere i svetskom ekonomskom krizom već sa ludilom i šljamom koji se dokopao nekakve moći.

 

Napolju je lepo, sunčano. Navijam da se skrati zima. Kao da je zima najveći problem. Neki ljudi i dalje putuju i šalju vedre razglednice prepune boja mora, plaža i zelenila. Možda su katastrofe, koje se oko nas dešavaju, znak da bi trebalo da krenemo iz početka.

Juče sam napravio spanać i faširane šnicle u znak sećanja da detinjstvo. (Spanać je  “išao” sa jajima na oko ili sa faširanim. Nekad, kad sam bio dete.) Spanać i šnicle voli i naš unuk kojeg hoću da zaštitim. A njegov mlađi brat pravi lice na pomen Popajevog omiljenog povrća. On će da pojede samo šnicle. I eventualno pire krompir. To bekstvo u sećanje na ručkove i jela od pre više od pola veka deluje blagotvorno. Bar privremeno. Moramo se vraćati da bismo prikupili snagu za ono što je ispred nas.

Otkad znam za sebe “tražio sam” zemlju, neko ostrvo, odakle bismo svi zajedno ponovo krenuli. To je, valjda, i smisao književnosti.