San i boleština, 30. novembar, ponedeljak

Pre nekoliko noći imao sam strašan, apsurdan i veoma naturalan san sa mnogo detalja. Probudio sam se sa osećanjem strašne teskobe. Nikome nisam ispričao san. Neću ni sada, jer ne želim nikoga da opterećujem svojim unutrašnjim svetovima.
Rekoh sebi, u jutro: je li ovo predznak nekog novog sranja? Srce, mozak, bubrezi, jetra, pluća, ili jednostavno duša? Šta će prvo da otkaže? Sećanje me služi, ali nekako na preskokce. Neće me, valjda, ono prvo izdati.
Juče sam se setio jednog sudskog slučaja, u kojem sam ja optuženi, i koji se razvlači već četvrtu godinu. Jutros me zove advokat, veoma drag i pametan čovek koji me besplatno zastupa u slučaju, da mi saopšti da je najzad stigla odluka iz Apelacionog suda. Kriv sam, mada su zahtev za odštetom prepolovili. Umesto da platim četiri stotine hiljada dinara ima da dam dve stotine hiljada. Sto hiljada za sudske troškove, sto hiljada da duševne patnje onoga koji me je tužio.
Neću ovde da pominjem njegovo ime, dovoljno je poznato, da ne izazovem novu tužbu. U stvari, da ne pokvarim ono što pišem i osećam na stranicama Dnevnika. O ružnim i teškim stranama života bolje je pisati bezimeno. Neću na taj način od toga pobeći, ali se neću ni uprljati. Reč je o događaju s početka rata, u Vukovaru, kada je lansirana jedna užasna, srećom izmišljena vest. Vest je prvo objavila jedna velika svetska agencija, da bi je ona vrlo brzo sama “ubila”. Za tu je vest bila vezana ličnost o kojoj je reč iz prostog razloga jer je bio najistaknutiji domaći novinar koji je radio za tu agenciju. Osim toga, taj novinar je bio poznat po prilično snaažnom patriotskom govoru. Njegovo ime se godinama pojavljivalo u medijima u vezi sa ovim slučajem. Čekao je da prođe skoro dvadeset godina da bi tužio nekoga ko je o tome ponovo progovorio. Upravo u trenutku kada je Specijalni sud za ratne zločine počeo da prikuplja dokaze o zloupotrebi medija tokom devedesetih. Slučajnost! Čisto sumnjam. Bilo je neophodno da se ova ideja zaustavi na samom početku.
OK! Sam sam se namestio u kratkoj izjavi za Radio Slobodnu Evropu o tome da je potrebno da se utvrdi odgovornost za slučaj “vukovarskih beba” i pomenuo dotičnog. To što sam tada rekao, bilo je u punom uverenju da je ovaj novinar u to nekako bio umešan. Trebalo je ćutati. Neprekidno. Toliko ljudi ovde uspešno i plodotvorno ćuti o svemu što se oko njih dešava. Ćute, puze, napreduju!

Da li je to bila najava strašnog sna? Ništa bolest. Pa imao sam, možda, sreću. Ali zar i ovo nije znak bolesti? Teške i nesnosne boleštine u kojoj živimo. Kojoj ne vidimo kraja.

 

I čime ilustrovati ovo novo sranje? Mislim da je najbolja moja vesela slika, ilustracija za esej “Sedeo sam na obali reke života i jeo govna”. Esej je objavljen u knjizi “Kuća” 2001.  Time ću, nadam se, sve stvari da stavim na svoje mesto. Idemo dalje. Pored reke.