Šta se desilo sa aurom, 27. novembar, petak

I onda sam se, posle dva dana, našao u istom  kafiću gde sam odlučio da čekam na unuka koji je bio na kursu iz programiranja. Unuk mi objašnjava da će on, kad bude lepo vreme, sam da ide, tamo i nazad, ali sada je važno da zna da ga čekam i da ću biti ispred škole kad bude izašao iz nje. Tu se priča ponavlja: njegov mlađi brat često kaže da će neko jelo, na primer pasulj, jesti kad poraste, ili da će početi da vozi bicikl, da krene u školicu… sve kad poraste. Deca svakako rastu – sa ili bez najave.

Levo, iznad moga stola, postavljen je televizor. U toku je prenos fudbalske utakmice u kojoj Partizan igra protiv nekog stranog kluba. Pojma nemam šta je u pitanju. Trenutno je jedan-jedan. Malopre je Partizan izjednačio pa je desetak ljudi u kafiću složno zaurlalo. Inače je tišina, čuje se zveckanje posuđa, šum mašine za ekspres kafu. Pretpostavljam da će se kafić isprazniti kad se utakmica završi. Onda ću moći i da ga fotografišem. Ne zbog toga što je posebno zanimljiv, lep ili neobičan već zato jer ću ga sledeće godine zaboraviti, a odlučio sam da u njemu započnem da pišem nešto što će jednog dana, možda, postati cela knjiga.
Setio sam se Kirlijanove fotografije i aure, a time i pokojnog doktora Tike. Kafić je u Kralja Milutina, odmah iznad Njegoševe. Tu, u Njegošovoj, preko puta Mitićeve rupe, gde se sada nalazi park, nekada su stanovali Evini roditelji, pa posle Rastko. Bio sam samo jednom u tom stanu, mislim na četvrtom spratu, kada je umro Evin otac, a Eva bila sa majkom Anom i primala saučešće. Ne znam koliko je prošlo godina kada je, sasvim prerano umrla Eva i ostavila dva sina da se o njima brinu Ana i Rastko. Rastko se preselio u mali Anin stan a Ana kod dece, na Dedinje. Nikada nisam bio kod Rastka u stanu, u Njegoševoj. On je živeo sa jednom mlađom ženom, mislim, sretno, uglavnom prevodeći filozofske knjige. Sve vreme se veoma brinuo o deci i njihovoj baki. A onda se on razboleo, bolovao, borio, i – umro. Ana je nadživela i Evu i Rastka. Mislim da ju je briga o deci održala. Kada su momci završili škole, i zaposlili se, ona je tiho otišla. Sad sedim dvadeset metara od kuće u kojoj je umro moj dragi prijatelj Rastko i razmišljam zašto se nismo češće viđali i družili. Imali smo toliko toga zajedničkog.
Evo, dade Partizan vodeći go. Ovog časa kad sam udario tačku na prethodnu rečenicu. To je život. Klasična dramaturgija. Trivijalno hoće da prekrije ono što je sudbinsko. I često u tome uspeva.
Isprazni se kafić kao što sam i očekivao!

Samo još jedan stariji čovek gleda užagrenim očima u televizor. Igra se poslednji minut. Čuje se huk navijačke pesme. Onda odlazi i on. Čujem kako mu konobarica kaže: laku noć komšija.
Bilo je to negde sredinom sedamdesetih. Uglavnom smo se družili po kućama. Naši su stanovi bili mali, ili osrednji, ali su mogli da prime neizmeran broj ljudi. Isto je bilo i sa pričama. One su se rojile kao suprotnost svakodnevnom životu u kojem nije bilo previše uzbuđenja. (Ako, naravno, izuzmemo uzbuđenja porodičnog života.) Jedna od uzbudljivijih priča bila je ona vezana za oblast paranormalnoga. Kirlijanova fotografija beše prazan prostor u koji se moglo ući bez straha da su tribine popunjene.
Svako ima svoju auru. Karakterističnu. Originalnu. Sećam se da oboleli od nekih ozbiljnih psihičkih bolesti imaju neku vrstu kapljice na vrhu plamička koji okružuju jagodicu prsta koja se otiskuje na filmu. Čitali smo knjige i radove o Kirlijanovoj fotografiji koja je bila neka vrsta mantre za sva istraživanja paranormalnog. Bilo je u tim eksperimentima, koje je Tika radio u bolnici u Padinskoj skeli, velikog oduševljenja i iščekivanja. U međuvremenu je oko nas išao život – mirno i sigurno, mada smo često bili nezadovoljni i buntovni onim što je značila autoritarna, jednopartijska država. Ja sam tada radio u knjižari stranih knjiga i imao sam to zadovoljstvo da naručujem i čitam knjige o svemu i svačemu. Neki su se kleli u Tita, drugi ga psovali, treći nisu hteli da se izjašnjavaju… Pratili smo fudbal, ponekad sam čak išao i na utakmice, pogotovo kad su Zvezda ili Partizan igrali protiv nekog velikom kluba iz sveta.
Markesov roman “Sto godina samoće” pojavio se na srpskom 1973. u BIGZ-ovom izdanju. Kirlijan, Tito, Tika, ludnica, fudbal, Markes i Makonda, sve se izmešalo. Nekako sam počeo da pišem knjigu o svemu tome. Šta se desilo sa aurom?

Pre nego što je Ognjen izašao svratio sam u poslastičarnicu “DJ” u Svetozara Markovića. Stara poslastičarnica na uglu sa Mišarskom. Tamo još uvek prave kitnjikez. Pravi.

 

 

Probudio sam se oko četiri sata i zagledao se kroz kuhinjski prozor. Primetio sam da je jedan prozor na soliteru s druge strane Bulevara stalno osveteljen. Sasvim gore, levo. Kao da je tu samo da bi obeležio nečije prisustvo. Stresao sam se.