Trepni dva puta ako si kidnapovan, 26. mart, subota

Juče je prostrujao tvit koji nas je lepo nasmejao. I dalje mi je smešno. Reč o obraćanju Buletu Gonciću, glumcu ovdašnjem, koji se ovih dana istakao zastupajući partiju na vlasti, kako razgovarajući sa Milomirom Marićem na tzv. Srećnoj televiziji, i igrajući u jednom predizbornom spotu.

“Gonciću, trepni dva puta ako si kidnapovan!”

 

Odmah sam zamislio situaciju da se masovno prihvati ova vrsta gestualnog jezika. Tako bi ljudi koje, iz bilo kojeg razloga snimaju za televiziju, mogli javnosti da upućuju poruke a da, pri tome, govore nešto skroz deseto. Startuju te na ulici u nekoj od čuvenih, besmislenih anketa: “šta mislite o javnom saobraćaju”, a ti pričaš i neprestano naglašavajući, trepćeš. O razgovoru u studiju da i ne govorim. Tu bi se tik treptanja, poput epidemije, začas proširio. Postoje ti kolektivni tikovi, baš kao i uzrečice ili pojmovi, koji se uvuka u mozak i deluju mimo svake kontrole. Kao da počneš da se zezaš i govoriš “šangarepa” pa onda stvarno progovoriš šangarepa.

 

Dosetka o otmici Buletovoj odličan je primer individualnog odbrambenog mehanizma koji se skoro trenutno pretvori u kolektivni. Nekada su to odrađivale glasine, najčešće posredstvom telefona, a danas FB. Pamćenje i digitalni svet su čudo. Neko je pronašao snimak iz dvehiljade i neke “Utiska nedelje” na kojem se jedan aktuelni ministar javlja kao anonimni gledalac da podrži svoga lidera. Odmah se prepozna glas. Znači, to je taj put u visoko društvo. Tako se postaje elita. Par godina botovanja pa onda: fiiiju, u nebesa. Uostalom, šta je u Srbiji uopšte elita? To bi bilo ozbiljno i značajno pitanje kad bi postojao interes da se suočimo sa tim. Knjiga Latinke Perović otvorila je ovu temu koju, koliko vidim, nema ko da nastavi. Samosuočavanje je bolna stvar i za mnogo bogatija i razvijenija društva. Masoni, templari, akademici, tajkuni, političari, vrhunski sportisti, profesori univerziteta, advokati, lekari, arhitekti, pisci, novinari, glumci… ima li još koga ko bi se moga uvrstiti u srpsku elitu? Ništa jorgandžije? A pekari? Pa ima ih koji raspolažu sa desetak i više pekara. Ili kadioničari? Kudagod se osvrnem po gradu vidim da najviše ima pekara i kladionica. A banaka manje.  (Jedan opozicioni lider je na predizbornom skupu obečao da će, kad dođe na vlast, njegova stranka da oprosti dugove i kamate svima koji to ne mogu da vrate. – A pozajmice, šta je sa njima, zapištao sam.)

 

Prvo sam besan i ogorčen. Što više razumevam to sam tužniji.

 

 

Pre jedno nedelju dana ugledao sam neobičan prizor na Crvenom krstu, na uglu Žičke i Branka Krsmanovića. U razvaljenom, i napuštenom, kućerku, gde je nekada bio časovničar, privremeno se uselio krompirdžija. Umesto da se mrzne i kisne na ulici pored vreća sa krompirom, ušao je u tu jednu prostoriju, i otvorio radnju. Slika živopisna. Dok sam se nakanjivao da se prošetam do Krsta i uslikam to čudo počela je kiša i prodavac je zatvorio radnju. Otvor od prozora je zatvorio kartonom od kutija. Ništa krompir, ništa trgovina. Dok se vreme ne prolepša. Večeras sam na FB otkrio nekoliko fotografija upravo ove prodavnice krompira. Baš sam se obradovao da ju je neko ovekovečio. Pozajmljujem fotografiju Jaše Josimovića.

 

 

 

 

Krompir je, u svakom pogledu, veličanstvena pojava. Pitam se kako su ljudi uopšte živeli bez njega. Još kad tome dodamo nedostatak kukuruza. Čudo! U Srbiji su u Srednjem veku dosta koristili kesten. On je, pored pšenice, ječma i raži bio glavni oslonac u preživljavanju. Pasulj, kupus, pečurke, meso, riba, mlečni proizvodi… to bi bilo to. Malo li je? Stari kliše da se u Srbiji nikada nije umiralo u gladi očigledno služi za jačanje nacionalog ponosa i samouverenosti. Kad se uporede istorije Srbije sa onim što se u dvadesetom veku dešavalo u Ukrajini, Indiji, Kini i Etiopiji, kad je reč o klopi, onda smo mi veoma srećan narod. Oko tri miliona ljudi, to je preko četrdeset odsto stanvništva, živi u riziku od siromaštva. To znači da svakog časa mogu da izgube i to malo čime raspolažu. U takvom društvu uzrečica da niko u Srbiji nije umro od gladi zvuči kao zajebavanje. Kad ti je život puko preživljavanje onda krompir postaje kraljevska hrana. Sve jedno ti je ko je elita i ko upravlja zemljom.

 

Staneš svako jutro pred ogledalo i trepneš dva puta.

Da, taoc si, nesumnjivo. Samo što to nema ko da vidi. Bar da se zajedno nasmejete.