Karabas na kapami, 4. april, ponedeljak
Pročitah juče izjavu šefa penzionerske partije, izvesnog Krkobabića, dok se obraćao svom staračkom članstvu, da penzioneri mogu da zaborave na penzije ukoliko Vučić izgubi na izborima. Ta izjava liči na blesav vic, naravno, jer će današnja vlast najverovatnije biti i sutrašnja. (Ne zna se samo ko će sa njima biti u koaliciji da bi stvar bila ubedljivija.) Spinovanje je ovde uvek bilo otkačeno i idiotsko, ali je sada dobilo konture nečega prilično morbidnog. Kolika je potrebno da bude pobeda da bi bila dovoljna? Devedeset odsto, možda osamdeset i pet? Malo me zabrinjava to glumatanje o svemu i svačemu.
Slične poruke mogli bi da upute i specijalisti ortopedi i hirurzi da nijedna polomljena ruka, noga, kuk… neće zaceliti ako na izborima ne pobedi taj i taj. A astronom bi mogao da najavi kišu meteora pride. Mada, bi tada postradali svi bez obzira na uzrast.
Ova pretnja penzionerima da će izgubiti penzije ukoliko neka partija ne pobedi deluje mučno. Ne zbog toga što će biti, ili neće biti, efikasna, na rezultate izbora koliko zbog same činjenice da se tako nešto može javno reći. I ostati živ.
Karabas! To je bio neki lik iz neke dečje knjige koji mi se bio uvukao u glavu. Naizgled strašan, a smešan! U stvari, simpatični nevaljalac. Saša je Ognjenu, dok je bio još mali, pred spavanje pričala priče o dobroj veštici Liliki i Karabasu koji joj se udvarao na veoma nespretan način. Krkobabić uopšte ne liči na Karabasa. Sušta suprotnost. U stvari setio sam se. To je iz “Zlatnog ključića” od Alekseja Tolstoja. Ruska verzija Pinokija. Naša Gorana se nije odvajala od te knjige. Čitala je, i čitala, neprekidno.
Nezamislivo je da se Karabas obrati deci sa pretnjom da će pobeći iz priča ako ga ne proglase božanstvom i oteraju sve druge likove. Uostalom, deca bi ga ismejala.
U subotu smo išli na ručak kod Ruže. Ona je pre dve nedelje pitala da li volimo kapamu. A mi volimo kapamu. I volimo kako Ruža kuva. Jedino se sekiram što je potrošila mnogo para da bi spremila ručak. Sve na jednoj ringli, bez rerne. Jagnjetina je još uvek prava. I zelje. Njeno veličanstvo: kapama! Dosetila se Ruža pa je napravila i dezert. Prelila je polutke barenih kruški čokoladom, a na vrh pola kumkvata koji je obradila kao slatko. Providan, naranđast poput slatka od šljive. Šta sve pametna glava može da smisli!
Ruža je sredila baštu. Cveće je voli. Odmah je procvetalo.
Karabas, dođi na kapamu! Ali nemoj da nam sve izedeš. Onda ćemo zajedno da izaberemo put kojim ćemo kroz podivljalu šumu.
Sve više nam obećavaju putovanje u bolju budućnost. Svet se, međutim, nekako proširio a skratio. Gledaš ga sa svih strana. Nema te luke gde bi budućnost mogla da otpočne tako da nestane sve od prethodnih putovanja. Pre bismo da se vratimo u prošlost nego da nas odvlače u neizvesnu budućnost. Karabas bi mogao da sedi zajedno sa Bedanecom, onim iz Kekeca. Sedeli bi za velikim stolom u podnožju Avale i neumorno praznili tanjire dok bismo se mi radovali kako smo ih pripitomili i učinili delom ljudskog društva. Eh, pusti snovi!
Ovih dana sam u nekoj vrsti bunila zbog obaveza koje sam morao da preuzmem. Gledam prošlogodišnje informativne emisije, čitam novine. Medijska analiza! Strašno je kad moraš da se vratiš i vidiš nedavnu prošlost. (A to je samo jedna godina!) Koliko gluposti, koliko foliranja! Koje rasipanje. Svega i svačega. Najviše nas samih. Čak ni siromaštvo nije ono najstrašnije. Gore je to osećanje besmisla, usamljenosti i da te neko neprekidno pravi budalom.
Gde bi se danas osećao normalno? Samo negde daleko odavde. Ali tada bi me sigurno progonila slika onoga što sam ostavio. Nedostajali bi mi ostaci sopstvenog života. I naravno, moji najbliži. Jedino što mi se čini da bi bilo podnošljivo to je da se okupimo svi zajedno na jedan veliki brod, i oni najbliži, i oni ne tako bliski, ali dragi, pa da krenemo put nove zemlje. Tako se završava i Gospodar prstenova. U stvari, pojedinačno već putujemo tamo negde.
Sada je proleće stvarno počelo. Može se sedeti napolju i gledati u zvezdani svod. Kad nije oblačno i kad si daleko od grada.