Pretpostavke, 20. mart, nedelja

Pretpostaviću da će Ovo da potraje izvesno vreme. Trajaće sigurno bar sledeće dve godine. Ušetaću u sedamdesetu. Mali brod sa zastavom zemlje koje više nema. Pretpostavljam da ću da dobacim.

Pretpostavljam da neće biti katastrofa u obliku zemljotresa ili pada džinovskog meteora. Pretpostavljam da se neće zaratiti jer ne vidim ko bi protiv koga ratovao. Hrvati sa Srbima, Srbi sa Albancima, Albanci sa Makedoncima, Makedonci sa Grcima, Grci sa Turcima. Pretpostavljam da Hrvati neće početi, a Turci završiti. Valjda im NATO, Rusi, Kinezi i ostale veličine neće dozvoliti da ulaze u ovakve avanture. Pretpostavljam da ni Putinu nije do ratovanja. Kao ni budućem amerikanskom prezidentu. Pretpostavljam da će zika virus da se dovuče i do naših krajeva. Gadna stvar ta globalizacija. Pretpostavljam da će pored virusa i internet biti sve opštija pojava. Sve će biti  brže, jeftinije i jezgrovitije. Ljudi će zaboraviti da tucaju orahe. Sve će biti spakovano i očišćeno. Kremiranje će biti u kombinaciji sa karamelizovanjem. (Čudi me da to već nije počelo da se primenjuje.)

 

Juče na pijaci obilazim tezge sa nejasnim osećanjem već viđenog. Eno gde starije žene, one koje nemaju tezge,  stoje oko pijace, prodaju listove koprive i maslačka. I ljubičice pride. To je sirotinja, sasvim na dnu društvenog lanca preživljavanja. Jedna veza maslačka 20 dinara. Nadam se da nije sav popišan. Samo delimično.   Ljubičice mirišu vrlo diskretno. Moraš dobro da udahneš da bi ih osetio. Što se slabije oseća to je miris plemenitiji. Ono što je dobro mora da se prikriva. Inače se oglasi i postane opšta stvar. Ispred centralnog ulaza prijavnica desničarske stranke Dveri. To su oni što propisuju šta je srpski a šta ne, oni što hoće da uvedu obavezno služenje vojske i razne druge gluposti. Prošle nedelje na tom su mestu bili naprednjaci. Ljudi nešto potpisuju. Valjda se zaklinju da će za njih glasati. Cveća je sve više. Došlo je doba da zasadimo naše bašte i terase. Ukoliko ih imamo.

 

U tramvaju, na putu do pijace, sreo sam starog poznanika, fizičara. Mislim da je postao i akademik. Poznajemo se skoro četrdeset godina. Pitam ga kako je i zašto mi nije odgovorio na neke mailove. Kaže mi da mu je umrla žena. Jasmina! I nju sam poznavao. Odjednom mi se vratila slika  iz Herceg Novog gde smo bili zajedno na jednoj naučnoj konferenciji. Još nisu bili muž i žena. Valjda su tek počeli da se “zabavljaju”. Takva vest udari u lice i zaustavi normalno razmišljanje. Izazove sećanje koje prožima ceo svemir. Sinoć smo gledali lep argentinski film “Truman”. Glavni junak zna da umire. Želi da udomi svoga psa Trumana. Film nije depresivan. Nije, naravno, ni veseo. Nekako je uspešno normalan. Kako se o smrti može razmišljati bez osečanja užasa. Tragično je i tužno, ali nije propast sveta. Neko nastavlja da se seća. Osećanje utehe koje nije uvek dovoljno ali je neophodno.

 

 

Jebem ti Dveri i taj talog koji oko nas pliva i nikako da potone!

 

 

Setio sam se urbane legende kad je, kao, neki sportski radio komentator, prilikom prenosa utakmice uzviknuo: “Go, go, go… Kurac bato, Sirćo brani! Pitam prijatelje da li se sećaju toga. Svi se sećaju priče, ali niko to stvarno nije čuo. Onda postavim isto pitanje preko FB-a i ubrzo dobijem odgovore:

Коментари

Kamenko Pajic Mirko Kamenjaševič “Gol, gol … kurac gol, stativa!!!”

Kamenko Pajic Posle zaradio sest meseci suspenzije kad je na utakmici usledeo ovaj komentar “Slobodan udarac sa nekih 35 metara izvodi Bukal … Topovski udarac i gol!!! Kurac gol, prečka!!! … Sjedi mali, pička ti materina, ništa ne vidim

Srđan Kusovac Nije urb legenda mirkomkamenjasevic utakmica dinama iz vinkovaca sa nekim ne znam sa kim

 

Znači nije legenda. Stvarno se desilo. Bože, koliko je se mnogo nemogućih, divnih stvari odigralo u našoj mladosti. Uprkos svemu. Da, uprkos svemu. Znam o čemu govorim.

 

Ni Bitlsi nisu izmišljeni. Yesterday i And I Love Her. Prošlost nije nikakav mračni tunel. Takvim bi hteli da ga predstave novokomponovani izumitelji harmonija sfera.

 

Od Đuke sam dobio poklone sa Sardinije. Između ostalih i potato di mare i dugačka šišarka koja nije šišarka već list. To još uvek postoji. Nije nikakva mitologija. Izgleda da još uvek ima mesta na svetu gde se može živeti tiho, pristojno i normalno. Uživanje u malim stvarima dolazi samo od sebe. Ili ga ima ili nema. Nije u pitanju politički projekat. (Zamislio sam da pseudošišarku iskoristim za armadila kojeg hoću da napravim. Znate li da armadilo jedini od životivnja može da oboli od lepre? Koji podatak!)

 

 

Narodi koji umeju da uživaju u umetnosti i prirodi umeju i svoje živote da pretvore u nešto uzvišeno i vredno.

 

Nije Ovde problem samo u grubosti i neznanju već i u razumevanju, odnosno u  nespremnosti da se razume.

 

Naš unuk Đole danas se veoma istakao na takmičenju matematike. Osvojio je prvo mesto. Svi smo veoma sretni i ponosni. On je i dalje detinjast. Njegov celi ručak  bio je jedan ogromni zalogaj. Uplašili smo se da se ne udavi. Čuvali smo njegovu sestru dok je on bio na takmičenju sa roditeljima. Višnja je prava čigra. Zavrti mi se u glavi od njene brzine i odlučnosti. Drugi unuk Nikita, koji se kasnije pridružio, da bi pojačao pritisak, jer mu ne dam mobilni telefon da igra igricu, počinje da govori: pliz, pliz, pliz, pliz…. ja mogu ovo da govorim celu noć dok mi ne date. OK, dao sam mu! Možda Nikite bude pedagog. Mada, andragogija je potrebnija.

 

Počelo je proleće.

Pretspostavljam da ću da završim ovo što sam započeo.