Kiša i opera, 25. jul, ponedeljak
Kiša i osveženje. Olakšanje. Smrklo se oko pola osam uveče. Nastupi mrak kroz koji se probijaju automobilski farovi i svetlost lokala iz prizemlja. Ulična svetla se pale od devet. Gradske vlasti tvrde da je uvek bilo tako, a ja ne mogu da se setim, osim da je prethodnih godina nebo bilo svetlije. Može se lagati na malo, a može i na veliko. Niko nikoga više ne može da uhvati u laži. Odnosno, to jednostavno više nije važno. Može se lagati mirno, hladnokrno, i nadasve besmisleno. Laže se o sebi, ali još više o drugima. Upravo je u toku izložba “Necenzurisane laži” koju je priredila služba informisanja SNS-a. Time se, kao, dokazuje da se vlast može napadati, kritikovati, kao i da se o njoj može bez ikakve odgovornosti i posledica lagati. Na taj su način sve priče o cenzuri i autocenzuri raspršene. Čisto sumnjam. Tek sada će to da bude tema. Nije mi jasno ko je ciljna publika ove izložbe. Protivnici? Pristalice? Ili neopredeljeni? Možda predstavnici EU i strane diplomate?
U petak smo se našli sa Nebojšom. Savet galerije Ozon, nas četvoro, osim Irine koja je bila na planini, znači opravdano odsutna, da razgovaramo o tome šta se može uraditi u budućnosti. Cepeter, onaj tajkun rodom iz Bosanske Dubice, odakle je i moja otac, razvrgao je ugovor oko prostora sa Ozonom. Odnosno, zatražio je dva i po puta veću cenu. Tako će umesto galerije na tom mestu, u Uzun Mirkovoj, biti prodavnica patika. Nek im je sa srećom! Kad samo pomislim da se taj Cepter, odnosna njegova supruga Madlena, ače promocijom kulture i umetnosti, imaju i Muzej u Knez Mihajlovoj, pozorište, operu, šta li, u Zemunu, onda mi ovaj bedni dobitak od par hiljada eura, deluje tako iracionalno i ograničeno da se zapitam: kako se takva ograničenost može toliko obogatiti. Može, naravno! Nema nikakve veze između sposobnosti bogaćenja i plemenitosti, lepih osećanja, razumevanja kulture, umetnosti ili istorije. Bogataši, pogotovo ovi istočnoevropskog i balkanskog soja, predstavljaju neku vrstu grđanske podvrste – hibrid seljačkog lukavstva, komesarske osionosti i gradskog mangupluka. Svi su oni upoznali svet onako kako ga pristojni ljudi ne upoznaju. Iz prikrajka gde se okupljaju šibicari, sitni lopovi, šaneri i prevejani poltroni i maheri. Dug je put do berze. Pre toga se kroz privatizacije svega i svačega, za sitine pare, otme sve što je vredno. Nije Cepter ni jedini, ni najgori. Pun je ceger ceptera, beka i peconija. I tu nije kraj. Za njima dolaze još strašnije spodobe. Svi se, odreda, najviše bogate na sirotinji. To je pravilo akumulacije kapitalizma koja se ne razlikuje u dvadeset i prvom veku od onoga iz devetnaestog veka.
Dikensa, međutim, nema baš kao ni filozofije morala. Nema ni ozbiljnog razgovora na tu temu.
Galerija Ozon nastaviće svoj rad na drugom spratu. Skloniće se sa ulce. Popeli smo se u novi prostor u kojem je već postavljena nova izložba. Potpuno me je raspametila svetlost i položaj. Ovde se može svašta uraditi. Možda čak početi i razgovarati! To bi bio ogroman napredak u svakom slučaju. Da ponovo počnemo da razgovaramo o umetnosti, kulturi, društvu… da polemišemo, da se prepiremo, da o svemu počnemo glasno da razmišljamo.
U jeku opšteg sranja i osećanja gubitka počeo sam da radim na nečemu potpuno novom. Toliko je novo da deluje nestvarno. Opera!
Đorđe je napravio prve dve verzije Lokatve (soneta na izmišljenom jeziku o kojem sam pisao u Sećanjima). Đuka je iz Grčke, kad je čuo muziku, zavapio: budite ambiciozniji, uradite operu. I tako je krenulo. U subotu sam poslao prvu ruku libreta. Ima sedam pevanja. Deluje nestvarno. Naša Cramina Burana. Možda je upravo sada trenutak da se radi na nečemu što ima tako malo sa stvarnošću. I da se to radi bez nade da će se to ikada moći realizovati. Biće dovoljno da to pevušimo između sebe. Dok nas budu vodili na stadione.
Ovo je tek početak. Moraće mnogo da se radi. Neizmerno. I to me raduje. Kao da ima nade. Je l ono rad oslobađa?
Kiša pada. Mrak. Danas mi je legla polovina penzije. Možda ću da se častim i da kupim nova perca i tuš. Još ćemo se mi nagledati svetlosti. Valjda.