Soba šinjela i froncli, 3. avgust, sreda

Naravno, nikada nismo imali posebnu sobu za odeću. Naročito ne za šinjele. Očeve stvari su bile u ormanu zajedno sa svim ostalim. Nije u toj odeći bilo ničega trijumfalnog i pompeznog da bi raspaljivalo dečju maštu. Mnogim delovima te odeće ne znam ni danas ime. Na primer, krajevi rukava, dupla tkanina koja nije bila skroz ušivena, gde su se pohranjivale karte od bioskopa ili autobusa, poneko dugme. To je bio izvor uzbudljivih otkrića. Na očevoj uniformi nije bilo previše zlata – pikova, trefova, rombova i lovorovih listića.  A zvezdice na epoletama! Da li je bolje što više ili što manje? Imalo je to neke veze sa mladošću, pa se i šalilo na račun broja zvezdica.

 

Neko celo jutra vežba na trubi. Počeo je od Marša na Drinu, pa preko motiva iz “Kuma”, pa do Besame Mućo. Vraćao se na ovu poslednju više puta. Svira polako, da ne pogreši, pravilno, ali bez prave strasti i ritma. Tužno. Usamljen zvuk u neprekidnom žamoru taksista. Pola pekara ne radi do 15. avgusta. Nema škole, pa nema ni glavnih konzumenata. Ponovo vidim na Bulevaru koliko je zatvoreno lokala. Neki se, kao, premeštaju na bolje lokacije a neki se definitivno zatvaraju.  Sav posao, i pare, skupili se u nekoliko kvartova. Tu se otvaraju kafići, restorani i prodavnice brze hrane. Vidi se po parkiranim automobilima kakva su gde vremena. Društvo se pocepalo uzduž i popreko. U svakom pogledu. Ne samo ekonomski. Otkrivaš pripadnike sopstvene generacije koji su “uspeli” i ove nove koje su propali. Povezuju ih neke čudne strune bezočnosti, specijalizacije i opšteg neznanja. Ignorancija je epohalna. Isto tako i bešćutnost. Onda upoznaš ljude koji su potpuna suprotnost. To su društveni “džepovi” u kojima su se našli preživeli oblici ljudskog postojanja. Pronalaziš zajedničku prošlost. Brišeš zaborav. A onda ponovo upadaš u kolotečinu gluposti.

Priprema se nova Vlada. Danima traju licitacije oko ministara. Deli se vlast kao u igri Monopol. Premijer ima kockice koje slušaju naredbu. Može da baci šestica koliko oće. Dok mu ne dosadi.

Preksinoć kod Jean Daniela koji odlazi iz Beograda u Izrael. Znamo se iz devedesetih. On je, verovatno, poslednji strani aktivni diplomata koji je znao kako je Srbija izgledala u vreme Miloševića.

Da li će budući premijer čitati ekspoze petanest sati? Ova zemlja sve više liči na priču iz Letećeg cirkusa Monti Pajtona. Ovde je sve u isto vreme i ozbiljno i otkačeno.

 

Ponovo sam počeo da crtam percem i tušem. Neki mešani motivi.

Šinjeli u našoj kući nisu bili tako grubi. Uz njih su išle “froncle”, ostaci nekih igračaka, jastuka i uspomena. Zajedno su čuvali kuću od onih koji su bili glupi i sebični.

Kad sam nacrtao “Sobu šinjela i froncli”, kao da sam čuo koji me je podržao. Truba je najzad zamukla.