Jebem vam mater! 5. april 2017, sreda

Sa tim se svakako sve može završiti. Da li i započeti?

U traženju pravog izraza da opišem (ne i objasnim) Ovo Ovde juče sam  naleteo na fotografiju moga FB prijatelja Ganeta. Na ulici, među demonstrantima, drži verovatno najupečatljiviji lični transparent: “Jebem vam mater”. Nema uskličnika.

 

 

U meni počinje da se odmotava film – od gimnazijskih dana, iz Prve beogradske, koja se tada zvala “Moša Pijade”. U četvrtom razredu nadrndani profesor filozofije me vređa pred celim razredom: Svi srpski pesnici su budale! (Glas o tome da sam član literarne sekcije i da pišem pesme dovoljan je razlog jednom odraslom čoveku, tada četrdesetogodišnjaku, da zajebava klinca od sedamnaest godina.) Pitam ga da li on na mene misli i da li je stekao to uverenje na časovima, a on odlučno kaže da. Ne oćutim već odgovorim: pa i ja sam stekao određeno mišljenje o vama na časovima. Profesor se, sve sedeći za katedrom, razdera: “Marš napolje stoko jedna!”

Bio je mali rastom, neugledan, dežmekast. Oriđinale u svakom pogledu. Birkao je filozofe koje voli i one koje ne voli. Ponašao se nadmeno i prema svojim kolegama. Pričalo se da ima odlične odnose sa nekim uticajnim profesorima beogradskog univerziteta. Nikada nisam otkrio da li je napisao neku knjigu ili rad. Bio je profesor filozofije u gimnaziji a ponašao se kao da je Kant lično.

Zbog ovog sam profesora morao da promenim gimnaziju, da izgubim godinu, i da je polažem vanredno, jer nisam mogao da zamislim da ponovo idem u školu. Progon je, u stvari, počeo tako što je o mome slučaju izašao tekst u tadašnjem Studentu koji je imao posebnu srednjođkolsku stranu. Naslov: Marš napolje stoko jedna.

Setih se sebe kao “stoke”.

Nikada o ovome nisam pisao.

Prvi put bih sada mogao da kažem tom profesoru, zbog kojega je moj život možda dobio drukčiji smer: Jebem ti mater! Sa tom bih psovkom mogao da krenem dalje. Mngo dalje.

Na primer: kolekcija partijskih sekretara, nacionalista iz Udruženja književnika i Akademije, pandurčina koji su nas isleđivali i zajebavali, nesposobnih i sujetnih direktora u firmama u kojima sam radio, sitnih lopurdi, akademskih foliranata, nelojalnih prijatelja… Jebem vam mater svima!

Tito, Kardelj, Đuro Pucar Stari, Slobodan Milošević, Franjo Tuđman, Izetbegović, Kučan, Vlasi… jebem vam mater!

Pa većina je mrtva, čemu im psovati majku? To je simbolično, zar ne razumeš?

I Niksonu, i Hrušćovu, i Fidelu, i Ulbrihtu, i Maocedungu, i De Golu, i Putinu, Erdoganu, Trampu, Boduenu, Sadatu, Gadafiju, Bokasu, Somozi, Truhilju… svima treba jebati majku jer su nas na ovaj ili onaj način ponizili i učinili naše živote bednim.

A toj bedi kao da nema kraja. Kao da su se prošlost i budućnost spojile u jedno ogromno sranje. Da li je trebalo da im jebemo mater mnogo ranije? Verovatno. Ali nemaš baš uvek pri sebi takvu sigurnost, i takav bes i ogorčenje, poput moćnog oružja koje te čini sposobnim da menjaš svet. Najčešće si zabrinut. Najčešće muku mučiš. Najčešće misliš o tome kako će, i od čega, da žive tvoji najbliži, posebno tvoji naslednici. Rado bih učinio sebe sopstvenim pretkom a ne potomkom. Ma šta to značilo. Ukoliko bi me to oslobodilo bar delića brige.

Dok se ulicama Beograda i desetina srpskih gradova valjaju talasi protesta i gneva, čini mi se da nema univerzalnije i jedinstvenije poruke od psovke: jebem vam mater!

U šta ste naš život pretvorili!