In, 30. mart 2017, sreda

Juče, tokom jednočasovnog druženja sa unucima, sa sve picom, kažem da na svakom susretu moramo da objasnimo neku nepoznatu reč. Nemam pojma zašto počinjem od onih reči na “in”. Pitam Ognjena da li zna šta je to intuicija. Ne zna. Objašnjavam mu. Onda pređen na instinkt. To zna. Daje primer sa životinjama, a ja ga dopunjavam onim ljudskim. Onda iznenada pitam Nikitu, koji je upravo došao, da li zna šta je introspekcija. Naravno odmahuje glavom. I njegov brat deli neznanje. Objašnjavam im da je to ono kad posle ručka i druženja odu kući pa se, sami za sebe, zapitaju šta su danas radili, da li su zadovoljni ili nezadovoljni sobom. Kao da upere pogled na unutra, premda je reč o nečemu što se, prethodno,  dešavalo napolju.

Neki ljudi imaju bolju intuiciju od drugih. Baš kao i sposobnost introspekcije. Intuicija za rešavanje složenih matematičkih zadataka nije ista kao i sposobnost razumevanja tuđih osećanja. Kad počneš da slikaš neku sliku, bez obzira što u glavi imaš nekakav plan, ipak je najvažnija intuicija šta će ona značiti. I da li će uspeti.

Posle su mi kroz glavu prolazili mnogobrojni izrazi koji su počinjali sa “in”.

Predveče sam se odšetao do Trga da vidim kako izgleda jedan predizborni miting. Kao prvo, primećujem da je mnogo mladih ljudi. Matorci, poput mene, oprezno se rasporedili okolo, šetkaju se, ispituju obim i gustinu. Pretpostavljam da se okupilo oko dvadeset hiljada ljudi. Mnogi samo čekaju protestnu šetnju. Atmosfera je dobra, vedra, optimistična. Da nije ovih matoraca koji se kiselo vajkaju što posle četvrt veka ponovo moraju da izađu na ulicu bilo bi, nekako, skroz sveže i prirodno. Tako je, kako je! Stalno se očekuje da će biti još gore. Neka vrsta perverzne nade. Jer od tog “goreg” ljudi umeju da se prenu i probude, pa nešto može i da se promeni na bolje.

Eto sam involviran. To je još jedan reč koju moram da “prodam” unucima.

Celog sam života involviran u sva moguća sranja koja se oko mene dešavaju. Srećom, nisam usamljen. Odavno sam postao svestan da inkorporianje sranja u zajednički život deluje pozitivno. Ruši lične frustracije i inhibicije! Nekako je lakše najebati kolektivno nego lično. Uvek bilo.

Možda je to “samo” inat. Instinktivni inat! Koji traje otkad znam za sebe. Nesumnjivo postoji određena estetika suprotstavljanja i otpora vladajućem establišmentu, neka lepota  izazova i komplikacija, lepota iskušenja, lepota uskih staza, novootkrivenog pogleda i pejsaža mimo zvaničnog vidikovca… Ali to nije samo estetika, lepota, umetnost, igra, pokazivanje nadmoći duha i duhovitosti nad grubošću i prostaštvom, tu je i elementarno osećanje pristojnosti, morala, poštovanje tuđih osećanja, osećanje pravde, gnev i ogorčenje zbog laži i prevara. Zadržati samopoštovanje, sačuvati dostojanstvo! Ali svakog dana, već samim životom, i onim u čemu živiš, osećaš se veoma poniženo. To je osećanje koje nije od juče. Sa retkim prekidima to traje duže od četvrt veka. Počelo je sa Miloševićem i kompanijom…

 

Infiltracija, intoksikacija, inhibicija, intenzitet, institucija, individualnost, individua, insomnia, inkarnacija, inhalacija, inovacija, industrializacija, inkvizicija, inkluzija, instrukcija, interpretacija, internacionalizacija, insekti, indoktrinacija, invazija, infantilno, inćun, intimno, interes,  intubacija, inostranstvo, Indija, Indonezija, Inke… in, in, in, šta je još in osim onoga što nas melje i uništava?

Može li goli instinkt da pobedi inhibiciju, da spreči invaziju, uništi inkviziciju i spase od intubacije?

Oj Indijo, zemljo faraona u tebi je insekata puno!