Ja i Soros (Soros and me), 17. maj 2017, sreda
Sada ću da otkrijem nešto što je mnogim mojim prijateljima odavno poznato. Svet se, u međuvremenu, veoma proširio, a ja i moji stari prijatelji ne samo da smo omatorili nego se i u nekim životnim stvarima potpuno razišli. (Najveća suprotnost ogleda se svakako u tome što su neki živi, a neki nisu.) Ima, pored toga, i suprotnosti koje su se razvile nekako same od sebe. Ne znam zašto ali ova me priča podseća na jednu divnu scenu u kamenu, postavljenu pre više od tri hiljade godina u Starom Egiptu. Kraljevski patuljak sa svojom ženom. Dirljivo je ne samo putovanje kroz vreme nego i ono što ta priča zrači. Naše su uspomene mnogo manje lepe. Dodirnemo ih da razbijemo ružnoću. Prizovemo apsurd da nam pomogne da se ponovo, i ponovo, suočavamo.
Reč je, naime, o tome da sam se svojevremeno veoma družio sa gospodinom Džordžom Sorosom, kojega počesto nazivaju i Đoka Soroš, Žorž Šoroš, Zli Đoka, Podmukli Bankar, Obarač Funte i Mađarsko-jevrejska Protuva Sorosić.
Prvi put smo se sreli davne devedeset i šeste. (Prošli vek, svakako.) Milutinović, kao, bio predsednik. Nije hteo da izda vizu Sorketu. Odlagao, odlagao, pa mu Sloba na kraju dozvolio. Verovatno je insistirao amerikanski ambasador. Kancelarija Fonda bila je tada u Tolstojevoj. U istoj ulici gde su stanovali Miloševići. Tu negde se bio skrasio i ujka Karić.
Krenemo mi da pripremamo prijem, a kiša kao iz kabla. Iznajmimo šator da bude u bašti jer će mnogo ljudi da dođe. Za posluženje Buba, sa Filozofskog, zajedno sa mužem, predavači, naprave kanapee. (Snalazili se ljudi, male im bile plate.) Prvi put sam tada video šta su to pravi kanapei. Posebno pamtim neku kombinaciju suve šljive i pečene pileće đigerice. Kad je krenuo prijem kiša, kao po komandi, prestade. Miriše ispod šatora onoliko. Trava gusta, mokra. Ne sećam se da je bilo nekih diplomata. Samo domaći izdajnici. Sorke pije isključivo kampari. Uglavnom sluša. Ali ume i da pita. Najviše je profesora univerziteta i novinara. Ne sećam se da je bio iko od političara.
U jednom trenutku, već je uveliko prošao pozdravni govor, upoznavanje, mrmoljenje i minglovanje, a mene Sorke pod ruku pa upita: šta se ovde igra? Da se malo zabavimo. Koje bre igre, već je bilo iza deset uveče. Štagod mi padne na pamaet, poput šaha, preferansa ili tablića, to je nekako kamerno, teško bi se oko toga okupilo društvo. I ispalih prvo što mi pade na pamet: – krajcerice! Nisam pomislio ni na Care, care, koliko je sati, ni na Trule kobile, iako bi i to bilo masovno i živopisno.
Očas raščistimo pločnik ispred zgrade, koji je bio natkriljen krovom. Zid prav ko strela. Bez pukotina. Namestimo još dva reflektora da bude kao na sceni, udaljimo se, u travi, jedno sedam, osam metara, i započnemo.
Ispostavi se da Soros nema ni parice. Ne nosi sa sobom novac. Ja prikupim dvadesetak srpsko-jugoslovenskih metalaca, najbolje su nesumnjivo petodinarke, i mi započesmo sa igrom. Bilo nas je desetak koji smo igrali krajcericu. Soros se brzo popalio, ali ne samo on. Poče navijanje. Nije prošlo ni pet minuta kad eto ti Slobe i Karića. Ozbiljni, a džepovi im se otegli od sitnine. Nisu ni pitali da li mogu da igraju. Samo su prišli, uz jedva primetni pozdrav našem gostu.
Igrali smo do ponoći, šalili se i cerekali. Karić je stalno pokušavao nogom da neprimetno gurne svoju petodinarku. Sloba je bio striktan. Nije pokušavao da muva. I umeo je da dobro proceni. Soros je odlično igrao krajcerice. Koncetrisan sve vreme.
Pozdraviše se, na kraju, kao stari drugari. Svako se zarekao da svoju ulogu odigra do kraja. Tako i bi, mada ne znam gde ću sa Karićem.
Moram priznati da je to bilo moje zvezdano veče. Odrao sam ih. Jedino mi je Soros ostao dužan jer je igrao za moju lovu. Bankar ko bankar.
I dalje mi nije jasno što toliko pizde na Đoku. Valjda što sa njim nisu nešto odigrali. Jadan je ovaj nacionalizam, još jadniji političari. Sve neki levaci koji ne umeju ni novčić da bace na pravu stranu. Tupo oko, jalova jabuka!
Razočarenje u 2 glasa, 13. maj 2017, subota
Mislio sam
U stvari nisam
Da ću moći da se razočaram
Ali ne ovoliko
Koja naivnost, koja stopa verovanja u ljudsko poštenje, koja zabluda
U stvari, već decenijama negujem tu debilnu crtu karaktera
Sam bog zna kako sam se izvukao, snašao, preživeo
Raspad zemlje, ratove, tranziciju (koja je još u toku)
Zar to što se oko mene dešavalo nije bilo dovoljno da se naučim pameti
Da se spustim na donje prečage, da malo po malo, počnem bosom nogom da dodirujem površinu planete
Niko me nije bio po ušima da ostanem tvrdoglav i zagledan u daljinu gde vredni vrednuju i nagrada stiže ako ne preko novina onda pouzdano western unionom
Mimo žirija i komisija
Dajte mi, bar jednom, mesec dana da provedem okružen mirom u udobom mirnom gradu koji ima svoju luku i najmanje tri svetionika
(Ko bre da ti da, da li si ti normalan?)
Da mogu da pišem knjigu koju ću ukrasiti crtežima po sećanju
(Koja bre knjiga, koji crteži, koja sećanja?)
Da ne mislim na novac, bolesti, porodične komplikacije, odvratnu društveno-političku simulaciju
(Danas je Dan bezbednosti, zar ti nije jasno kome je i dalje sve potaman?)
Da ne gledam lica koja me nerviraju, da ne slušam odjeke razgovora i komentara o propasti svega i svačega
(Umri!)
Molim vas da prestanete da me podsećate
(Jedino!)
Sve više asteroida i krupnih nebeskih tela juri prema Zemlji
Sve više virusa mutira i priprema se za konačni obračun
Lednici se otapaju, more se podiže, buđ napada silose sa kukuruzom, banane se raspadaju, lude krave opsedaju kapije
Kraj je blizu a ništa nismo uradili za sebe
(Pa?)
Nema više čistih gaća i peškira
Ispraznile su se baterije
Jedan moljac održava poredak stvari
Spljeskaću ga ako mi sleti na sto
Vidiš to je odnos snaga
Ipak sam razočaran.
(Vidim!)
Prestanite da me štipate, 11. maj 2017, četvrtak
Ne mogu da odolim. Monti Pajton kao stvarnosna proza. Život u Severnoj Koreji. Trijumf tiranije i mentalnog obolenja.
Onda se setim neke dve mlade žene iz Beograda koje su bile u Severnoj Koreji da bi lično iskusile nemam pojma šta. Onda su u kemp stilu napravile neku dramicu koja se izvodila u Bitef teatru. Mi smo veliki, tolerantni ljudi koji mogu sve da razumeju. Tako bi se moglo turistički ići i u Aušvic, u vreme njegovog punog rada. Naravno, pod uslovom da niste Jevrejin ili Rom. Idiotkinje!
http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2017&mm=05&dd=02&nav_id=1256172
Na isti se način stalno premeće, relativizuje i poništava ne samo ono što se odigralo pre sedamdeset, osamdeset godina, nego i ono od pre sedamnaest. Javljaju se razne spodobe u likovima istoričara, političkih analitičara, novinara koji objašnjavaju da je, u stvari, sve bila zabluda i “samo onako”, dok su se suštinske stvari odvijale daleko od naših pogleda i života… Tako mu dođe potpuno površno, nedokazano i slojevito kako smo živeli devedesetih, u vreme hiperinflacije, ratova u Hrvatskoj i Bosni, u vreme izbeglica, sankcija i izolacija, kako je tada bilo mnooogo bolje nego danas, jer, na kraju krajeva, uopšte nije bilo u pitanju ko će gde da živi i stanuje, ko će da se ubije, siluje, protera, opljačka, reč je o mnogo većim, globalnim stvarima gde se lomi i ruši sve što je do tada postojalo, a bilo najbolje na svetu, stvara se, bog te jebo, zar ne shvataš, novi svetski poredak. Kao da je onda važan jedan Arkan i zavijanje Cece, mahnitanje sina Marka, snoviđenja mama Mire, ubistva Stambolića, Ćuruvije… i desetina raznih ljudi koji su se našli na putu onima koji su baš hteli da zaustave novi svetski poredak. (A uz put su se malo i obogatili.) Pa šta ako su zaustavljali vozove ili autobuse i razdvajali Srbe od neSrba pa ih onda selektivno ubijali? Zar to nisu radili i svi ostali? Još krajem devedesetih reče mi jedna Albanka, kad su se pojavili prvi tekstovi o Haradinaju, “on je albanski Arkan”. Pitam se, da je Arkan živ da li bi mu se ovde ikada sudilo.
Potreba da se laže i pretvara zajednička je svim narodima i narodnostima sa ovih prostora. Pa i šire. Svaki pogled na današnju svetsku političku scenu predstavlja putovanje kroz drhtavo tkivo pihtije od govana. Naravno, i tu se neke ličnosti veoma ističu svojim psihopatskim sklonostima. Nedo ti bog da u Srbiji nešto progovoriš o ličnosti Donalda Trampa, Vladimira Putina i one Lepenke. Mladi severnokorejanski psihopata nije u fokusu, mada uvek može da privuče simpatije kao zakleti antimperijalista.
Ovde su opet nekako sporadično jadikuje što 2000-te, kad je srušen Sloba, nije obavljena lustracija. Jednom za svagda! Nije nego! Sa kim i sa čim? Sa postojećom policijom, vojskom, tajnim službama, pravosuđem, rukovodstvom javnih preduzeća, sa većinom u Akademiji, na Univerzitetima, po medijima…? Da ne pominjem političku elitu koja je dobrim delom proizvedena po “zadatku”. To majmunsko foliranje sa vladavinom prava, kao suprotnost partizanskom “pravosuđu”, jeftina imitacija zapadne demokratije iza koje je stajalo samo vlastoljublje, sujeta i ozbiljni zajednički poslovi sa modifikovanim tajnim službama koje su bile mešavina policijsko-mafijaške omerte. Kako je ta vladavina prava sprovođena prema ubicama i čistim kriminalcima koji su počinili masovna ubistva u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu? Ko je stvarno u Srbiji odgovarao za masovne grobnice, pa i za onu na desetak kilometara udaljenoj od Terazija? U takvom smo društvu živeli, i još živimo, s tim da je sedamnaest godina posle preokreta, povratak zla i njegove relativizacije, odnosno njegovog veličanja, sve dobilo krajnje košmarne razmere i oblike. Jedan ministar se neprekidno zajebava sa žrtvama i sećanjem. Obučen u crnu košulju, i u nekoj vrsti pseudo uniforme, on lupeta najveće gluposti mešajući desno i levo, tradiciju i budućnost, konzervatizam i modernost, ogavno i plemenito, krivce i žrtve. Buka i muk!
Evo ga buđenje Pjongjanga! Šest u jutro. Pesma se zove. “Gde si ti, dragi generale?” Pesmu je navodno komponovao prethodni diktator-psihopata Kim Džong II.. Zamislite samo dinastiju psihopata! Mnogo je veće ludilo od hemofilije koja je pratila izvesne evropske dinastije! U zemlji u kojoj vlada više generacija psihopata verovatno dolazi i do određenih promena u kolektivnoj psihi.
Melodiju porede sa onom iz Tvin Piksa. Ima sličnosti. Kompozicija je dugačka, uz dosta tajanstvenog zavijanja, bez snažnog, prepoznatljivog ritma. Da ti se uvuče ispod kože.
Stvarno: Gde si ti, dragi generale? Prosto da se rasplačeš.
Ovaj bizarni, da ne kažem skaredni, prilog iz svakodnvnog života Severne Koreje, probudio je, međutim veliko zanimanje među posetiocima sajta B92. U buljucima se javljaju da objasne kako je u pitanju još jedna američka (CNN-ova) zavera, kako je u Severnoj Koreji fantastično, svi zaposleni, školovanje i zdravstvo besplatno, dečiji vrtići sa bazenima, svi čisti, siti i zadovoljni. Javlja se i neki srpski odbojkaški trener, koji čeka produženje ugovora sa severenokorejskom odbojkaškom reprezentacijom, da posvedoči da je u Severnoj Koreji stvarno fantastično. Ta reakcija na ovu vesti (film) govori više o stanju stvari u Srbiji od svih protesta, izbora, proklamacija, aklamacija, zakletvi i krsnih slava.
Gde si ti, dragi generale? Snevaš li snevaš? Seliš se iz telo u telo. Šetaš se kroz porodicu, pleme, ili kroz ceo narod?
Koji Kafka, koji bakrači? Koji bre Tvin Piks? Ovo je stvarnost od koje se smrzneš. Ovde je život sve strašniji, a suočavanje sa razmerama gluposti, neznanja i fanatizma uništava poslednje ostatke nade.
Prestanite da me štipate! Budan sam.
Pivo ili vino, 7. maj 2017, nedelja
Danas je dosadna kiša, a i inače. Samo da još neko zapeva: Tužna je nedelja!
Razmišljam da li je uz pasulj bolje pivo ili vino. Ima pristalica i za jedno i za drugo. Ja sam se, od mladosti, navikao na hladno pivo uz vruć pasulj. I to onaj bogati pasulj, sa šargarepom, paškanatom, celerom, suvim rebarcima, dve polutke crnog luka propečenih na ringli, tankom zaprškom sa alevom paprikom, belim lukom, sitno seckanim prešunom, može i jedna seckana crvena paprika ako je u sezoni, biber obavezno… Nekad sam pripremao i tzv. istarski pasulj, sa seckanom goveđom pršutom i kukuruzom, a umesto klasične zaprške, na kraju ide sitno seckana dimljena slanina, peršun, beli luk i kašika dobrog maslinovog ulja. I uz njega mi je prijalo pivo.
Vidim, međutim, da je vino, pogotovo crno, prodrlo u sve pore našeg društvenog bića, a posebno je popularno među ženskom omladinom. I moja životna drugarica odvajkada pije crno vino uz pasulj tako da meni za ručak pripadne cela flaša piva sa kojom se ja junački borim do kraja.
Nekako mislim da nisu u pravu ljubitelji vina kad je reč o slaganju sa pasuljem jer meni pasulj izgleda skroz kontinentalno, poput kolenice sa kiselim kupusom ili pečenja. Ozbiljne stvari zahtevaju ozbiljan pristup. Mada, koliko je pivo uopšte ozbiljno piće? Rekao bih da se diskusija tek otvorila i da bi svakom mogao da da doprinos koji ne bi bio samo teorijski već i sasvim lični, iskustveni.
Ako bismo krenuli tom prehrambenom, klasičnom linijom života otkrili bismo, nema sumnje, mnoge eksperimente i iskustva koji bi, opet, udahnuli novu energiju uveliko presahloj teoriji. Za naše mladost Klod Levi Stros je svojom kategorizacijom na sirovo, kuvano, pečeno… učinio mnogo na okupljanju, družnju i pripremanju različite hrane. Rekao bih da je to sada davno prošlo vreme jer je dominacija brzinske hrane i još brzinskije isporuke pogasila mnogo poštene kuhinje. Zatrla bre, prave domaćine i domaćice!
Pišem ove redove u polumraku jer me mrzi da upalim svetlo, a imam i utisak da komšiluk samo gleda kada ću da upalim svetlo, na koju ću stranu da odem, da li ću nešto da spremam za jelo, da li da počnem da ločem štagod… Ili da izvadim započetu sliku na kojoj je jedan mnogo ružan tip sa šeširom od novina i tamnim naočarama ispružio ruku prema nečemu što je izvan slike. Zamislio sam da ispišem lepim, velikim slovima, preko cele slike, jednostavan naslov: “дуга рука правде”. Mada, ne verujem da će ta spodoba ikome pravdu da donese osim što će nekoga negde opasno da zajebe. Ali, takava su vremena. Ne može moja inspiracija protiv onoga u čemu sam, i sa čime sam.
Društvo se, vidim, okupilo. Ono staro, još iz Slobinog vremena. Tu su doktori medicinski, i oni istorijski, poput Strikovića i Veselina Đuretića, sa njima društvo mahom nepoznato mada ukrašeno titulama i znamenjima, da te bog sačuva. Očigledno su se penzosi okupili, malo se nacrvckali, naduvali, napumpali, zapevali… pa onda neko pokrenuo akciju protiv Darvina i teorije evolucije jer se ona, naime, previše temeljno natura našoj mladeži iako bi red bio da se omladina upozna i sa učenjem drevnim, biblijskim… Može biti smešno jer je budalasto, ali nije. Osetili su i ovi starci kako je sad trenutak da se ponovo okupe i da zamese novu čorbu. O njhovom pogledu na svet besmisleno je pričati. Nije slučajno da su živnuli. Tu je već mnogo toga pripremljeno. Od alternativne medicine i otpora prema vakcinama do nacionalističkog i klerikalnog iživljavanja. Kampanja protiv amerike i zapada generalno gora je nego u vreme najvećeg komunizma. U školama je veronauka već duže od petnaest godina. Mislio je Zoran Đinđić da će to da stabilizuje i uljudi društvo, da će poznavanje istorije religije mlade ljude da učini tolerantnijim i blažim, da će se i crkva uključiti u modernizaciju i civilizovanje zapuštenog naroda. Bilo je sve suprotno.
To što postoje neki kreteni u Teksasu i okolini koji promovišu kreacionizam kao ravnopravnu teoriju onoj Davinovoj neka okače mačku o rep. Dajte onda i oružje da se slobodno prodaje kao u Teksasu. I da sami pumpamo naftu! Šta će nam Rusi.
Ja sam, znači, za pivo uz pasulj. Ali ne branim nikome da uživa u vinu, špriceru, bevandi, viskiju, votki, tekili… pa i u vodi.
Samo me ne terajte da sa vama delim taj klo-klo.
Odoh da pijem za svoj groš. Napolju je mrak da mračnije ne može biti. Sutra je novi dan. Valjda.
(Sad čujem da je Lepenka skroz izgubila u Francuskoj. Ima nade. U to ime: po konjak!)
Prvi maj ovde, 1. maj 2017, ponedeljak
Za Prvi maj se pevalo: “u divljaka luk i strela, železnica, selo i grad”, što mi je oduvek bilo nerazumljivo. Ali kao pesma je OK! Mogu, naravno, to danas da protumačim kao put progresa koji je od divljaka koji je imao samo luk i strelu nastao moderni pregalac koji je stvorio sve ono što danas imamo. Uključujući i železnicu, selo i grad.
Bio sam, mislim, u prvom razredu gimnazije kad su nas organizovali da prođemo pored svečane tribine ispred Narodne skupštine kao predstavnici organzacije Mladih Gorana. Za tu su nas prilike obukli u zelene košulje sa kratkim rukavima. Bilo je veoma rano, pre sedam sati ujutro kad smo se okupili u škole kada su nam podelili te košulje. Košulje su bile dosta male i još vlažne od farbe. Ispod košulje sam imao belu, tzv. atletsku majicu. Nismo smeli da imamo ništa preko košuljica. Onda su nas isterali napolje. Skupili su nas oko Taša. Srećom je bilo sunčano, ali hladno u pičku materinu. Sećam se da smo bili naježeni poput pokislih pilića. Onda smo čekali da dođe naše vreme. Morala je prvo da prođe vojska, sa sve tenkovima, topovima, bornim kolima, kaminonima, pešadijom, pa onda narodna milicija sa motorima i maricama, pa ratni veterani, pa onda, valjda mi kao budućnost zemlje. A iza nas se valjala masa predstavnika zdravstva, teške industrije, radnika i seljaka, studenata, naučnika, umetnika. Nije bilo nikakvih uputstava, ili vežbi, da se okrenemo licem prema tribini i drugu Titu, da mašemo, da kličemo, da pravimo neke posebne goranske pokrete. Bilo je samo važno da držimo korak, da poravnamo redove, i da bez zastajkivanja prođemo. Niti sam se okrenuo prema tiribini, niti sam video Tita. Rasuli smo se pre Nušićeve, odmah kako smo prošli pored Doma sindikata. Sunce je već počelo da greje i ja sam shvatio da se košulja na meni osušila. A kad sam je u Gimnaziji skinuo, da bih se presvukao, otkrio sam da mi je bela majica postala zelena.
Jutros sam pročitao da je na prvomajskom uranku na Košutnjaku došlo do masovne tuče, da je intervenisala policija, da je dvoje ljudi završilo u urgentnom… Tuča izbila oko sedam u jutro. Uranak je, ne može da se čeka podne!
Sasvim mogu da zamislim scenu.
– Ovo je naše mesto!
– Gde piše?
– Godinama smo ovde na uranku. Vidi koliko nas je.
– Otkud mi znamo gde vi želite da se okupljate. Ovde name rezervacije.
– A ovaj ugalj za roštilj i natpis “Petrovići” to vam ništa ne govori?
– Kakav bre ugalj, kakvi Petrovići, prvi smo došli i basta!
– Kome bre ti basta?
– Mrš kulovčino!
– Jebem ti mater dizelašku!
– Kome mater, sad ću da te unakazim.
Povici: nemojte ljudi, nemojte da se bijete.
– Neće meni svaka šuša da određuje…
– Ajdemo Mile, ostavi prostake…
– Šta kažeš profuknjačo?
– Mater ti je profuknjača.
– Silikonko!
– Nakazo!
– Kurvo!
Počupaju je prvo ženske pa onda počnu da se lemaju i muškarci, deca, babe i dede, kučići… Sreća da se roštilj još nije raspalio inače bi neki završili sa opekotinama. Ovako samo razbijene glave, posekotine, slomljene ruke, naprsla brada…
Prvomajski uranak je, u stvari, prilika da se ljudi okupe, ožderu i napiju, ako je lepo vreme da odspavaju na travi, da malo pikaju fudbal sa decom, da budu sentimentalni prema svojoj prošlosti i da budu nemilosrdni i grubi prema bližoj i daljoj rodbini. Tu se razmenjuju vapaji, prokletstva, snovi i nemušti planovi.
Volio bih da prvi maj ne bude tako masovna proslava. Već da se provede mirno, uz pun sto, dostojanstveno koliko to život dozvoljava. I da se okupe, kao za porodičnu slavu prijatelji i porodica.
Danas je pola radnji otvoreno. Ovo više nije stvarni praznik. Ovo je imitacija praznika i normalnog života. Deo smo prostačke, nemušte ideologije koja tvrdi da je divlji kapitalizma rešenje svih problema, a gazda u kući uslov mira i stabilnosti.
Ponuda, 29. april 2017, subota
Na pijacu (Đeram) idem obično jednom nedeljno. Najčešće subotom. Naravno, već dobro znam gde je šta, kod koga šta kupujem, šta ne smem da zaboravim. Ima jedna starija žena, da ne kažem “baba”, verovatno mlađa jedno pet-šest godina od mene, kod koje kupujem zeleniš: luk, rotkvice, salatu, tikvice i obavezno šargarepu i zelen. Izaberem danas sve što treba i da platim, a ona će meni: “Ako me tucaš dobićeš zelen za celu godinu”. Ja, nemam pojma zbog čega, kao iz topa odgovorih: “I celer pride”! – “E ne dolazi u obzir”, reče mi prodavačica.
Platih što sam imao, pozdravismo se kao da ništa jedno drugome nismo ponudili, i svako na svoju stranu.
Dan mi se učini lepim dok sam se tramvajem vraćao kući. Nit mi je žao zeleni, nit tucanja, već toplo oko srca kako se zgodna priča sama od sebe napravila.
U međuvremenu je saopšteno da su nam porasle plate i penzije i da u svakom pogledu napredujemo.