Zombietown, 22.april 2017, subota
Evo ga Zombigrad u svojoj punoći, uzvišenosti i grdnosti. Čuješ kako vuče noge preko mokrog asfalta? Što je hladnije i mračnije to je povoljnije. Zombiji se zbijaju po kapijama, podzemnim prolazima, napuštenim gradilištima, dežuraju ispred ambasada, predsedničkih palata, igraju višeboj sa preslicama i svežim izvađenim bubrezima i srcima. Zašto se muzika stalno prekida? Zašto glas ne prati ono što se stvarno dešava?
Ne možeš da očekuješ da se sve preko noći promeni? To može da traje dcenijama. Sećanje na hiperinflaciju i polutke koje su delili sindikati u garažama velikih preduzeća, sećanje na plastične kante sa sumnjivim benzinom, tezge od kartonskih kutija na kojima su poređane neke čudne, odvratne paklice cigareta.
Onda nas zaraze zaboravom. Crnim, pepeljavim, neizmernim.
Prošlo je preko dvadeset godina kako je snimljen film “Zombietown”. Bio je Fleka, bio je radio B92. Umrlo. Brate, stvarno umrlo. Šta da se foliramo. Prvo smo Fleku ispratili. A onda i Mikroba. Oni su otišli na onaj način na koji odlaze odrasli, vredni ljudi. Mikrob mi je često pred očima. Njegov zarazni smeh, njegova neposrednost, prosvećena naivnost… Bio je umtnik od glave do pete. Film je snimala Vesna Pavlović. Dokument o vremenu (1993-1995). Bolje da kažem samo: “devedesete”. Vesna je sada u Americi.
Onda izranjaju spodobe koje smo potpuno izbrisali.
Kažeš mi: ovo se ne dešava, mada, to je istorija, i nije farsa već tragedija.
Taj novi, mladi svet totalno sluđen. Bez znanja, bez posla, bez sposobnosti, nemušto gleda u karte istorije i ne zna gde je šta, čemu služi kompas, čemu raspored zvezda, čemu rečnici, čemu hronologije… Kažu mi: pogledajte film Borisa Malagurskog, onda neka nova otkrića o farmakomafiji i štetnosti vakcina, pa onda o tome kako Rusi sve mogu i kako je Zapad čisto zlo… Jebo te! Kako se sve to napravi? Takoreći preko noći. Neosetno? Kurac neosetno. Milili su, gmizali, lizali, sisali, puzili, dok se nisu okupili kao grozdovi lepljivi i truli, a opet tako povezani i čvrsti. Više nisu samo po ulicama. Mnogo ih je više po državnim ustanovama, po medijima, u školama i bolnicama, u policiji, pravosuđu…
Trebalo bi napolje izlaziti sa maskama.
Tako bi se ne samo razlikovali nego i prepoznali. I svako bi išao svojom stranom ulice. Možda bismo tako mogli nešto i da sačuvamo. Bar nadu da nećemo nestati bez traga. Da nas neće požderti preko noći. Jebo te! Koje vreme.
Prošla je ponoć. Zahladnilo. Po planinama sneg. Stradale maline. U Skupštini ludnica. Transfer srama na svakom koraku.
Kad smo mogli sve ono da izdržimo, izdržaćemo i Ovo. Neće oni Nas. Nego ćemo mi Njih. Kao u svakom pravom filmu.
Napraviti avion, 17. april, 2017, ponedeljak
Šta pokloniti unuku za rođendan u trenutku kada su sve radnje zatvorene? Ne radi ni pijaca. Ove je godine Nikitin rođendan (16. april) pao na Uskrs. Muka mi je, uostalom, od izmišljenih igara i igračaka, kojih se deca zasite posle pola sata. Mislio sam prvo da napravim nekoliko različitih aviona i raketa od papira. Onda mi Saša predloži da probam da napravim starinski dvokrilac.
Petljao sam jedno dva sata, jer je morala da se suši boja, lepak, da se kombinuje i probava. Uglavnom, nisam uspeo da rešim konstruktorski problem dvokrilca jer drvca šibica, kojima sam namenio da drže gornje krilo pričvršćeno za donje, nisu nikako mogla da se pričvrste za kartonsku mrežu krila. Da su krila bila od drvenih letvica to bi se nekako moglo uraditi. Ali ovo je bio avion napravljen od kartona, papira, metalnih pribadača i – dve poluizgorene šibice koje su bile nalepljene kao krila kao crne nagorele cevi avionskih mitraljeza. (Ovo je avion napravljen od stvari iz kuće, čista improvizacija.) Nisam uspeo ni točkove da napravim jer su metalne pribadače bile prevelike da bi spojile konstrukciju od šibica. Isekao sam od kartona i nešto poput siluete pilota, sa crnim šlemom i maskom, naravno. Sve vreme sam u sebi ponavljao da moram da budem strpljiv, da je najvažnije da se napravi precizan plan šta će kad da se uradi, da se trup aviona ofarrba pre nego što se uvuku krila, na primer. Uglavnom sam se držao plana. Na kraju sam smislio i kako da na čelo aviona pričvrstim nešto nalik elise. Crvena pribadača (rajsnedla) ispod koje je papirna elisa stoji na crnoj kartonskoj podlozi! Motor i mora da bude crn, pregoreo.
Eto ga avion. Skoro kao pravi. Isti onaj u kojem je leteo Antoan de Sent Egziperi. Noćni pilot! Kakvo je to doba bilo! Zvzede su bile krupne a busala pouzdana: stalno sever – jug!
Nad nama, međutim, čim se odvojiš od porodice, neke sasvim druge sile. Nisu im potrebni nikakvi avioni. Dovoljno je par novina i televizija da se istresa sva zloću koju godinama skupljaju. Šta je to? Neka koncentracija nesreće, jada, uskraćenosti i frustracije? Život prepun osećanja odbačenosti i poniženja? Javna i privatna? Slaviša u “Danasu” podseća na Gorana Kozića koji ponovo piše u “Politici”. (Sećam se godina kad sam radio u “Politici”. Kozić je pravu karijeru započeo pod Strujom. Nedeljom su izlazile njegove otrovne kolumne. Kome je to bilo potrebno? Vlastima koje su preko njega otkrivale koliko su na pravom putu?) Koje survavanje! Pravo u najcrnji Mordor, pa se onda napravi luping i vrati u nebesa. Pa opet. I sve tako. Gore – dole, gore – dole. U stvari, to “gore” je samo pauza, objava postojanja, pravi trijumf je u silaženju i gnjuranju kroz najmračnije i najsmradnije odaje sopstvene emanacije. Spoljni svet i primeri koji se koriste sasvim su nepotrebni, ali su dragoceni kao potvrda snage sopstvene pameti i lucidnosti. G. K! Kakva sublimacija ničega! Ljudska tamna materija. To ne možeš definisati ali možeš opipati. Hranljiva materija kao koncentrat traumatizovanih planktona. Kad ih se kitovi najedu zalete se na najbližu obalu i tamo okončaju potpuno nesvesni šta im se dogodilo. Mržnja prema svemu što je izvan koordinatnog sistema: dogma – vlast – neograničena moć – lična korist! Na taj se način lako možeš uspeti na vrh drveta uspeha. Nisi ni tako usamljen! Oko tebe je gomila okretnih spodoba koje kliču i proklinju. Pogled u daljinu. Tamo se horizont spaja sa životom neumrlnog vođe. Šta bi Kozić danas mogao da uradi u Turskoj, samo da zna turski. Erdogan bi ga suvim zlatom platio. Uči Koziću turski, uči, još ima vremena. Mnogo bi ti se više isplatio turski od srpskog… Očas bi prepoznao koga je potrebno mrzeti i proklinjati, a koga hvaliti.
Sad da imam avion odletio bih odmah. Prema moru koje se pruža na sve strane. Leteo bih na jug ubeđen da ću pre ili kasnije da naletim na zemlju u kojoj se može normalo živeti. Ćak i avion od papira može da ponudi bolju budućnost od Vulina i Kozića.
Susret sa Papom, 14. april 2017, petak
Jutros sam se, posle mnogo prevrtanja, buđenja i ustajanja, pošto je Nikita spavao sa mnom i dva puta tražio da pije vodu, a jednom da piški, mačke su začudo bile pristojne i mirne, usnio jedan kratak i urnebesan san. Nije to bio urnebes od događaja i neverovatnih vratolomija, pokazivanja moći, odnosno nemoći, već zbog same situacije. Evo me celog dana kako sam lepo raspoložen i kako pokušavam da rekonstruištem što više detalja iz sna.
Sanjao sam, ni manje ni više, nego susret sa Papom koji se odigrao u jednoj dosta velikoj odaji, sa desetak i više ljudi. Bile su tu neke drvene klupe i stolovi, kao i veliki starinski, dvokrilni prozori, onakvi prozori kakve smo navikli da vidimo na velikim državnim zgradama s početka prošlog veka. Ne znam zašto, ali sve je delovalo nekako “austrijski”. Pretpostavljam treći sprat. Pogled prema parku bez ijednog čoveka. Ljudi, većinom muškarci, bili su grupisani oko stolova ispred prozora. Papa je bio obučen normalno, civilno, stara siva košulja koja je bila raskopčana na vrhu, pantalone, pamučne, slične boje. Papa nije na sebi imao ni krst, niti bilokakav znak zvaničnosti. Odmah sam ga prepoznao. Evo ga Franja, pomislih u sebi. I nekako sam se namestio, kako to biva prilikom ovakvih susreta, odmah preko puta njega. Počeli smo da razgovaramo kao stari znanci o knjigama. Ispostavilo se da zajedno prikupljamo knjige za neke škole. Sećam se dobro da sam rekao da smo skupili 1400 rečnika, kako je to mnogo dobra stvar, jer su rečnici osnov svega, ne samo kulture i obrazovanja već i svake ljudskosti i pamćenja. Papa se složio sa mnom i pitao da li u ovim rečnicima postoje oni divni starinski crteži (gravire?) stvarnih i izmišljenih životinja i stvari. Upravo je o takvim rečnicima reč. Moramo ih još skupiti ali svi pričaju da ih više nema. – Ni jednog jedinog, pitao je Papa. – Ni jednog. Sve što postoji to je ovih 1400. Onda smo nešto malo pričali i o ostalim knjigama kojih je bilo u mnogo manjem broju. Valjda oko 500 knjiga poezije i isto toliko romana.
Sledeće čega se sećam bilo je da Papa više nije sa nama i da ja sedim na podu, leđima naslonjen na klupu sa nekim značajnim crkvenim funkcionerom, kardinal li je, sekretar nečega, takođe obučenim potpuno civilno i bez ikakvih crkvenih obeležja. On je bio veoma star i lošeg zdravlja. Jedva je govorio. Bio je mršav, sa izbačenim očnim jagodicama i izraženim koščatim grkljanom. Pričao je polako, pažljivo, kao da pazi da ne potroši ono malo snage što mu je ostalo. Pričao je o slikovnicama koje su bile sklonjene u nekom podrumu i koje su morale biti spašene po svaku cenu. Ja sam ga samo slušao jer o tom delu plana nisam ništa znao.
Onda se san na trenutak prekinuo. Ili je neko to upravo tako kadrirao.
Ponovo sam pričao sa sa Papom u istoj prostoriji. Papa se bio presvuka. Bio je to jedan crni komplet: košulja, pantalone i neki lagani sako. Kao da mi se malo izvinio zbog preoblačenja. – Znate, moram posle da idem na jedan sastanak.
– I dalje imamo samo 1400 rečnika? – Da. Ni manje, ni više. – Pa nije ni to tako malo. Samo da ih čuvamo. Da li su na sigurnom? – Mislim da jesu. – Od toga ćemo početi.
Zaboravih da kažem da smo razgovarali na našem, srpskom jeziku i da mi je to izgledalo skroz normalno.
Ubrzo sam se probudio. Dan sunčan, predpraznični. Nikita je spavao skoro petnaest sati. Otišao sam u pekaru da kupim burek sa sirom.
Gde li sam samo sklonio one rečnike?
Na FB sam pročitao citat Marka Aurelia: “Ili si ovde i već si se navikao na to, ili odlaziš odavde i to si želeo, ili umireš i završavaš svoju dužnost. Osim ovih, nema nikakve druge mogućnosti. Zato budi dobre volje!”
Ništa nije slučajno.
Dunja, 13. april, 2017, četvrtak
Govno govnu – dunja!
Govnu govno – dunja!
Baš me je razvedrila ova, ova… konstatacija. Sve je počelo od televizijskog prenosa – kao intervju između jednog poznatog novinara i jednog istaknutog političara. Nivo ulagivanja i foliranja prilično neizdržljiv. Onda je neko na FB-u napisao upravo ovo: “govno govnu – dunja”. Tri reči koje objašnjavaju toliko toga. Prava mala filozofska aporija. Srpski zen.
Danas je sunčano, predpraznično. Školarci su dobili pet dana raspusta. Uskrs! Jaja su kupljena, farba takođe. U subotu ću da odem na pijacu da kupim meso i zeleniš. Jorgovan na sve strane. Još nije zamirisao onako kako očekujem. Možda se vremenom miris izgubi. Sinoć su mladi sa protesta poručili da će napraviti pauzu za uskršnje praznike. Onda su to matorci, poput Mapetovih čiča, maliciozno-ironično komentarisali. Kritikuju se zahtevi, nekonzistentnost, nedostatak vizije, iracionalnost, nelogičnost, politička nepismenost… u jbt! Ništa se ne stvara preko noći. U životu, baš kao i u politici, ne postoje čuda. Ovde je reč o fermentaciji a ne o proizvodnji. Iz ovog protesta će da se stvori ne samo nova politička platforma nego i sasvim novi pristup politici. Ovde nema mesta propasti ili otkrovenju. Svaka politička akcija, kada je spontana, predstavlja jedinstveni lično iskustvo koje obeležava ceo život. Niko ne zna u kojem će pravcu život da krene. Svet je sve manje mesto, selo je sve udaljenije.
Onda je stiglo novo obaveštenje: protest se ipak nastavlja. Nema pauze.
Nekako istovrememo. Prodaju stanove u Beogradu na vodi mada niko ne zna stanokupce! Nema ni arapskih investitora da se zapljunu sa krova. Pogled sa vrha prema Novom Beogradu i ravnici. Zašto ovde a ne tamo? Prirodno je da se zapitaš a zašto se Beograd na vodi ne okrene na drugu stranu da ne zaklanja Beograd već da se gleda u njega? Ovo pitanje zvuči potpuno besmisleno jer ništa ne rešava. A i nema smislenog odgovora. Reč je o sili, nekoj vrsti urbane okupacije, a ne o raspravi o estetici i urbanizmu.
F
U međuvremenu policija traži od psihijatrijskih ustanova popis svih onih sa dijagnozom F. Raspon bolesti koje obuhvata slovo F kreće se od depresije, paranoje i šizofrenije do Parkinsona i Alchajmera. Ako žele da izoluju one sa potencijalnom agresivnošću – recimo obolele od paranoje i šizofrenije – moraće da prave trijažu. Bilo bi normalno da odmah izbace one sa Parkinsonom i Alchajmerom. Ali šta uraditi sa depresivnim, kojih ima najviše, procenjuje se preko četiri stotine hiljada građana, koji svakog trenutka mogu da budu oterani u neku vrstu aktivističke paranoje? Mislim da sam dobar kandidat za ovu vrstu ludila. Možda bi bilo najbolje da se sam prijavim najbližoj stanici policije. – Ja sam bomba sa odloženim paljenjem. Niko ne zna, a najmanje ja sam, šta može da me pokrene. Da li je to scena na ulici, slika nečije patnje, poniženja, nesreće ili nastup na javnom servisu? Ko to zna. Mogu svaki čas da se raspadnem poput nesretnog Ničea, ali umesto da završim u prikladnoj ustanovi, nešto će da me pokrene da udarim protiv onoga što nam je najsvetije – protiv ustavnog poretka.
To me baš plaši. Nemam pojma kako bi reagovali u običnoj stanici policije. Verovatno bi pomislili da sam lud i otposlali me kući.
Ako je tako, a tako je, čemu vam služe podaci ko je koliko, i od čega, lud. Jebe lud zbunjenog? Najluđi je onaj ko ima vlast u ovoj zemlji.
One tri reći sa početka mogu mnogo toga da objasne. Ispred ogledala kad govno pogleda samo sebe opet će da vidi dunju a ne govno. I to je sasvim prirodno. I očekivano.
Kreativna rešenja, 10. april 2017, ponedeljak
Nemaš se više kome obratiti.
Da hodaš po žici, ne umeš. Da održavaš ravnotežu između realnosti i lepih želja, to i dalje radiš, mada je rezultat krajnje bedan. Čovek bi mogao da peva posle kiše kad mu cipele ne bi propuštale, a u kući svi bili zdravi. Taman nahraniš stoku a udari grom pa sve pobije. Inače mi je muka od svega. I od kiše i od sunca.
Zajebancije sa ravnotežom započeo je još Niče u “Tako je govorio Zaratustra”. (Hodanje po žici zahteva upravo tu veštinu.) Mislio je da je početak slobode u negaciji svega prethodnog. Tada postane vrlo jednostavno održavati ravnotežu. Nije verovao u sreću. Za razliku od Marksa. Ovaj je mislio na sreću kao pretpostavku slobode.
Čini mi se da su oba prilaza prilično aljkava premda mogu biti inspirativni za mlade ljude.
Ovi protesti su se ustalili, omasovili, ali i dalje nema preciznog odgovora kuda vode. Jebeš preciznost. Ovde je reč o zatezanju konopca. Mada moraš da budeš prilično precizan kad plaćaš račune.
Pokušao sam da budem kreativan u pogledu protesta.
Na primer: da studenti pozajme pedesetak invalidskih stolica pa da vozaju svoje stare i iznemogle u prvim redovima. To bi bila dosta snažna, i upečatljiva, poruka koja bi odgovarala i stvarnosti. Veliki broj mladih ljudi izdržavaju roditelji, babe i dede. Nema u tome ničega izveštačenog i isfoliranog, jednostavno je tako. Ubeđen sam da bi najveći broj mladih ljudi želeo da može sam da se izdržava. Pod uslovom da se ne prostituišu i uslovljavaju članostvom u nekoj političkoj partiji. (Četo je to jedno te isto.)
Kad se sa vrha vlasti prebacuje “narodu” da je lenj, nepreduzimljiv, inertan, da sve očekuje od države, to je jednostavno odvratno. Kad se “narod” analizira kao glupav, neobrazovan i ograničen, jer podržava državu koja ga ponižava, onda je to jednostavno idiotski. Ne postoji univerzlni karakter naroda, niti modla za njegovo ponašanje. Svi sve koriste. Trice i kučine!
U protestima bi mogli da učestvuju ne samo nepokretni (u kolicima) nego i polupokretni – sa štakama, štapovima i hodalicama. Oni bi svakako usporavali povorku ali bi udahnuli neophodnu dramatiku i različitost.
Majke sa kolicima takođe nisu dovoljno iskorišćene. One bi mogle da idu na kraju kolone. Lepo bi čavrljale, pravile selfije i protestu udahnule duh optimizma i radosti.
Sećam se da smo na demonstracijama iz zime 96/97. jednom išli obučeni (maskirani?) u službene i neslužbene uniforme kao izraz profesionalne prvrženosti režimu koji je pokušao da pokrade izbore. Bilo je ljudi sa hirurškim maskama na licu, sa gasmaskama, obučeni kao odžačari, poštari, rashodovani milicioneri, pekari… Ta ironično profesionalna vizura grada deluje nekako razgaljujuće.
Na kraju, ne bih bežao ni od snažnh, dramatičnih utisaka poput dvadesetak kolica sa mrtvačkim sanducima. Dnevno se u Beogradu sahrani jedno tridesetak ljudi, a kad udari neka rednja bude i pedesetak. Smrt je deo života, zar ne? Nema u tome ničega blasfemičnog. Mnogi bi pokojnici naprosto poželeli da se još jednom “prošetaju” ovim gradom. Ko bi to mogao da im uskrati? Je l Mali? Ili Slavica Đukić Dejanović?
Onda šapat! Umesto bubnjeva, pištaljki, poklika, skandiranja, pevanja, da se povremeno začuje uznemirijući šum šapata. Nešto što se može izdvojiti kao zvuk: tišina, tišina. Uz taj zvuk da se pređe razdaljina od objekta A do objekta B. A onda neka ponovo nastane buka.
I eno ih idu – niz Brankovu, mostom! Onim istim pravcem kojim ide i Moj Dnevnik, odnosno naslovna fotografija Beograda. Koliko još koraka? Koliko još dana?
Ako se sam sebi ne obratiš kome ćeš?
Izlazak iz pakla, 7. april, 2017. petak
Zahladnilo. A narod na ulicama. Počela i kiša. Jednom će neki ovo veoma da pamte, a drugi neće imati pojma o čemu je reč. Tako isto je i sa našim devedesetim. Neki su svake godine išli na letovanje, u vikendice, obnavljali garderobu sa smenama sezona, slali decu u inostranstvo da malo studiraju ili samo da se sklone, menjali kola, stanove, poslove… mislim, tih devedesetih. A neki su jedva preživljavali. I patili, i brinuli se za bližu i dalju rodbinu, za mnogobrojne prijatelje rasute širom bivše Zemlje. I izlazili na ulice, i smrzavali se, i dobijali batine, i nagutali se suzavca, i bili prestravljeni zbog dece koja se nisu na vreme vratila kući. Mogao bih da psujem, i psujem, da proklinjem ceo svet, a najviše ovaj usrani narod koji je, ovako il onako, sve prihvatio, i kojem su bile potrebne godine da to promeni, ali čemu? Ništa nemam od toga. Niti bih zbog toga bio pametniji, niti bi mi bilo lakše. Ne postoji dobra katarza u odnosu na lošu prošlost osim sigurnosti da se ona neće ponoviti.
Te sigurnosti i dalje nema. I zbog toga proklinjem kišu i hladnoću zbog koje će patiti mahom mladi ljudi, većinom studenti, koji izlaze na proteste.
Ovde ne postoje dovoljno jaki i organizovani sindikati koji bi pokrenuli zemlju tako da sve stane. Samo bi to, verujem, moglo da pomogne. Generalni štrajk uz toliki broj nezaposlenih ili zaposlenih u javnim (državnim) preduzećima i institucijama, da ne pominjem one nesretne ljude zaposlene kod raznih robovlasničkih gazda koji ih plaćaju nekom vrstom milostinje, i neprekidno ucenjuju da će koliko sutra biti otpušteni, da, generalni štrajk je u Srbiji mislena imenica!
Nepravda i laž imaju, međutim, određeni vrhunac u svakom društvu, pa i u Srbiji. Da li je to sada? Ne znam. Ne umem da prognoziram iako sam u mnogim stvarima pravi “veštac”.
Osećam kako se naptetost povećava i kako se benevolencija prema demokratskom pravu na proteste polako menja. To dolazi sa vrha, pretpostavljam. Ismejavanje nikome nije prijatno. Ali ismejavanjem se ne menjaju režimi. Kad studenti izvode performans: “Onesvesti se”, to više nije samo zajebavanje, to je sjajna simulacija stanja duha i metafora celog srpskog društva.
Pri povratku kući uključim radio i čujem pesmu Kris Ria: “This is the Road to Hell”. Preplave me osećanja zadovljstva i straha. Kada smo uživali u toj pesmi? Bilo je to 1989! Pre skoro trideset godina! Koji put! Koja autostrada!
Mislim o rečima pesme. Sasvim američke. Koji je put u “više slojeve”? Kakva prodaja duše? Bilo je toga i ovde. Sigurno. Mada, izvedeno tako da je izgledalo kao potpuno posvećenje i vera u ispravnost politike i režima Slobodana Miloševića.
A mi smo samo radili i radili da bismo preživeli. I nadali se da će jednog dana naša deca živeti normalno. Pristojno. Ako znaš šta to znači. Mama!
Živeli smo u paklu neprekidno. I sada naša deca hoće da izađu iz njega. Ne, ne mogu se okrenuti na drugu stranu. Moramo biti zajedno da bismo iz Ovoga Ovde najzad izašli!
The Road To Hell (Part 1)
Stood still on a highway
I saw a woman
By the side of the road
With a face that I knew like my own
Reflected in my window
Well she walked up to my quarterlight
And she bent down real slow
A fearful pressure paralyzed me in my shadow
She said ‘son what are you doing here
My fear for you has turned me in my grave’
I said ‘mama I come to the valley of the rich
Myself to sell’
She said ‘son this is the road to hell’
On your journey cross the wilderness
From the desert to the well
You have strayed upon the motorway to hell
The Road To Hell (Part 2)
Well I’m standing by the river
But the water doesn’t flow
It boils with every poison you can think of
And I’m underneath the streetlight
But the light of joy I know
Scared beyond belief way down in the shadows
And the perverted fear of violence
Chokes the smile on every face
And common sense is ringing out the bell
This ain’t no technological breakdown
Oh no, this is the road to hell
And all the roads jam up with credit
And there’s nothing you can do
It’s all just pieces of paper flying away from you
Oh look out world, take a good look
What comes down here
You must learn this lesson fast and learn it well
This ain’t no upwardly mobile freeway
Oh no, this is the road
Said this is the road
This is the road to hell
Put za pakao (1. Deo)
Stojeći mirno na autoputu
Ugledao sam neku ženu
Pored puta
Lice koje znao sam kao svoje
Odrazilo se na mom prozoru
Ona prišla je mom leptiru
i sagnula se sasvim polako
Pod pritiskom straha u svojoj senci sam se paralizovao
Ona je rekla ‘sine, šta radiš ovde
Moja briga za tebe prevrnula me je u grobu
Rekao sam ‘mama došao sam u dolinu bogatih
Sebe da prodam’
Ona je rekla ‘sine, ovo je put za pakao’
Na tvom putu kroz divljinu
Od pustinje do bunara
Zalutao si na autoput za pakao
Put za pakao (2. Deo)
A sad ja stojim pored reke
Ali ta voda ne teče
Vri svim zamislivim otrovima
A ja sam ispod ulične svetiljke
Ali meni poznato svetlo radosti
Uplašeno preko svake mere, na dnu, u senkama
I perverzni strah od nasilja
Guši osmeh na svakom licu
I zdrav razum odzvanja
Nije ovo nikakvo tehnološko otkriće
Oh ne, ovo je put za pakao
I saobraćaj se kompletno zaguši
I ti tu ništa ne možeš
Sve to su samo komadi papira koji odleću od tebe
Oh pazi svete, dobro pogledaj
Šta se ovde dešava
Moraš naučiti ovu lekciju brzo i naučiti je dobro
Ovo nije nikakav autoput za uspon u više društvene slojeve
Oh ne, ovo je put
Rekoh ovo je put
Ovo je put za pakao