Adekvatno, ponovo, 28. mart, utorak

Ovde je taj izraz ušao u opticaj devedesetih. Tako je, na pitanje kako je, odgovarao Saša Nenadović, poznati novinar Politike. Ovde je “adekvatno” decenijama. I nema izgleda da će se uskoro promeniti.

Sunčano, sveže, povremeno vetrovito. Oko deset stepeni. To bi trebalo biti pravo proleće. U nedelju su predsednički izbori. Objavljen spisak sa 650 imena istaknutih javnih  ličnosti, od akademika, dekana, univerzitetskih profesora, umetnika, sportista, uključujući i junake sa estrade koji podržavaju jednog kandidata. Evo je i Ceca dobila svoje mesto. Sasvim zasluženo. Prema popularnosti, uticaju i bogatstvu.  (I Beli je objavio svoj spisak na kojem su se našli junaci iz stripova i crtanih filmova. Deluje mnogo ubedljivije od ovog prvog.)

Neke je pismo podrške podsetilo na Nedićev Apel srpskom narodu koji je u vreme okupacije uputio tom istom narodu. Pamti se ko je to potpisao, a još bolje ko nije. Svako vreme nosi svoju sudbinu, a posebno u sudbonosnim pismima i porukama. Ne bih pravio takve paralele. Narod, naime,  može biti okupiran i sopstvenim snagama. Ne trebaju mu Nemci, Rusi ili nedajbože Turci. I ta unutrašnja okupacija ume da potraje.

Ništa ne menja što okupator govori istim jezikom kao i okupirani. Zar i zatvorenik i njegov čuvar nisu najčešće iste nacije? Mogu imati i istu majku i oca. A nađu se na različitim stranama.  Nije Kvisling nemački, ili norveški, izum. Ima domaćih izdajnika kojima nikada neće doći do svesti da su išta izdali. U ideologiji, kao i u religiji, ljudi su toliko sigurni u ono što čine da mogu da počine najgnusnija dela potpuno čista srca i savesti. (Pogotovo kada od toga imaju i materijalne koristi.) Tek kad propadne despotija pod kojom su živeli, radili, razmnožavali se… i ako se nađu na sudu, najčešće se brane time što su izvršavali naredbe i što nisu znali u šta će se sve pretvoriti. Malo njih, uostalom, budu osuđeno i obeleženo. Ljudska je istorija istorija teških naslednih bolesti u kojima su jedni stalno bolesni a drugi puni snage i naprosto pucaju od zdravlja. Moralan čovek ne bi želeo da puca od zdravlja dok svi oko njega pate i boluju.  Ali tako je, kako je. Skotovi kolo vode i kad nemaju vlast, ali su tada barem manje vidljivi.

Možda bi nam moglo biti lakše kad pogledamo današnji svet i suočimo se sa stvarnošću raznih Putina, Trampova, Erdogana, Orbana,  raznih egomanijaka i ksenofoba, mrzitelja ljudskih prava i vladavine prava, onih koji sami određuju šta je ispravno, a šta nije. Eto, ako je tako u celom svetu, ili barem njegovom većem delu, šta onda nama preostaje?

 

Pa da budemo drukčiji, bar to je jednostavno. Da budemo sličniji Švedskoj i Kanadi, ili jednom Novom Zelandu, nego onim tužnim zemljama u kojima caruje beda, strah i korupcija. Mislite da je to nemoguće? I da je ono u čemu živimo baš adekvatno nama samima? Iskreno tamo mislite? Da li tako mislite i o budućnosti svoje dece i svojih unuka? Mislite li da su i oni zaslužili da njihovim životima upravljaju osione i primitivne neznalice, alavi razbojnici i otimači svega vrednoga? Mislite li da je lanac poniženja neprekidan i da ne postoji način da se prekine?

Baš je tužan ovaj razgovor u samoći. Neke se stvari ne mogu izbeći.

 

 

Đuka mi je posle pričao o Drukčijem Muzeju (MAAM – Museo dell’Altro e dell’Altrove di Metropoliz_città meticcia) u Rimu. Herojska migrantska umetnost. Umetnost beskućnika kao pećinsko slikarstvo. Umetnost kao način da se preživi.  Pokušavam se otrgnem od Ovog Ovde, ali mi to sve teže uspeva. Bilo bi potrebno negde se sasvim izolovati i početi pisati “knjigu života”.

Na zidu, poput freske, dva tela. Razdvojiti se, pa se skupiti!