Prvi maj ovde, 1. maj 2017, ponedeljak

Za Prvi maj se pevalo: “u divljaka luk i strela, železnica, selo i grad”, što mi je oduvek bilo nerazumljivo. Ali kao pesma je OK! Mogu, naravno, to danas da protumačim kao put progresa koji je od divljaka koji je imao samo luk i strelu nastao moderni pregalac koji je stvorio sve ono što danas imamo. Uključujući i železnicu, selo i grad.

Bio sam, mislim, u prvom razredu gimnazije kad su nas organizovali da prođemo pored svečane tribine ispred Narodne skupštine kao predstavnici organzacije Mladih Gorana. Za tu su nas prilike obukli u zelene košulje sa kratkim rukavima. Bilo je veoma rano, pre sedam sati ujutro kad smo se okupili u škole kada su nam podelili te košulje. Košulje su bile dosta male i još vlažne od farbe. Ispod košulje sam imao belu, tzv. atletsku majicu. Nismo smeli da imamo ništa preko košuljica. Onda su nas isterali napolje. Skupili su nas oko Taša. Srećom je bilo sunčano, ali hladno u pičku materinu. Sećam se da smo bili naježeni poput pokislih pilića. Onda smo čekali da dođe naše vreme. Morala je prvo da prođe vojska, sa sve tenkovima, topovima, bornim kolima, kaminonima, pešadijom, pa onda narodna milicija sa motorima i maricama, pa ratni veterani,  pa onda, valjda mi kao budućnost zemlje. A iza nas se valjala masa predstavnika zdravstva, teške industrije, radnika i seljaka, studenata, naučnika, umetnika. Nije bilo nikakvih uputstava, ili vežbi, da se okrenemo licem prema tribini i drugu Titu, da mašemo, da kličemo, da pravimo neke posebne goranske pokrete. Bilo je samo važno da držimo korak, da poravnamo redove, i da bez zastajkivanja prođemo. Niti sam se okrenuo prema tiribini, niti sam video Tita. Rasuli smo se pre Nušićeve, odmah kako smo prošli pored Doma sindikata. Sunce je već počelo da greje i ja sam shvatio da se košulja na meni osušila. A kad sam je u Gimnaziji skinuo, da bih se presvukao, otkrio sam da mi je bela majica postala zelena.

 

 

Jutros sam pročitao da je na prvomajskom uranku na Košutnjaku došlo do masovne tuče, da je intervenisala policija, da je dvoje ljudi završilo u urgentnom…  Tuča izbila oko sedam u jutro. Uranak je, ne može da se čeka podne!

Sasvim mogu da zamislim scenu.

– Ovo je naše mesto!

– Gde piše?

– Godinama smo ovde na uranku. Vidi koliko nas je.

– Otkud mi znamo gde vi želite da se okupljate. Ovde name rezervacije.

– A ovaj ugalj za roštilj i natpis “Petrovići” to vam ništa ne govori?

– Kakav bre ugalj, kakvi Petrovići, prvi smo došli i basta!

– Kome bre ti basta?

– Mrš kulovčino!

– Jebem ti mater dizelašku!

– Kome mater, sad ću da te unakazim.

Povici: nemojte ljudi, nemojte da se bijete.

– Neće meni svaka šuša da određuje…

– Ajdemo Mile, ostavi prostake…

– Šta kažeš profuknjačo?

– Mater ti je profuknjača.

– Silikonko!

– Nakazo!

– Kurvo!

Počupaju je prvo ženske pa onda počnu da se lemaju i muškarci, deca, babe i dede, kučići… Sreća da se roštilj još nije raspalio inače bi neki završili sa opekotinama. Ovako samo razbijene glave, posekotine, slomljene ruke, naprsla brada…

 

Prvomajski uranak je, u stvari, prilika da se ljudi okupe, ožderu i napiju, ako je lepo vreme da odspavaju na travi, da malo pikaju fudbal sa decom, da budu sentimentalni prema svojoj prošlosti i da budu nemilosrdni i grubi prema bližoj i daljoj rodbini. Tu se razmenjuju vapaji, prokletstva, snovi i nemušti planovi.

Volio bih da prvi maj ne bude tako masovna proslava. Već da se provede mirno, uz pun sto, dostojanstveno koliko to život dozvoljava. I da se okupe, kao za porodičnu slavu prijatelji i porodica.

Danas je pola radnji otvoreno. Ovo više nije stvarni praznik. Ovo je imitacija praznika i normalnog života. Deo smo prostačke, nemušte ideologije koja tvrdi da je divlji kapitalizma rešenje svih problema, a gazda u kući uslov mira i stabilnosti.