Smotani zid plača, 1. jun 2017, četvrtak

Šteta je napravljena, ali je neće svi osetiti podjednako. Neki od opšte štete dobro profitiraju. Ima ratnih profitera ne samo u ratu nego i u vreme požara, zemljotresa i populističkih poplava kad se protuvama učini da je baš došao njihov trenutak. Deca iz dobrih kuća, osim ako im se roditelji nisu u međuvremenu “snašli” i sami postali protuve, beže odavde   glavom bez obzira. Ne mogu, međutim, ni svi da odu. Nisu svi postali IT stručnjaci.  Bezglavo glavinjanje u čemu učestvuje sve što ima neku poziciju, od inspektora na pijaci do patrijarha i direktora javnog preduzeća. Punoglavci u uniformama komunalne policije više služe za špijuniranje i zastrašivanje nego za uvođenje nekog stvarnog reda na ulicama. (Još nikada nisam video da su nekoga kaznili, ili bar upozorili zbog bacanja đubreta ili opasnog psa koji ide bez povodca i korpe, o skupljanju psećih govana da i ne govorim.) Neki punoglavci u dvorištu naše zgrade danima nešto rade oko dve šupe. Uveli su i vodu, povezali ih sa kanalizacijom, video sam kad su unosili klozetsku šolju u jednu šupu. Biće da se spremaju da šupe “urbanizuju” i nasele. Tako se prave neprimetne favele, nevidljiva staništa za ljude koji su izvan popisa stanovništva, možda bi bez ličnih karti… Eventualna prijava ne bi ničemu koristila. Potpuno mi je jasno da su punoglavci čvrsto povezani, pre svega zajedničkim interesom. To što je jedan punoglavac izvodio radove na šupi u majici na kojoj je pisalo “Aleksandar Vučić” istovremeno je bilo upozorenje i znak odobravanja. Niko sa takvom majicom ne bi radio nešto nezakonito!

Ispred Skupštine, na trgu Nikole Pašića (bivši trg Marksa i Engelsa), uklonjen je tzv. Srpski zid plača. To je ona skalamerija sa porukama, imenima i fotografijama ubijenih Srba na Kosovu, od 1998. i 1999, od strane OVK-a i prilikom NATO intervencije. Taj Zid plača je nedodirljiv kad su u pitanju protesti protiv vlasti ili stranaka na vlasti, ali kad se održava nešto čime se veličan vlast, onda se Zid jednostavno smota, a metalne konstrukcije rastave. Sad ćemo da vidimo da li će se Zid vratiti kad prođe furtutma oko inauguracije novog predsednika Srbije. Ta konstrukcija je, naime, ne samo ružna i nedostojanstvena sama po sebi, već i zbog toga jer više govori o onima koji su je postavili nego o samim žrtvama.

– A ko je kompetentan da da krv, pita spikerka-novinarka na TV Pančevu jednu doktorku. Ne znam kakav je bio odgovor. Nije ni važno. Kompetentnost u novinarstvu predstavlja retku pojavu. Bar kad je reč o komercijalnim i lokalnim medijima. Javni servis je izgubljen u finansijskim i političkim ucenama. Njime sada rukovode PR stručnjaci. Upravni odbori su vesela društva razumevanja nasušnih potreba srpskog društva. Potrebno je zabaviti se i zaboraviti na grubu stvarnost.

Ko je danas kompetentan da da krv? A da uzme?

Kod nas na Bulevaru, na nekoliko drveta lipe pojavili se znaci nekakve gadne boleštine. Na divnom listu lipe, isključivo sa gornje, tamnije strane, pojavile se neke odvratne izrasline. Ličii na pupoljke. Pretpostavljam da su u pitanju larve nekog insekta. Za sada sam  to primetio samo na jednom drvetu. Niko ne reaguje. Ljudi, većinom, i ne gledaju svet oko sebe. Toliko su zagledani u svoje misli.

Kad se prenu možda zateknu da je ceo svet ispunjen punoglavcima, favelama i gmižućim štetnicima. Možda će tada glasno da zakukaju. Čisto sumnjam. Verovatno će da podeli novo otkriće o svetskoj zaveri protiv Srba.

Srpske žrtve, 27. maj 2017, subota

Juče  su javili da je Nikola Kalabić rehabilitovan u Valjevu. Na sudu. Tražili potomci da se skine ljaga. Neko je postavio dobro pitanje: da li rehabilitacija zločinaca znači da su njihove žrtve oživele. Sve je to odvratno, iscrpljujuće. Nekako u istov vreme saznajem da nismo dobili podršku za još jedan projekat u Ministarstvu kulture. Dva nisu prošla u Gradu, dva u Ministarstvu. Nekako su mi se povezale ove stvari koje naizgled nemaju nikakve veze.

Vladavina bezobrazluka i neznanja. Lični interesi su i stranački. I obratno. Apsolutna nekompetencija na svim nivoima i u svim oblastima. Nova antibirokratska revolucija koju sprovode najgori predstavnici probuđenog naroda. Populizma oličen u obožavanju najgoreg šljama, najgore prošlost, najstrašnijih događaja. Klerikalizam. Prezir svega što liči ne samo na komunizam nego i na demokratiju. Farsa dobija svoje pretenciozne tumače istorije, teoretičare i analitičare političke ekonomije.

Šta se uopšte želi rehabilitacijom četničkog komandanta tzv. Gorske garde? Da se pokaže da njegovo suđenje nije bilo fer, i po normalnim sudskim standardima, ili da Nikola Kalabić nije počinio nikakve zločine?  Što se sudskih standarda tiče ne znam kako bi prošlo suđenje u Ninbergu. Možda bi potrajalo jedno desetak godina. Možda, uostalom, neko želi da napravi reviziju i Ninberga. Ništa me ne bi čudilo kad je Ovo Ovde u pitanju. Pravda ima sve dužu ruku koja se pružila u vreme od pre sedamdesetak godina. Zbog toga se Pravda sve manje bavi onim u čemu danas živimo. Priča o dokazivanju porekla imovine odavno je krepala. Ko je šta mazno, mazno je. Odnosno, i dalje se mažnjava pod maskom ekonomskih zakona i opštih interesa. Duga ruka pravde? Jebala vas vaša pravda.

Umreti od stida. Zavući se ispod tepiha i tu dočekati… Dočekati šta? Trijumf kapitalizma? Obnovu Dušanovog carstva? Propast Zapada? Trijumf Istoka? Galamatijas! Sveopšti. To, pored stida, i boli! Osećam kako me obuzima nemoć i strah od sutrašnjice. Bole me sve kosti. Nije to samo reumatizam.

Pričam sa starim poznanikom iz Rex-a o tome ko još posećuje tribine. Uglavnom organizuju seminare na kojime se okupe ljudi koji žele nešto da nauče. Dvadesetak, ponekad trideset zainteresovanih. To je veoma dobar prosek. Tribine i javna okupljanja se gase. Neki kažu zbog interneta, a ja mislim da je to samo deo problema. Mnogo veći problem je u obrazovanju, sužavanju interesovanja i načinu života. Pitam ga kako ide saradnja sa školama. Najbliža gimnazija je “moja” Prva. (Nekada se zvala “Moša Pijade” – kao neka vrsta sećanja na jevrejski Dorćol, a ne samo na komunističkog funkcionera.) Pozvao sam profesorku istorije da zajedno obeležimo dan sećanja na Holokaust, kaže mi Nebojša. Ona je odmah pitala: a šta se sa srpskim žrtvama. Nebojša je  pokušavao da joj objasni da je dan sećanja na Holokaust svetska manifestacija i da to nije prilika za isticanje sopstvenih žrtava. Jok! Bez posebne  priče o srpskim žrtvama nema priče ni o jevrejskim. Ja bih tu profesorku odmah oterao u tri lepe. Nemam više ni malo strpljenja i živaca za ovakva ubeđivanja.

Škole, osnovne i srednje, prepune su poruka – grafita i slika – koje veličaju srpstvo, pravoslavlje, antikomunizam, autoritarnost, mržnju i isključivost. Kao da se navijačka, huliganska potkultura Delija i Grobara preselila sa tribine u školske klupe. Trijumf propadanja.

To je istovremeno početak izgradnje nove priče o srpskoj žrtvi. Propadamo jer smo samosvojni i posebni, ponosni i nesalomljivi. Osećaj pravde je utkan u naše biće. Za razliku od drugih mi se nikada ne pretvaramo i ne lažemo. Taj motiv se vešto upliće u sve segmente srpskog društva. Od obrazovanja i religije do energetike i genetike. Politika je tu samo kićmena moždina. Održava privid kretanja.

Jedina svetla stvar to su podaci koje sam najzad dobio, a koji su početna tačka nove knjige. Vraćam se u 1960!  Na tome će tek da se radi. Ako se dobaci.

Današnjica, 24. maj 2017, sreda

Na pijaci: krompirići – 60 dinara, tikvice 70, paradajz (roze) 220, luk (novi) 120, šargarepa (stara) 60, jagode 200, trešnje 200,  peršun, mirođija 20, beli luk (mladi) veza 50, čvarci 800, grašak (neočišćen) 300.

U tramvaju, na sredini, kod zgloba, stoji stariji čovek sa poluskinutim cipelama i neprekidno govori. Svi se odmakli od njega. On govori nekom vrstom engleskog, mada tu i tamo ubacuje po koju na italijanskom. Onda ponavlja na srpskom: psihoneuroza, psihoneuroza. Jes, aj lajk tu liv hier! Hau mač mani? Djeći euro gram! Du ju lajk mi?

Malo sunce, malo oblaci, onda uveče veliki pljusak. Baš kao što je bilo predviđeno. Besparica. Stiglo je pola penzije. Pokušavam da pronađem sredstva za pravljenje priča-filmova o Krugu Dvojke. 16 stanica, 16 priča. Nisam uspeo da dobijem podršku u Gradu. Mojoj naivnosti nema kraja. Novac se deli burazerski.

Negde sam pročitao pitanje i odgovor iz intervjua Vitolda Gombroviča pred kraj njegovog života.

– Kakvi su vam planovi u budućnosti?

– Grob!

Odgovarajuće, idiotsko pitanje, koje se danas umnožilo i oteglo kao zmijetine, i savršen, rezak i sarkastičan odgovor.

U Ovome Ovde vidim samo niz nesreća, nerazumevanja i gadosti. Gadi mi se da više pričam o tome. Propast menja pakovanje.

Sasvima mogu da zamislim da se neki idiot obrati javnosti sledećim rečim:  “Svako ima nešto, većina nema ništa!” Biram ime mudracu. Ima ih previše.

Besmisleno tačno.

Strasti, 24. maj 2017, sreda

Nema rata koji nisu promozgali. Pobune koju nisu objasnili. Jeseni koju nisu otplakali. Nema kalupa koji nisu prepravili. Drhtali od ruske zime, presahli od pustinjskog vetra, znojili se od monsuna. Sve svetski!  Sa svakim otvoreno, ni sa kim iskreno.

A što je Vučela voleo film! Skoro kao fudbal. A tek Kusta. Zaigraju se sa društvom, a kad ih neko cepne mnogo se naljute. Prekinu sve. Sednu na klupu i deru se: hoćemo li da se igramo ili ćemo da se zajebavamo?

Onda opet sve krene kako treba. Red ševa, red kadar, red go, red postprodukcija.

Lako padnu u vatru. Zbog toga sede dalje od ognjišta, između kuhinje i toaleta.  Šale se na račun tuđe bešike i želuca. Urnebesno. Svi  se valjaju po podu kad oni nešto za nekoga izvale. Ismejani se najviše raduju. Bolno se drži za stomak, trlja obraze i oči. – E jeste me pogodio, pravo gde treba! I na račun sirotinje vole da se šale. Ali onako: pojedinačno. Globalno, nema većih prijatelja siromašnih.

I Vučela i Kusta ne vole da drže banku. Svi sasvim prirodno ćute dok oni govore. Kad su zajedno – tajac, sve trepti od emocija.

Pred ogledalom: pljunuti Korto Malteze. Čista reinkarnacija.

Nikome nije jasno kako su se Vučela i Kusta od tolike strasti uopšte skućili.

Odabrani, 23. maj 2017, utorak

Sloba je bio mek, ali čvrst, Mira malo nepokolebljiva, Arkan prepreden, Lilić mutivoda, Vuk providan, Jovica tiha voda, Karić jeftin, zumbul preteran, Šešelj lud, Koštunica spetljan, Divac visok, Toma proždrljiv, Dačić opsednut, Smilja Abramov samohrana, Dodik bučan, Mladić drčan, Mićun uvek mlad, Vulin primenljiv, Mišković povodljiv, pušenje štetno, Mali nepredvidljiv, Vesić zazoran, Vesna živahna,  trešnje preskupe, Vučela osetljiv, Kusta obziran, Stojke nagluv, Vita otkačen, lekari, advokati, taksisti, pekari, profesori, glumci, novinari, vlasnici, preduzimači… je l o njima reč? Da nisam nekoga preskočio? Da se neko ne uvredi. Elita je to!

Znaš, pripovedam samom sebi: na sve  presudno uticaše doktori medicinari. Oni što znaju ne samo tačan broj i naziv svake koščice šake nego i  šifru svake bolesti.. Lekari i pacijenti! Veza neraskidiva. Svako, kad-tad, pronađe  svoga lekara. (Život je to!) Pogotovo oni najmoćniji. Njih  lekari neprekidno paze i maze. Posvećuju im kvalitetno vreme. Sa emocijama.  I šta su sa svim tim znanjem, vremenom i osećanjem lekari postigli?  Lečili, lečili, pa se učlanili.

A instrumente u vitrinu!

Eno ih gde svi zdravi i veseli dižu ruke i igraju.

Sorosova torba, 20. maj 2017, subota

Soros je sa sobom stalno vukao jednu prilično staru, kožnu, neuglednu torbu. Bila je braon boje, zakopčavala se sa dva kajiša, ručka takođe od kože. Sva se bila raširila, kao debelo prase, od papira koj su bili nagurani u nju. Pitao sam njegove pratioce da li mu je to kancelarija, a oni potvrdiše. Unutra su izveštaji sa berze, statistika, podaci… sve što mu treba da se uključi u svet velikog biznisa ma gde se nalazio.  I logaritamska tablica, obavezno, pomislih u sebi. Bilo je to pre pojave tableta i notebook-a.

Kad se smestio u predsednički apartman u Interkontiju, kad je prvi put bio u Beogradu, u posebnu je sobu stavio svoju torbu. Obilazio sam oko nje kao mačak naslućujući da se u njoj nalaze tajne koje verovatno ne bih mogao da razumem.

Soros je pun energije. Dan mu počinje oko šest u jutro. Morali smo da mu tražimo sparing partnera za tenis u sedam u jutro. Pronašli nekog sekretara iz britanske ambasade. Ceo dan sastanci i smucanja (sve sami važni ljudi i institucije)  a oko jedanaest uveče, kad se vrati u hotel, i ja mislim, sad će najzad da se smiri, a on me pita: a je l si za jednu partiju ping ponga?

Kako da ga odbijem? Osim toga, volim ping pong. Mada, pomislim, sada moram da tražim sto i opremu, da jurim ljude.

Taman da krenem da telefoniram, a on kaže: ništa ne treba, sve imamo.

Uđemo u sobu za sastanke u njegovom apartmanu na čijoj sredini ogromni konferencijski sto. Njegova tajanstvena torba na stolu. Soros je očas otvori i poče da vadi stvari: mrežica za sto, dve logaritamske tablice, kutija sa dva ping pong loptice, onda nekakvi papiri sa gustim tabelama i brojevima, najzad nekoliko čudnih mapa koje su bile loše savijene pa su se odmah otvorile.

I tako smo igrali ping pong sa logaritamskim tablicama umesto reketima kao nekada, pre mnogo godina, u gimnaziji. Logaritamske tablice su super za ovo. Moraš samo da vodiš računa o tome da palcem, iz forkenda, ne udariš lopticu. Igrali smo do ponoći. Mislim nerešeno.

Sad nešto razmišljam o onim mapama. Sve mi se nešto čini da je tu reč o budućnosti. Veoma dalekoj. Za nekoliko stotina miliona godina. Da li će tada uopšte biti nekoga da igra ping pong? Kada se kontienti približe i spoje ko će umeti da čuje zvuk igre?