Ja i Soros (Soros and me), 17. maj 2017, sreda

Sada ću da otkrijem nešto što je mnogim mojim prijateljima odavno poznato. Svet se, u međuvremenu, veoma proširio, a ja i moji stari prijatelji ne samo da smo omatorili nego se i u nekim životnim stvarima potpuno razišli. (Najveća suprotnost ogleda se svakako u tome što su neki živi, a neki nisu.) Ima, pored toga, i suprotnosti koje su se razvile nekako same od sebe. Ne znam zašto ali ova me priča podseća na jednu divnu scenu u kamenu, postavljenu pre više od tri hiljade godina u Starom Egiptu. Kraljevski patuljak sa svojom ženom. Dirljivo je ne samo putovanje kroz vreme nego i ono što ta priča zrači. Naše su uspomene mnogo manje lepe. Dodirnemo ih da razbijemo ružnoću. Prizovemo apsurd da nam pomogne da se ponovo, i ponovo, suočavamo.

 

 

Reč je, naime, o tome da sam se svojevremeno veoma družio sa gospodinom Džordžom Sorosom, kojega počesto nazivaju i Đoka Soroš, Žorž Šoroš, Zli Đoka, Podmukli Bankar, Obarač Funte i Mađarsko-jevrejska Protuva Sorosić.

 

Prvi put smo se sreli davne devedeset i šeste. (Prošli vek, svakako.) Milutinović, kao, bio predsednik. Nije hteo da izda vizu Sorketu. Odlagao, odlagao, pa mu Sloba na kraju dozvolio. Verovatno je insistirao amerikanski ambasador.  Kancelarija Fonda bila je tada u Tolstojevoj. U istoj ulici gde su stanovali Miloševići. Tu negde se bio skrasio i ujka Karić.

Krenemo mi da pripremamo prijem, a kiša kao iz kabla. Iznajmimo šator da bude u bašti jer će mnogo ljudi da dođe. Za posluženje Buba, sa Filozofskog, zajedno sa mužem, predavači, naprave kanapee. (Snalazili se ljudi, male im bile plate.) Prvi put sam tada video šta su to pravi kanapei. Posebno pamtim neku kombinaciju suve šljive i pečene pileće đigerice. Kad je krenuo prijem kiša, kao po komandi, prestade. Miriše ispod šatora onoliko. Trava gusta,  mokra. Ne sećam se da je bilo nekih diplomata. Samo domaći izdajnici. Sorke pije isključivo kampari. Uglavnom sluša. Ali ume i da pita. Najviše je profesora univerziteta i novinara. Ne sećam se da je bio iko od političara.

U jednom trenutku, već je uveliko prošao pozdravni govor, upoznavanje, mrmoljenje i minglovanje, a mene Sorke pod ruku pa upita: šta se ovde igra? Da se malo zabavimo. Koje bre igre, već je bilo iza deset uveče. Štagod mi padne na pamaet, poput šaha, preferansa ili tablića, to je nekako kamerno, teško bi se oko toga okupilo društvo. I ispalih prvo što mi pade na pamet: – krajcerice! Nisam pomislio ni na Care, care, koliko je sati, ni na Trule kobile, iako bi i to bilo masovno i živopisno.

Očas raščistimo pločnik ispred zgrade, koji je bio natkriljen krovom. Zid prav ko strela. Bez pukotina. Namestimo još dva reflektora da bude kao na sceni, udaljimo se, u travi, jedno sedam, osam metara, i započnemo.

Ispostavi se da Soros nema ni parice. Ne nosi sa sobom novac. Ja prikupim dvadesetak srpsko-jugoslovenskih metalaca, najbolje su nesumnjivo petodinarke, i mi započesmo sa igrom. Bilo nas je desetak koji smo igrali krajcericu. Soros se brzo popalio, ali ne samo on. Poče navijanje. Nije prošlo ni pet minuta kad eto ti Slobe i Karića. Ozbiljni, a džepovi im se otegli od sitnine. Nisu ni pitali da li mogu da igraju. Samo su prišli, uz jedva primetni pozdrav našem gostu.

Igrali smo do ponoći, šalili se i cerekali. Karić je stalno pokušavao nogom da neprimetno  gurne svoju petodinarku. Sloba je bio striktan. Nije pokušavao da muva. I umeo je da dobro proceni. Soros je odlično igrao krajcerice. Koncetrisan sve vreme.

Pozdraviše se, na kraju,  kao stari drugari. Svako se zarekao da svoju ulogu odigra do kraja. Tako i bi, mada ne znam gde ću sa Karićem.

Moram priznati da je to bilo moje zvezdano veče. Odrao sam ih. Jedino mi je Soros ostao dužan jer je igrao za moju lovu. Bankar ko bankar.

I dalje mi nije jasno što toliko pizde na Đoku. Valjda što sa njim nisu nešto odigrali.  Jadan je ovaj nacionalizam, još jadniji političari. Sve neki levaci koji ne umeju ni novčić da bace na pravu stranu.  Tupo oko, jalova jabuka!