Prestanite da me štipate, 11. maj 2017, četvrtak

Ne mogu da odolim. Monti Pajton kao stvarnosna proza. Život u Severnoj Koreji. Trijumf tiranije i mentalnog obolenja.

Onda se setim neke dve mlade žene iz Beograda koje su bile u Severnoj Koreji da bi lično iskusile nemam pojma šta. Onda su u kemp stilu napravile neku dramicu koja se izvodila u Bitef teatru. Mi smo veliki, tolerantni ljudi koji mogu sve da razumeju. Tako bi se moglo turistički ići i u Aušvic, u vreme njegovog punog rada. Naravno, pod uslovom da niste Jevrejin ili Rom. Idiotkinje!

 

http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2017&mm=05&dd=02&nav_id=1256172

 

Na isti se način stalno premeće, relativizuje i poništava ne samo ono što se odigralo pre sedamdeset, osamdeset godina, nego i ono od pre sedamnaest. Javljaju se razne spodobe u likovima istoričara, političkih analitičara, novinara koji objašnjavaju da je, u stvari, sve bila zabluda i “samo onako”, dok su se suštinske stvari odvijale daleko od naših pogleda i života… Tako mu dođe potpuno površno, nedokazano i slojevito kako smo živeli devedesetih, u vreme hiperinflacije, ratova u Hrvatskoj i Bosni, u vreme izbeglica, sankcija i izolacija, kako je tada bilo mnooogo bolje nego danas, jer, na kraju krajeva, uopšte nije bilo u pitanju ko će gde da živi i stanuje, ko će da se ubije, siluje, protera, opljačka, reč je o mnogo većim, globalnim stvarima gde se lomi i ruši sve što je do tada postojalo, a bilo najbolje na svetu, stvara se, bog te jebo, zar ne shvataš, novi svetski poredak. Kao da je onda važan jedan Arkan i zavijanje Cece, mahnitanje sina Marka, snoviđenja mama Mire, ubistva Stambolića, Ćuruvije… i desetina raznih ljudi koji su se našli na putu onima koji su baš hteli da zaustave novi svetski poredak. (A uz put su se malo i obogatili.)  Pa šta ako su zaustavljali vozove ili autobuse i razdvajali Srbe od neSrba pa ih onda selektivno ubijali? Zar to nisu radili i svi ostali? Još krajem devedesetih reče mi jedna Albanka, kad su se pojavili prvi tekstovi o Haradinaju, “on je albanski Arkan”. Pitam se, da je Arkan živ da li bi mu se ovde ikada sudilo.

Potreba da se laže i pretvara zajednička je svim narodima i narodnostima sa ovih prostora. Pa i šire. Svaki pogled na današnju svetsku političku scenu predstavlja putovanje kroz drhtavo tkivo pihtije od govana. Naravno, i tu se neke ličnosti veoma ističu svojim psihopatskim sklonostima. Nedo ti bog da u Srbiji nešto progovoriš o ličnosti Donalda Trampa, Vladimira Putina i one Lepenke. Mladi severnokorejanski psihopata nije u fokusu, mada uvek može da privuče simpatije kao zakleti antimperijalista.

Ovde su opet nekako sporadično jadikuje što 2000-te, kad je srušen Sloba, nije obavljena lustracija. Jednom za svagda! Nije nego! Sa kim i sa čim? Sa postojećom policijom, vojskom, tajnim službama, pravosuđem, rukovodstvom javnih preduzeća, sa većinom u Akademiji, na Univerzitetima, po medijima…? Da ne pominjem političku elitu koja je dobrim delom proizvedena po “zadatku”. To majmunsko foliranje sa vladavinom prava, kao suprotnost partizanskom “pravosuđu”, jeftina imitacija zapadne demokratije iza koje je stajalo samo vlastoljublje, sujeta i ozbiljni zajednički poslovi sa modifikovanim tajnim službama koje su bile mešavina policijsko-mafijaške omerte. Kako je ta vladavina prava sprovođena prema ubicama i čistim kriminalcima  koji su počinili masovna ubistva u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu? Ko je stvarno u Srbiji odgovarao za masovne grobnice, pa i za onu na desetak kilometara udaljenoj od Terazija? U takvom smo društvu živeli, i još živimo, s tim da je sedamnaest godina posle preokreta, povratak zla i njegove relativizacije, odnosno njegovog veličanja, sve dobilo krajnje košmarne razmere i oblike. Jedan ministar se neprekidno zajebava sa žrtvama i sećanjem. Obučen u crnu košulju, i u nekoj vrsti pseudo uniforme, on lupeta najveće gluposti mešajući desno i levo, tradiciju i budućnost, konzervatizam i modernost, ogavno i plemenito, krivce i žrtve. Buka i muk!

Evo ga buđenje Pjongjanga! Šest u jutro. Pesma se zove. “Gde si ti, dragi generale?” Pesmu je navodno komponovao prethodni diktator-psihopata Kim Džong II.. Zamislite samo dinastiju psihopata! Mnogo je veće ludilo od hemofilije koja je pratila izvesne evropske dinastije! U zemlji u kojoj vlada više generacija psihopata verovatno dolazi i do određenih promena u kolektivnoj psihi.

Melodiju porede sa onom iz Tvin Piksa. Ima sličnosti. Kompozicija je dugačka, uz dosta tajanstvenog zavijanja, bez snažnog, prepoznatljivog ritma. Da ti se uvuče ispod kože.

Stvarno: Gde si ti, dragi generale? Prosto da se rasplačeš.

Ovaj bizarni,  da ne kažem skaredni, prilog iz svakodnvnog života Severne Koreje, probudio je, međutim veliko zanimanje među posetiocima sajta B92. U buljucima se javljaju da objasne kako je u pitanju još jedna američka (CNN-ova) zavera, kako je u Severnoj Koreji fantastično, svi zaposleni, školovanje i zdravstvo besplatno, dečiji vrtići sa bazenima, svi čisti, siti i zadovoljni. Javlja se i neki srpski odbojkaški trener, koji čeka produženje ugovora sa severenokorejskom odbojkaškom reprezentacijom, da posvedoči da je u Severnoj Koreji stvarno fantastično. Ta reakcija na ovu vesti (film) govori više o stanju stvari u Srbiji od svih protesta, izbora, proklamacija, aklamacija, zakletvi i krsnih slava.

Gde si ti, dragi generale? Snevaš li snevaš? Seliš se iz telo u telo. Šetaš se kroz porodicu, pleme, ili kroz ceo narod?

Koji Kafka, koji bakrači? Koji bre Tvin Piks? Ovo je stvarnost od koje se smrzneš. Ovde je život sve strašniji, a suočavanje sa razmerama gluposti, neznanja i fanatizma uništava poslednje ostatke nade.

Prestanite da me štipate! Budan sam.