Srpske žrtve, 27. maj 2017, subota

Juče  su javili da je Nikola Kalabić rehabilitovan u Valjevu. Na sudu. Tražili potomci da se skine ljaga. Neko je postavio dobro pitanje: da li rehabilitacija zločinaca znači da su njihove žrtve oživele. Sve je to odvratno, iscrpljujuće. Nekako u istov vreme saznajem da nismo dobili podršku za još jedan projekat u Ministarstvu kulture. Dva nisu prošla u Gradu, dva u Ministarstvu. Nekako su mi se povezale ove stvari koje naizgled nemaju nikakve veze.

Vladavina bezobrazluka i neznanja. Lični interesi su i stranački. I obratno. Apsolutna nekompetencija na svim nivoima i u svim oblastima. Nova antibirokratska revolucija koju sprovode najgori predstavnici probuđenog naroda. Populizma oličen u obožavanju najgoreg šljama, najgore prošlost, najstrašnijih događaja. Klerikalizam. Prezir svega što liči ne samo na komunizam nego i na demokratiju. Farsa dobija svoje pretenciozne tumače istorije, teoretičare i analitičare političke ekonomije.

Šta se uopšte želi rehabilitacijom četničkog komandanta tzv. Gorske garde? Da se pokaže da njegovo suđenje nije bilo fer, i po normalnim sudskim standardima, ili da Nikola Kalabić nije počinio nikakve zločine?  Što se sudskih standarda tiče ne znam kako bi prošlo suđenje u Ninbergu. Možda bi potrajalo jedno desetak godina. Možda, uostalom, neko želi da napravi reviziju i Ninberga. Ništa me ne bi čudilo kad je Ovo Ovde u pitanju. Pravda ima sve dužu ruku koja se pružila u vreme od pre sedamdesetak godina. Zbog toga se Pravda sve manje bavi onim u čemu danas živimo. Priča o dokazivanju porekla imovine odavno je krepala. Ko je šta mazno, mazno je. Odnosno, i dalje se mažnjava pod maskom ekonomskih zakona i opštih interesa. Duga ruka pravde? Jebala vas vaša pravda.

 

 

Umreti od stida. Zavući se ispod tepiha i tu dočekati… Dočekati šta? Trijumf kapitalizma? Obnovu Dušanovog carstva? Propast Zapada? Trijumf Istoka? Galamatijas! Sveopšti. To, pored stida, i boli! Osećam kako me obuzima nemoć i strah od sutrašnjice. Bole me sve kosti. Nije to samo reumatizam.

Pričam sa starim poznanikom iz Rex-a o tome ko još posećuje tribine. Uglavnom organizuju seminare na kojime se okupe ljudi koji žele nešto da nauče. Dvadesetak, ponekad trideset zainteresovanih. To je veoma dobar prosek. Tribine i javna okupljanja se gase. Neki kažu zbog interneta, a ja mislim da je to samo deo problema. Mnogo veći problem je u obrazovanju, sužavanju interesovanja i načinu života. Pitam ga kako ide saradnja sa školama. Najbliža gimnazija je “moja” Prva. (Nekada se zvala “Moša Pijade” – kao neka vrsta sećanja na jevrejski Dorćol, a ne samo na komunističkog funkcionera.) Pozvao sam profesorku istorije da zajedno obeležimo dan sećanja na Holokaust, kaže mi Nebojša. Ona je odmah pitala: a šta se sa srpskim žrtvama. Nebojša je  pokušavao da joj objasni da je dan sećanja na Holokaust svetska manifestacija i da to nije prilika za isticanje sopstvenih žrtava. Jok! Bez posebne  priče o srpskim žrtvama nema priče ni o jevrejskim. Ja bih tu profesorku odmah oterao u tri lepe. Nemam više ni malo strpljenja i živaca za ovakva ubeđivanja.

Škole, osnovne i srednje, prepune su poruka – grafita i slika – koje veličaju srpstvo, pravoslavlje, antikomunizam, autoritarnost, mržnju i isključivost. Kao da se navijačka, huliganska potkultura Delija i Grobara preselila sa tribine u školske klupe. Trijumf propadanja.

To je istovremeno početak izgradnje nove priče o srpskoj žrtvi. Propadamo jer smo samosvojni i posebni, ponosni i nesalomljivi. Osećaj pravde je utkan u naše biće. Za razliku od drugih mi se nikada ne pretvaramo i ne lažemo. Taj motiv se vešto upliće u sve segmente srpskog društva. Od obrazovanja i religije do energetike i genetike. Politika je tu samo kićmena moždina. Održava privid kretanja.

 

Jedina svetla stvar to su podaci koje sam najzad dobio, a koji su početna tačka nove knjige. Vraćam se u 1960!  Na tome će tek da se radi. Ako se dobaci.