Glavobolja, 25. jul 2017, utorak

Jednom mi se učinilo da vidim Milomira Marića kako slatko spava na klupi u Studentskom parku. Otkud Milomir Marić da spava na klupi? I to danju. Oko  podneva. Da se nije napio, da mu nije pozlilo, da nije pobegao od kuće? Sve mi se ovo mota po glavi dok prilazim čudnoj prilici što liči na Milomira Marića.

 

 

Jednom mi se učinilo da vidim Pavla Savića kako iz telefonske govornice na Trgu republike odlučno diktira  naučni referat. Okrenuo sam leđa govornici i pokušao da shvatim o čemu je reč. Sledio sam se.

Jednom sam stvarno sreo Žarka Koraća ali nije bilo prilike da o biločemu pričamo.

Kad se onaj čovek sa klupe probudio vidim: pljunuti Marić. Ne usuđujem se da ga pitam: Mariću, jesi li to ti? Mogao bi čovek da se uvredi, a Marić da me zamrzi. Odjednom ustade, uvuče košulju u pantalone i uputu se prema Trgu republike.

Na pola puta, u Vasinoj, naleti na Pavla Savića.

Kad ga ugleda Paja se zacrveni u licu i odmah poče da urla: Bitango jedna, sad ti komunizam ne valja! A Marić  sa ironičnim osmehom samo zapita: Gospodine, imate neki problem?

Žarko Korać mu očinski reče: Mariću, Mariću, sad si baš preterao!

Marić samo izusti u njegovom pravcu: Nisam ja nikakav Marić.

Ceo dan sam zbog ovoga imao tešku glavobolju.

Čovečanska priča, 24. jul 2017, ponedeljak

Jednog  jutra je Jovica, recimo Hans, ustao na levu nogu, ali ne zato što je  hteo već zato jer je krevet tako bio okrenut.

Niko u stanu, od tasta i tašte, preko žene pa do troje dečice, nije previše razmišljao o tome kako je njemu, šta ga pritiska, a šta čini sretnim. Kad bi pripovedao o istoriji srpskoj, a posebno o veri pradedovskoj, prekidahu ga bezočno trivijalnostima poput: ko nije dobro pustio vodu u klozetu ili: do prvoga se mora  platiti struja inače će je iseći. Nisu mu davali da odgleda vesti do kraja, i to baš kad je bilo najuzbudljivije, kad bi se pojavio Putin, ili kad bi jebalimajku stranim  plaćenicima. A i požurivali su ga. Neprekidno. Tražili su mu posao iako je to bio njegov posao i njegova briga.

Kad je već ustao odmah je oterao sve u tri pičke materine. Zakači se sa ženom jer ona nije mogla da ga prati a kamoli ispoštuje. (Namerno je obukla one široke crne pantalnone iako je znala da ih on ne podnosi.) Tast i tašta se sakrili u svoju sobicu kao miševi. Ni nosa da pomole. (Mada neprekidno šuškaju.) U tom i deca počnu da plaču. Sve se uskovitla i izmeša.

Odjednom se oglasi ulazno zvono. – Ko je sad, zaurla Hans, ubeđen da to nije nimalo slučajno. Pred vratima matori odvratni poštar koji hoće da uruči nešto tastu.

– Baš ti on treba?

– Baš on. Sudski nalog može samo on da potpiše.

– Samo on?… E sad ću da ti ga dovedem.

Zalupa Jovica na vrata tasta i tašte i povika: Izlazi matori, traži te država!

Deda se u zlo doba naljuti i neće da izađe. Poštaru, onom odvratnom, neprijatno.

Ne izdrža već reče: Nemojte tako, pustite mene. I zakorači unutra.

– To, vrisnu Jovica, samo napred! Pa otrča nazad u spavaću sobu.

Kad se vratio u ruci mu pištolj, poveliki. Prvo upuca poštara, pa kad razvali vrata tasta i taštu, pa sve ostale. Izađe iz kuće i nastavi da puca po komšiluku. Kad isprazni pištolj, dva šaržera ukupno, vrati se u kuću, sede u kuhinju, nali jednu rakijucu i popi je na eks. Da se smiri.

A kuća žuta, nikad lepša i sunčanija!

 

 

Sve je počelo od kreveta i poštara objasnio je posle policajcima. A oni ga gledaju, i slušaju, i sve razumeju.

Teljeport, 18. jul 2017, utorak

Nađa spava u kapsuli. Tokio na plus 42, a ona se smrzava.

Ja sam, kao, na odmoru. Povremeno pomislim da će mi posle ovog odmora biti potreban odmor.

Pokušavam da obnovim moždanu opnu. Đuka mi je poručio da bi bilo dobro da ubacim neke vedre note u Dnevnik.

Katarina,  mora da živi na Poluostrvu majmuna. Bolje joj nego bez posla u Srbiji. Tamo gde je ona toče mnogo bolje pivo. Mada ona, koliko znam, ne pije pivo. Zašto za Katarinu nema pristojnog posla u Srbiji to je već deo šire  društveno priče.

Prota je obećao da ćemo se možda videti ove nedelje. On obilazi napuštenu decu u Domu i sa njima “vedri i oblači”. Uglavnom pevaju.

Danas (juče) u ponedeljak, bio sam na pijaci sa starijim unukom. Sam je izazio želju da ujutro zajedno odemo u grad. A kad smo došli na polupraznu pijacu jedva je čekao da odemo. Morao  sam da ga posebno nagovorio da se vratimo pet metara i kupimo jednu tamnu, starinsku lubenicu. Hoće da pomogne, ali ga mrzi. Pubertet, iritantno latentni.

Pijaca sirotinjska. Tu je i deo sa starim cipelama, čizmama, odećom… Jedna jedina prava mesara u gradu.

Još nije napisano delo pod naslovom “Zlo je preminulo u petak”! Kome bi to bilo potrebno? I ko bi u to poverovao?  To mi je palo na pamet bez ikakvog spoljnog povoda.

Ovde, u gradiću u kojem već nekoliko godina idemo na jednonedeljni odmor, sve je derutnije i bednije. Vidim da su napravili novu biciklističku stazu do kampa na jezeru. Ostalo: propast. Kuće na prodaju, ili jednostavno opustele. Negde ostale zavese, dugačke, čipkane. Noću se ovim krajem možda vrzma psihopata iz ulice brestova koji šara dugačkim noktima po starim drvenim kapijama. Brzo ga oteraju ulični psi.

U apartmanu do nas već treći put srećemo  jednu porodicu sa babom Ruskinjom. Ruskinja, u stvari nije baba već strina, ali deca je zovu baba. Očigledno je baba- strina imućna, možda sama po sebi, a možda i preko pokojnog muže (strica). Imala je ranije dva apartmana, ali se nešto naljutila pa jedan preko noći prodala. Krupna baba plavuša. Intenzivna. Poverava nam se rodbina, koja ju je usvojila kao babu, a i ona njih, da je u Rusiji dugo godina radila kao neka načelnica i stekla naviku da komanduje. – Mnogo je dobra, ali teška, mora sve da organizuje, lako pada u vatru, svšta kaže, a onda se posle deset minuta kaje, pa kaže: izvini mene!

Juče se cela porodica, muž, žena, ćerka od osam godina, zajedno sa babom Ruskinjom, spakovala i otišla.

Jutros, kad sam krenuo u kupovinu, vidim babu Rusikinju kako sedi ispred vrata apartmana.

– Dobro jutro! Otkud vi?

– Teljeport, kratko će baba.

Posle sretnem babu pored bazena, u koji ona ulazi prilično retko, kako maše  velikom kesom. Kesa puna divnih šljiva. – Evo vam šljive, juče kupili, pa zaboravili.

Pomislih da bi “teljeportom” mogli jednostavno da pošalju šljive gde treba, ali ćutim. Mnogo lepe šljive. Prve ove godine.

 

Evo ih na stolu za kojim sam juče učio Nikitu tabliću. Pre nego što smo krenuli sa igrom Nikita rukom pređe preko mušeme na stolu i pobaca mrvice na pod. Kažem mu da se mrvice ne bacaju na pod već pažljivo pokupe i odnesu u đubre. – tako je civilizovano. A on me pogleda onim  svojim velikim sedmogodišnjim  očima, i istog časa zapita: “Je l ti misliš da sam ja  necivilizovan?”

Time je prestala svaka rasprava. Počeli smo da igramo tablića.

Dobar je teljeport, samo da se ne pretera. Mogu da pootpadaju dugmići. Mada, iz šljiva bi sigurno iskočile koštice.

 

U dupetu Nikole Pašića, 13. jul 2017, četvrtak

Smrde ulice, smrde tragovi, smrde kuće, smrde drvoredi, smrde šerpe, smrde poklopci,  smrde podrumi, smrde ormani, tramvaji, trolejbusi, sirotinja, kućevlasnici, gazde, skitnice, smrde trotoari, smrde kontejneri… Vetar donosi smrad, koncentriše ga i razvejava na sve četiri strane. Kažu da je sa njiva, a ja kažem: ovde je reč o vekovnim govnima. Tako je to kad si deo antičke civilizacije, a zavidiš Turcima na Erdoganu,  a Rusima na Putinu!

 

Gdegod se mrdneš: smrdi! Šaptači kažu: od hemikalija kojima se zasipaju okolna polja, drugi: od stare kanalizacije i zato jer se govna izlivaju direktno u reke, treći tvrde: sa deponije u Vinči, četvrti: od opšte štroke, peti nemaju pojma o čemu je reč…

Niko nikome neće otvoreno da kaže da sve smrdi!

 

Između ponedeljka i srede Larson C se odvojio od Antarktika. Sad će polako da pluta. Izlomiće se na manje komade, od kojih će neki da odu u toplija mora gde će se topiti, topiti, topiti. Jadni Tuvalu, da li je ovo početak njegovog nestanka? Dok talas stigne do Venecije Kinezi če da naprave novu Mletačku republiku negde u Pireju. U međuvremenu, zemljotresi. Ovi naši će nastaviti da lažu i zaluđuju narod. Biće još smena godišnjih doba i seoba.

Kad sam u utorak išao na ispraćaj Tanje Tagirov otkrio sam  ne samo da su prekopali Ruzveltovu nego su je i ogradili tako da sa druge strane nije moglo da se pređe na glavni ulaz u Novo groblje. Rekoše jednom čoveku da nema potrebe da prave posebne prelaze pošto će sve brzo biti gotovo. Možda je ovo neki novi način da smanje smrtnost. Odvratno. Nadmeno. To je ovde generalno stil vladanja.

Kad su završene “poslednje reči” začula se muzika. “O bela ćao”! Nisam mogao da zamislim da se i uz tu pesmu može zaplakati. Uz svaku muziku koja budi sećanje može se plakati. Uspomene su ono što nas ne samo održava u životu nego i ono što održava nadu. Život je postao odvratno težak i povremeno skroz nepodnošljiv. “U partizane moram otići, osećam umreću…” A opet se borimo, i nadamo da ćemo jednom živeti mnogo pristojnije i bolje. Sahranićeš me u planini!

Napisao sam nešto o čemu još ne smem ništa da kažem. Pismo, ili pesma, upućena nekom tamo. Taj to nikada neće pročitati osim ako mu neko ne prepriča radnju. U tome će se izgubiti svaki smisao.

Na trgu Nikole Pašića, iza spomenika istome, vidim kako su šake na njegovom dupetu pravi odraz i poruka  njegovom narodu. Da i prevejani lopuža i prevarant može dobiti svoj spomenik to nije nikakav srpski izum. Svet je pepun takvih spomenika.  Ono što jeste izuzetak to je nesposobnost da se narod suoči sa onim što je odavno prošlo i opštepoznato. Biti u dupetu Nikole Pašića!

 

 

Gledamo Tvin Piks, a ja se stalno pitam: zašto Linč nije ovo snimio u Srbiji. Mnoge neverovatne stvari bile bi sasvim normalne. Ne samo da živimo u različitim dimenzijama nego i prolazimo kroz različite faze razvoja.

Ručak, 8. jul, subota

U četvrtak posle podne kod Biljane na ručku. Došao je Zoran iz Francuske, prvi Biljanin muž, kojega nisam video oko četrdeset i pet godina. U Francusku je Zoran otišao 1972, odmah pošto je diplomirao čistu filozofiju na Filozofskom. Umesto da bude profesor radio je kao preduzimač, kupovao stare zgrade i stanove, sređivao ih i preprodavao. Kaže mi da je napisao knjigu o indijskoj filozofiji. Na francuskom. Što je neprevodivo, pa će na srpskom morati da napiše novu knjigu. Kad nekoga ne vidite četrdeset i pet godina onda je svaki početak komunikacije neka vrsta istraživanja o kome je, u stvari, reč. Tek zajednička sećanja obnavljaju ono što je pokidano.

Naravno, i Biljanin ručak. On zaslužuje posebno poglavlje. Iako je vrućinština ogromna Biljana je za ručak pripremila pravu sarmu. Od kiselog kupusa. Objasila je da je sarma, u stvari, bila namenjena za svadbu njenog i Zoranovog sina Saše, kome je, uzgred, to treći brak, ali se sarma nije pojela. – Kakva je to svadba bez sarme ili svadbarskog kupusa vajka se Biljana. Nisam sreo ni Sašu, ni mladu, niti bilokakve odbleske svadbe. Sedeli smo u Biljaninoj prostranoj i domaćinskoj kuhinji, sa sve otvorenim vratima od terase odakle je vukao lep vazdušni cug. Pošto sam sasvim otporan na sve oblike promaje i cugova sedeo sam do otvorenih vrata. Pre sarme, kao predjelo, bio je rolat od patlidžana, Biljanina kulinarska izmišljotina, sjajna kombinacija patlidžana, bešamela, jaja, plavog sira i pavlake.

Pravo je leto: stigao patlidžan, breskve, kajsije, paradajz u svim oblicima… Stigle su i paprike, ali još ne one prave, naše šilje u raznim bojama. Crvene paprke  su još uvek uvozne: španske ili turske. Na terasi mi je poraslo drvo avokada. Listovi veliki, dobroćudni.  Amarilis, na koji smo skorz zaboravili, rascvetao se.

Zoran je, u međuvremenu, bio više puta u Jugoslaviji i Srbiji, ima ovde tri ili četiri unuka, sve od Saše, ali se nikada ranije nismo sretali. Počinje raspitivanje. Ljudi i imena. Povremeno i zajedno. Kad je došao do petog imena naših profesora rekao sam mu: aman čoveče zaustavi se, svi su mrtvi, neki i duže od trideset godina. Poslednji živi od profesora je Mićun. On je i bio najmlađi.  Vuko Pavićević i Dragan Jeremić su mrtvi pre hiljadu godina!

Zoran priča o svome životu u Francuskoj, o mestu, kući, bašti… U bašti imaju, on i njegova žena Francuskinja, koja je takođe za stolom, sve što im je potrebno od povrća i salata. Idealni život. Svi smo se naučili šta je potrebno za zdrav život. Bar kad je u pitanju ishrana. Redovno preko dve litre vode dnevno! Budi pozitivna, budi radoznao. Jebeš školu, ali obavezno diplomiraj!

Biljana, u jednom trenutku dokotrlja dva skulpture koje je napravio jedan njen deda koji se posle Velikog rata školovao u Francuskoj. Skulpture od železničkog praga. Prva u obliku neke Meštrovićeve žene-čuvarkuće, sa sve nošnjom, a druga: babina glava, za koju Biljana kaže da je apsolutno pogođena. Zoran kaže da je u pitanju hrastovo drvo koje je toliko tvrdo da može da slomi čelično dleto. Deda je, inače, bio pravnik a ne umetnik. Eto kako su nekada ljudi bili puni života!

Onda Biljana pita kako ćemo da obeležimo sledeću godinu kada se puni pola veka od studentskih demonstracija, odnosno lipanjskih gibanja.

Kao iz topa rekoh: da razbijemo izlog od Servantesa! – Zašto, upitaše svi.

– Zato jer je na istom mestu bila američka čitaonica i neko od nas (Kuza, Biljana, Nikola…)  razbio je izlog pa su svi završili u ćuzi, u 29. novembra. Posle pedeset godina toliko smo ogagavili da više ne razlikujemo Španski kulturni centar od Američke čitonice. Pamtimo samo da se to odigralo na tom mestu.

 

Sledećeg dana sedeo sam sa Borkom u dvorištu Centra, bilo je opet veoma vruće, mačka je zgrabila jednog malog vrapca ali ga je Luna spasila i vrabac sada dolazi sebi u njenom krilu, dok se dogovaramo da napravim jednu posebnu vremensku liniju – od 1996. do danas, i da se od toga napravi izložba, gde bi bilo posebno “nacrtano” kako su tekli srpsko-albanski kulturni kontakti i komunikacija. Onda je, usred dogovora, Borki stigao SMS da je tog jutra umrla Tanja, naša zajednička prijateljica i koleginica, sjajni novinar i uzorna ličnost u svakom pogledu. To nas je, pogotovo Borku i mene, baš pogodilo pa nekoliko minuta nismo mogli da dođemo sebi i da nešto suvislo kažemo. Tanja je, inače, i naša komšinica, živi sa Mišom preko puta parka i gimnazije. Čuo sam se sa Mišom pre desetak dana, zvao sam, onako, iz predostrožnosti, jer smo videli kako je Tanja strašno oslabila od pre nekoliko meseci. Miša mi samo reče da čekaju histopatološke rezultate i da situacija uopšte nije dobra. Nisam se usuđivao da ga ponovo zovem jer znam kako to može da sludi ljude koji se suočavaju sa takvim problemima. Mislio sam na Tanju kako će se, bez obzira na bolest, nekako izvući, kako je medicina napredala, kako je ona uvek bila puna optimizma i energije…

 

Danas mi je Biljana poslala recept za rolat od patlidžana. Vrlo detaljan, uključujući i kako izrendati plavi sir. O sarmi nisam rekao ništa. Sve sarme iste, uredne, izmđu njih divne kobasice, mislim kranjske, a ispod suvo meso. Savršenostvo! Ukusno i hranljivo! Umesto hleba male projice. Na vrhu reš, u sredini razabrane. I pečene ljute, naravno.

 

Vrelo je. Pijaca raskošna. U Informeru, na naslovnoj strani naslov: Putin Trampu: Ne dirajte Srbiju! Informer, kao i obično, ima svoje ljude neposredno pored Putina i Trampa. Ne znam šta će biti sa carstvom nebeskim, ali više je nego očigledno da se srpsko carstvo uveliko uspostavlja.

Nas je sve manje. Oni orgijaju od osećanja svemoći. Neko je duhovito napisao na FB-u: “Zdrav čovek ima hiljadu želja a bolestan samo jednu: da danas kupi informer.”

Ostaje da se sećamo. I da u tajnosti pripremamo najstrožu osvetu.

 

 

Možda je amarilis procvetao zbog Tanje. Probudio se posle mnogo, mnogo godina. Cvet gleda na ulicu kojom je Tanja prolazila.

Smrt umetnika, 1. jul 2017, subota

Pre nekoliko dana  umro  je Dragan Lubarda. Sasvim neprimetno. To sam prvo saznao preko Facebook-a, a onda danas i preko čitulja  komšija i prijatelja.  Dragan Lubarda je bio izvanredan  crtač, dugogodišnji profesor na Likovnoj akaedemiji. Zaštitni znak Akademije, Knaz Mihajlove i kafane Kolarca. (I Beograda, i Beograda!)  O njemu Mirko Kovač u svojim memoarima piše lepo. Pozitivno. Malo je takvih o kojima je Kovač imao takvo sećanje. Dragan Lubarda je bio “oriđinale” u pravom smislu te reči. Nije se odvajao od svoga bloka za crtanje. Godinama je bio isto. Duga bela brada, bela kosa. Sitan, sav u pokretu. Voleo je šah i fudbal. Nikada nismo odigrali ni jednu partiju. Družio se sa studentima, piscima, pijancima, boemijom starom i mladom. Častio je i grebao se, već prema prilikama. Umeo je da bude nesnosan u klubu Akademije. To pričaju oni mlađi koji su tamo svraćali osamdesetih. Ja ga nisam znao kao takvog. Jednom smo se našli u istom autobusu, mislim šezdesetsedmica, autobus je bio poluprazan. On je sedao sam, nepokretan, zatvorenih očiju. U jednom trenutku mi se učini da je njegova nepokretnost nekako čudna. Kao da je umro. Dođem do njega i blago ga dodirnem po ramenu. Bilo je leto, on u košulji. Osetim da je topao, i vidim kako mu se pomeraju mršave grudi. – Gde izlaziš, pitam ga dve stanice pre poslednje stanice. On jedna otvori oči i kaže: na zadnjoj! Šofer mi, na izlasku, reče: ne brinite, ja ga uvek probudim. A blok sa crtežima stisao uz sebe, ne ispušta ga ni dok spava!

Imao je neku komplikovanu porodičnu situaciju. Izgledao je zadovoljan svojim životom, mada mi je ponekad delovao kao duboko nesretan i izgubljen čovek. Bio je posvećen svojoj umetnosti i mladim ljudima kojima je prenosio svoje znanje i veštinu.

Ono što na internetu ima od njegovih crteža pruža slabu predstavu o njegovom radu. On je crtao posvuda. Nije to krio već je sa svime delio ono na čemu radi. To je bio jedan čudni, zbrkani, pomalo komplikovani svet koji ga je okruživao i pratio. On je govorio da se i slova moraju nacrtati. Potpuno tačno. Kad brzo pišemo, pogotovo, dok kucamo, na to zaboravimo. Napisana slova imaju karakter, ne samo značenje, deo su ličnosti onoga ko ih ispisuje. Mnogo toga mi stalno crtamo čak i kad nemamo olovku u rukama. Obrisi naših života pravi su crteži koji dobijaju senke i dubinu onako kako se približavamo konačno ishodištu.

Sa Draganom Lubardom, koji je stariji skoro petnaest godina od mene, odlaze i oni sa kojima se on godinama družio. Mnogo od njih su otišli odavno. Setim se Ilije Moljkovića, takođe jedinstvenog intelektualca, skroz originalnog, koji se izdržavao radeći izvanredne redakture i lekture rukopisa, koji je vodio duge rasprave o pravdi, demokratiji, smislu života, moralu, istrajnosti i ispravnost, pomalo pio i igrao šah. Neki su probali ono što je kuvao i pričali da je to bilo prilično strašno. Bila je svojevremeno neka vrsta prokletstva: da  bog da ti Ilija kuva, Šahović pušta muziku i da igraš šah sa Lubardom. (Šahović je puštao samo klasiku tako glasno da bi svi brzo pobegli.)

Ne vidim u medijima da je iko nešto objavio o smrti Dragana Lubarde. To je ne samo sramno nego i skroz odvratno. Nema to mnogo veze sa nekom uređivačkom politikom već sa opštim neznanje i površnošću onoga što se zove novinarstvo u današnjoj Srbiji.

Vrelo je. Kad menjam kanale na televizoru često naletim  na neke sasvim lične medijske prolive. Željko Mitrović napada Aleksandra Rodića. Zbog Vučića. I obratno. Oni su skroz zauzeli i privatizovali svaki kutak javnog prostora. Rade šta hoće. Mogu da se javno poseru gdegod hoće, i na kogagod hoće. Rialiti. Smeju se, plaču, dahću,  skiče. Pokazuju dupeta, dosijee iz policijskih i bolničkih arhiva, prete, najavljuju, zaklinju se. Nema razlike između Narodne skupštine i rialitija na televiziji Hepi. Vlasnik te telvizije naziva se Peconi i  upucan je u nogu sa šest metaka pre nekih mesec dana. Nema razlike između Peconija i onoga što se danas podrazumeva kao srpska elita.

Ovde je sve praznije i praznije. I tamno, mada je dan duži od noći. Kalendarski.

Jebeš umetnost, jebeš umetnike!