Moj dnevnik
Pisanje ne oslobađa, 1. april, sreda
Završetak dnevničkih zapisa iz 1999. donelo mi je neku vrstu olakšanja. Prividno, naravno. Izgleda da sam dopao u ono ljudsko doba, da ne kažem društvenu svakodnevicu, u kojem se izazovi, dileme, sumnje i razočarenje valjaju kao neprekidni talasi. Zbog toga mi suočavanje sa mrakom 99, i svim onim što smo kao porodica doživeli, iz ove daljine, i dalje izgleda strašno i neuporedivo, ali me mnogo više iznutra “kida” kao suočavanje sa budućnošću. To suočavanje nije staračko: gde ću biti, i u kakvom stanju, za deset godina, već vrlo “mladalačko”: kako ćemo, i od čega, živeti za dva, tri meseca? Da li ćemo moći da si priuštimo bar nedelju dana odmora, odnosno odlaska iz ovog grada i ove ulice? Da li ćemo moći da skupimo pare za krečenje i lekare? Živeli smo skromno odkad znam za sebe. Nikada nisam imao velikih materijalnih očekivanja. Moja putovanja su uvek bila službena...
NastavakBlizina sećanja (V) april-maj-jun 1999 / 29. mart 2015, nedelja
Za potrebe odbrane zemlje rekviriran je jedan automobil iz Fonda. Mislim da je bio beli pasat. Posle mesec dana nas obaveštavaju da je automobil ukraden. Pojeo vuk magarca! Auto je vozio neki potpukovnik. Primetio sam da potpukovnici vole bela a majori crvena kola. U beogradskom Medija centru sve je podsećalo na Kazablanku. Osim što nigde nisam video Hemfri Bogarta, a pogotovo Ingrid Bergman. Sve je bilo usitnjeno i beznadežno. Većina je smatrala da nema šanse da Milošević ovo preživi. Nikome nije padalo na pamet da će posle Kumanovskog sporazuma gromoglasno da proglasi pobedu. Ta vrsta ideologije, odnosno psihologije, i dalje vlada Srbijom. Na čelu propagande, odnosno odnosa sa javnošću, ispred vojske, bio je general Aleksandar Bakočević. Njegova komanda je bila u Domu vojske, u neposrednoj blizini Medija centra. Tu blizu delovao je još jedan istureni patriotski centar – Udruženje književnika Srbije, tačnije Frncuska 7. Sećam se da su se...
NastavakBlizina sećanja (IV) april/maj/jun 1999. – 27. mart 2015, petak
Što je sećanje udaljenije to postaje prozračnije. Hvatam se za “fleke” koje su ostavili različiti događaji. Njihova važnost ne određuje veličinu fleka. Obeležavanje godišnjica izgleda da povećava ono što sam propustio da zapišem. Ono što sam pisao sam za sebe izranja kao svedočanstvo koje je danas dobilo potpuno drugo znamenje. To je zbog toga jer sam nastavio da živim okružen istim ljudima, na istom prostoru. Danas vidim koliko su se ljudi, pa i prostor, promenili. Tokom marta, aprila i maja 1999. neprekidno su trajali neki građevinski radovi. Na Bulevaru su se praznile robne kuće i pretvarale u neke nove objekte čiju ćemo namentu otkriti tek sledećih godina. Ovaj zamah graditeljske preduzimljivosti nije, naravno, bio slučajan. U jeku mobilizacije i ratne histerije širile su se već uspostavljene poslovne imperije, radilo se na Bambilendu u Požarevcu, po Beogradu, Nišu, Novom Sadu. Kretali smo se u nepoznatom pravcu koji je...
NastavakBlizina sećanja (III) 23. mart 1999 – 24. mart 2015.
Danas, 24. marta 2015, i aktuelna vlast, kao i sve prethodne, obeležavaju ovaj zlosrećni datum. Podaci o žrtavama, sa naše, srpske strane, osciluju. Menjaju se samo forme obeležavanja. Večeras će predsednik Nikolić, sa svojom pratnjom, da se okupi u podnožju razvaljenih zgrada Generalštaba. Ta impozantna, arhitektonski uzbudljiva građevina, koja je, navodno, predstavljala metaforu na proboj na Sutjesci, koji Nikolić i vodeća srpska politička elita ne prihvataju kao istinski simbol borbe protiv nacizma i za slobodu već kao simbol komunizma i propasti vascelog srpstva. Sa koje će strane Sutjeske da lamentira Tomislav Nikolić? To menjanje mesta obeležavanja tog svakako tragičnog događaja u novijoj srpskoj istoriji ništa ne menja u odnosu na razumevanje stvarnih uzročno-posledičnih veza kao i sućuti prema patnjama i žrtvama stotina hiljada ljudi. Nesposobnost da se vide patnje drugih, mislim na nepripadnike srpske nacije, idu zajedno sa suštinskim nerazumevanjem i žrtava i patnji sopstvenog naroda. Sve je to...
NastavakBlizina sećanja (II) 21. mart 1999/21. mart 2015. subota
Spavao sam, ako se to tako može nazvati, nekoliko sati. U sobi je bilo prilično hladno premda je N. uključio termoakumulacionu peć koja, medjutim, nije mogla brzo da ugreje sobu u kojoj očigledno niko nije živeo. Pre toga sam sa njegovom ženom, koja je Srpkinja, i ćerkama pričao opšte stvari. O životu. Svi pušimo i pijemo kafu. N. je optimista u pogledu onoga šta će se odigrati. Po njemu, Miloševič samo blefira jer ne sme odmah da se povuče. N. ne veruje da će doći do bombardovanja, a ukoliko se to i desi biće to skroz simbolično i neće trajati duže od jednog dana. Ne slažem se sa njegovom procenom mada bih veoma želeo da je ona tačna. Budim se oko pet, šest sati, mislim da je još mrak, ali ostajem u krevetu dok ne čujem teške prijateljeve korake. Ne usudjujem se da ga molim da me vozi do...
NastavakBlizina sećanja, (I) 20. mart 1999. / 20. mart 2015, petak
Ceo dan glavobolja. A napolju sunčano, prolećno. Kad završim postavljanje teksta nastupiće i zvanično novo godišnje doba. Pre šesnaest godina to osećanje kalendarske promene bilo je potpuno išćilelo. Ništa Vivaldi. Odavno želim da se suočim sa svojim zapisima i sećanjem. Jedan deo tekstova nastao je neposredno posle povratka sa Kosova gde sam bio od 20. do 22. marta 1999. Moguće je da su mi se neki dani pomerili i pomešali, ali ne i ova tri dana. U ta tri dana stalo je toliko toga. Svakodnevne brige oko novca, porodice, zdravlja, poslova, svakodnevno suočavanje sa onim što će biti sutra, neprekidno stanje napetosti i iščekivanja… sve to se odigrava u okruženju prepunom besmislenog, primitivnog i divljeg ludila. (Pre neko veče naletim na mladog čoveka koji žuri uzbrdo Bulevarom, prema Cvetku, i sve vreme urla: Pička vam materina, vi ćete meni život da uređujete, vi ćete meni da se mešate…...
NastavakZagnjuriti glavu, 17. mart, utorak
Danas (ponedeljak): ništa ja! Mada, može to i na rate. To život čini bogatijim. I korisnijim. Pisanje ima odloženu svrhu. Često veoma odloženu. Kad su unuci polegali polako počinjem da dolazim sebi. Postavio sam Gordanino sećanje sa Boračkog jezera. Čudno je kako smo godinama išli na isto mesto a da se nismo sreli. Generacijska provalija. Različite staze i vremena? Sećanje na Boračko jezero obojilo je dobar deo moga detinjstva, pa i mladost. Čak su i naša deca jedamput bila sa nama na jezeru. Prvi put sam bio na jezeru kada sam imao dvanaest, trinaest godina sa mojom najstarijom tetkom Stanom. (Moja majka je imala dve sestre: najstariju Stanu i najmlađu Miru.) Njen muž, znači teča, bio je Džemail, ugostitelj starog kova. Godinama je vodio jednu kafanu u centru Sarajeva. Pored samog jezera, ispod hotela “Borašnica” bila je jedna kuća – kafana, gde smo na spratu imali dve sobe. U...
NastavakO prirodi sećanja, 11. mart, sreda
Još nisam sreo nekoga ko bi se namrštio na pomen sećanja. Svi se odmah raspekmeze. I svi su obuzeti razumevanjem i osećanjem sete. Ono što je prošlo kao da bi htelo da se spoji i udruži u jedinstvenu materiju-nemateriju koja ima magijska svojstva. Sećanje je poput svetlosti. Talasi i materija. Oni zajedno mnogo toga pokreć mada su neuhvatljivi. O talasnoj prirodi sećanja mogao bih mnogo, ali mi ne da moja materijalna priroda koja će da se raspadne i pretvori u prah čim se obratim materijalnim dokazima. Naši materijalni dokazi su i naša lica u ogledalu. Odraz koji nam se vraća suočava se sa neshvatanjem kao nekom vrstom filtera. Zar sam to ja? Zar sam to ja, pitam se dok ulazim u tramvaj posle posete jednom neprijatnom službenom mestu. Reč je o trivijalnom saobraćajnom prekršaju, ali to kod mene proizvodi burne psihičke reakcije. Apsolutno sam neadaptiran na odnos sa...
Nastavak9. mart 1991 – 2015, ponedeljak
Evo nas dvadeset i četiri godine posle. Ne volim godišnjice, jubileje, tarapane, jednom rečju misitifikacije datuma. Slučaj je hteo da se nešto desi negde baš tog dana i da se neko zadesi usred svega toga. Da li bih ponovo išao? Bih! Bez obzira na sve ono što se izdešavalo posle, i što se dešava i dan danas. Svoju sudbinu biraš prema svome karakteru, a ne prema božanskoj svrsi. Tada sam radio u “Politici” kao novinar na kulturnoj rubrici. Bilo je prošlo svega dve godine kako sam prešao sa jednog uredničkog mesta, i posla izdavača, u dnevno novinarstvo, a imao sam osećaj kao da sam radio godinama. Na Kulturi su me veoma lepo primili. Moj dobar profesionalni osećaj nije imao nikakve veze sa političkim ludilom i muljanjem na četvrtom spratu. Koleginice i kolege: Mira Živković, Milka Lućić, Mirjana Ognjanović, Olga Bosnići, Branka Otašević, Olja Svilar, Milan Vlajčić, Radovan Popović,...
NastavakOtvaranje srca, 6. mart, petak
– Otvorio sam srce, ali kome? Kad čovek otvori srce obično o tome uopšte ne razmišlja. Nešto, češće neko, natera ga na tu bolnu operaciju bez ikakve kalkulacije. Otvaranje srca, međutim, prouzrokuje ne samo bol nego i osećanje izvesnog ponosa, pa i olakšanja. Da nema zadovoljstva, uostalom, teško da bi se bilo ko na to odlučio. Mera taštine, samoslobađanja i mazohizma, pravilno su raspoređene. Otprilike po trideset odsto na svaku. Ostalih deset odsto ide na minuli rad koji se, prema zaslugama, raspodeljuju na najbliže. Kao i kod klasične hirurške operacije ljudi lakše pristaju na otvaranje srca ako znaju da ih tokom zahvata ništa neće boleti i da će se već sledećeg dana probuditi čili i orni za normalan život. Zbog toga se srce najčešće otvara u stanju alkoholne razdraganosti ili obamrlosti. Takođe, pod snažnim dejstvom adrenalina, u stanjima pomućene svesti: besa ili očajanja. Otvaranje srca i ispovest nije...
Nastavak