Otvaranje srca, 6. mart, petak

 

– Otvorio sam srce, ali kome?
Kad čovek otvori srce obično o tome uopšte ne razmišlja. Nešto, češće neko, natera ga na tu bolnu operaciju bez ikakve kalkulacije. Otvaranje srca, međutim, prouzrokuje ne samo bol nego i osećanje izvesnog ponosa, pa i olakšanja. Da nema zadovoljstva, uostalom, teško da bi se bilo ko na to odlučio. Mera taštine, samoslobađanja i mazohizma, pravilno su raspoređene. Otprilike po trideset odsto na svaku. Ostalih deset odsto ide na minuli rad koji se, prema zaslugama, raspodeljuju na najbliže.
Kao i kod klasične hirurške operacije ljudi lakše pristaju na otvaranje srca ako znaju da ih tokom zahvata ništa neće boleti i da će se već sledećeg dana probuditi čili i orni za normalan život. Zbog toga se srce najčešće otvara u stanju alkoholne razdraganosti ili obamrlosti. Takođe, pod snažnim dejstvom adrenalina, u stanjima pomućene svesti: besa ili očajanja.
Otvaranje srca i ispovest nije jedno te isto. Ljudi, naime, otvaraju srca otkad znaju za sebe, i u vremenima verskog fanatizma, i u vremenima dijalektičkog materijalizma.
Ali, da ne teoretišemo previše. Počeću od sebe. Mogu li, tek tako, iz čista mira, da otvorim srce pred vama. Jeste da moje predavanje ima naslov “O otvaranju srca”, i jeste da su neki od vas sigurno pogrešno razumeli da će ovde biti reći o nekim novim kardiološkim metodama, ja ću da pričam isključivo o iskustvima i metodologiji otvaranja srca kao univerzalnom fenomenu ljudskosti. Sam se neću podvrći toj operaciji. Možda ću, tek malo, da vidite da ništa ne krijem, i da sam sasvim iskren, da vam otkrijem tajne mojih sopstvenih operacija, mada, ne aktuelnih već u retrospektivi.
Ja sam u principu veoma otvoren čovek i sigurno mi otvaranje srca nije potrebno da bi bilo koga ubedio da sam iskren i da nešto ozbiljno mislim. Pa ipak, i ja sam mnogo puta imao potrebu da otvorim srce. Tada mi se to činilo strašno značajnim i radikalnim dok danas o svemu tome mislim kao o nečemu vrlo prolaznom. Ali, već sutra ću biti ubeđen da je novo otvaranje srca nešto najvažnije što mi se desilo u životu. Ovo o čemu vam pričam sigurno je jedna od konstanti otvararanja srca. Kad otvaramo srce sve karte stavljamo na sto, ubeđeni smo da će to potpuno da izmeni naš život, da ćemo krenuti drugim putem, da ćemo uspeti ili da ćemo totalno propasti. Već posle nekoliko dana otkrivamo da se, u suštini, ništa bitno nije promenilo. Neki put smo zbog toga razočarani, a neki put oduševljeni. Sve zavisi zbog čega smo otvarali srce.
Ako isuviše često otvarate srce lako može da se desi da niko više na to ne obraća pažnju. Ako to nikada ne radite možete izaći na loš glas da uopšte nemate srca.
Šta se meškoljite? Mislite da nije tako?

 

Mala sala Kolarčevog univerziteta bila je prepuna. Sedelo se i na podu, na prolazima između sedišta, stajalo u zadnjem redu ispred prozora. Bilo je kasno posle podne. Sparina ranog kontinentalnog leta. Bilo je to treće iz ciklusa predavanja “Moderna istorija i savremni pojedinac”. Profesor N.F. već godinama je omiljeni predavač. Osim toga, posle dva bezuspešna kratkotrajna braka, samac. Autor čuvenih knjiga o Dostojevskom, Ničeu i Šopenhaueru. Oprobao se i na drugim poljima: njegova “Kuhinja za usamljene” i “Zvezdina zvezdana generacija” već godinama su bestseleri. Kratko vreme je bio član Glavnog odbora Stranke ispravnih građana. Kasnije se stranka spojila sa Nezavisnim demokratama, a ovi potom raspali na tri krila. Desno krilo je proglasilo profesora počasnim predsednikom. Profesor ne pije i ne puši. Ima oko pedesetak godina i veoma se dobro drži.
– Vi, mlada damo, vama govorim.
Profesor optužujući uperi kažiprst na prsatu brinetu dok se levom rukom izazovno podbočio poput Robespjera.
– Mislim da to nema nikakve veze sa srcem, hrabro mu odgovori dama iz petog reda.
– Oh, srce… srce je, naravno, samo metafora, sav ozaren reče profesor. Od nečega se, naime, moralo početi. Franjo Asiški je govorio o veri i božjoj milosti vezujući to za srce ne zbog toga što je bio neobrazovan ili sujeveran čovek. Bez obzira što je čovek biće razuma, biće koje sve rešava “iz glave”, teško je zamisliti da neko kaže da hoće da “otvori glavu” umesto srca. Nije, međutim, samo reč o običnoj dosetki i ukorenjenoj navici da se kad god govorimo o sopstvenim emocijama pozivamo na srce a ne na glavu. Duša čovekova je vezana za njegov život i bitisanje na ovom svetu što znači da je naš krvotok, i srce, uslov ne samo opstanka nego i osećanja i izražavanja emocija.
– Ako se slažete, ispričaću vam sada nešto sasvim lično.
– To, hoćemo nešto lično, zažagori nestrpljivo cela sala.
– Većina od vas me zna godinama. Onako kako se znaju profesori, pisci, i uopšte javne ličnosti. Sigurno vam je poznato da volim društvo, mada nisam neki kafanski tip. A raznorodnost mojih interesovanja vam jasno govori da sam i priličan hedonista. Neki od vas znaju da sam bio oženjen dva puta. Istina, priličino kratko. (smeh u sali)

 
I tu se film prekida. Profesor se postara za dvadeset i pet godina. Prsata brineta, esejistkinja iz partera, strada u saobraćajki kod Resnika, prvi red sale ekspresno poumire što od maligni, što od srčanih bolesti, dva puta se promene direktori Kolarca, isprazne se ateljei u potkrovlju, procuri krov prema uličici “1300 kaplara”, na koncertu ruskih romansi kratak spoj na bini ubije čuvego pevača Modrog, izađu iz štampe intimni memoari Vojislava Koštunice, poraste drveće na Studentskom trgu, Srbija i dalje u EU, a na ploči na kojoj piše Kolarčev narodni univerzitet osvane jednog jutra velika krvava mrlja koja ničim ne može da se ukloni. Svakog dana je sve veća i veća. Tada neko otkrije da više nema krvave mrlje u predvorju bivšeg hotela Interkontinental, koji je u međuvremenu preuređen, i povežu to sa smrću Željka Ražnatovića Arkana pre mnogo, mnogo godina.
Zaista, Arkan za života nikada nije bio na nekom predavanju na Kolarcu.
Ta se nepravda morala brzo ispraviti. Zelena sala ponese njegovo ime. I krv na tabli istog časa nestade.

 
Danas sam imao potpuni pakao. Krenulo je od sastanka u devet u jutro, pa redom, do devet uveče. Preuzeo unuka, vodio ga na trening, išao kod ćerke, advokata, nazad po unuka, uz put odgovarao na meilove, jurio pare, nervirao se na poslu… U Meku proveo sat i po čekajući vreme kad ću preuzeti unuka. Pisao. Završio priču “Otvaranje srca”. Kiša neprekidno pada. Ovo definitivno nisu cipele za kišu. U podzemnom prolazu na Terazijama mračni grafit. Kao da je vreme stalo. Čuo da je umro Vlada Divljan. Tuga!  Kako se samo kruni sve ono što smo voleli. To nije obična erozija vremena i generacija, to je pustošenje jedne civilizacije.