Zagnjuriti glavu, 17. mart, utorak

Danas (ponedeljak): ništa ja!
Mada, može to i na rate. To život čini bogatijim. I korisnijim. Pisanje ima odloženu svrhu. Često veoma odloženu.
Kad su unuci polegali polako počinjem da dolazim sebi. Postavio sam Gordanino sećanje sa Boračkog jezera. Čudno je kako smo godinama išli na isto mesto a da se nismo sreli. Generacijska provalija. Različite staze i vremena?
Sećanje na Boračko jezero obojilo je dobar deo moga detinjstva, pa i mladost. Čak su i naša deca jedamput bila sa nama na jezeru. Prvi put sam bio na jezeru kada sam imao dvanaest, trinaest godina sa mojom najstarijom tetkom Stanom. (Moja majka je imala dve sestre: najstariju Stanu i najmlađu Miru.) Njen muž, znači teča, bio je Džemail, ugostitelj starog kova. Godinama je vodio jednu kafanu u centru Sarajeva. Pored samog jezera, ispod hotela “Borašnica” bila je jedna kuća – kafana, gde smo na spratu imali dve sobe. U jednoj sobi su bili tetka i teča, a u drugoj moja sestra od tetke Lela i ja. Lela je starija oko pet godina od mene, rodila se u sarajevskom ustaškom zatvoru za vreme rata. Džema je uspeo da potplati policajce pa su pustili tetku, predratnu komunistkinju, zajedno sa bebom. Bebu su u zatvoru nazvali Lejla, jer su mislili da to znači svetlost. Posle su otkrili da značenje potpuno suprotno: noć! Iz naše kuće izlazilo se pravo na plažu. Pre same plaže, pre peska i šljunka, u travi, bio je ozidan jedan izvor gde sam pio vodu poput kučeta: spustio bih se na sve “četiri” i laptao je. Zidovi oko izvora bili su od belog kamena, niski. Igrao sam fudbal i plivao po ceo dan, a uveče slušao kako stariji prepričavaju filmove. Moja sestra je očijukala sa momcima, posebno sa onima iz DIF-ovog kampa. U zoru su difovci isplovljavali sa sandolinama i kajacima i svojim snažnim zaveslajima rasterivali gnjurce i patkice. Sećam se da su nas zbog teče svuda dočekivali sa posebnim poštovanjem. On je bio uglađen, uvek elegantan, čak i na plaži. U hotelu “Prenj”, preko puta glavne plaže gde smo odseli, radili su osuđenici za neke sitinije kazne. (Bar tako sam to zapamtio.) Jednom su mi napravili omlet sa telećim mozgom. Nisam siguran da bih to ponovo želeo da jedem, ali tada mi je to izgledalo kao nešto najlepše što sam ikada jeo.
Kada se posle nekoliko godina druga, mlađa tetka, zajedno sa mužem preselila u Konjic, Boračko jezero je postalo stalna letnja meta. Put do jezera beše grozan, ne samo zbog serpentina nego i zbog velikih rupčaga. Posle jedne vožnje mislim da sam dobio napad slepog creva. Hteo sam dušu da ispustim. I dalje je, međutim, jezero bilo najdivnije mesto na svetu.
Na jezeru nikada nisam sreo Lazu Drljaču, čoveka uzbudljive sudbine, sjajnog slikara i osobenjaka, ali sam ga video u Konjicu. Mislim da je bio petak, pazarni dan. Bio je obučen u belo. Delovao je kao neko ko je došao iz druge dimenzije. Pričalo se da je napustio veoma obećavajuću karijeru u Parizu zbog nesretne ljubavi. Neuzvraćena ljubav! To mi je tada delovalo krajnje čudno i neshvatljivo: da neko može da se razočara u čovečanstvo zbog neostvarene ljubavi. Mislim da sam imao oko petnaest godina i da sam tog leta pročitao prvu knjigu od Dostojevskog. Bio je to “Idiot”. Danima sam bio bolestan zbog toga.

 

                       

 

Sećam se noćnog neba nad jezerom i osećanja klaustrofobije dok ležim na travi sa pogledom prema nebesima. To nebo, te magline i zvezde, naprosto pritiskuju. Jezero je zavučeno duboko u kotlinu, okruženo planinama, oko njega se većim delom ide stazom kroz šumu ili proplanke, postoji samo jedan pravi asfaltirani put do hotela “Prenj” i pošte. Selo nije na samom jezeru, kao da se malo izmaklo. Ima poskoka u travi i orlova u visini. Gledam orla kako šestari jedva pomerajući krila nebom pod oblake. Šta smera ta ptičurina? Koga vreba?

 

Oko tri sata sam svratio u Kulturni centar Grad na fotografisanje. Priprema se foto priča o gradskim ljudima. Ja sam među njima, pojma nemam zašto. Dopada mi se ovo mesto mada nije baš najudobnije za pisanje.
Dok čekam primetim žvaku na zidu. Pomislio sam na Singapur. Koliko je tamo naših? Neke znam godinama, a neke sam relativno nedavno upoznao. Ova žvaka bi u Singapuru pokrenula pravu istragu. Možda bi uz pomoć DNK analize mogli da utvrde o kome je reč. U Gradu mi kažu da ih je nedavno posetila inspekcija koja im je naložila da moraju odmah da nabave otirač i posudu za kišobrane. I još: da izmalterišu unutrašnje zidove! Idi!

 

 

 

Dan nikako da se završi.
A i kad ti se čini da se završio on se vrati. Prolaze mi sećanja i dnevni problemi. Sve se izmeša. Jedna novinska redakcija se javila da više neće da nam šalje svoj sadržaj za novinsku arhivu. Zašto? Pojma nemam. Mogu samo da pretpostavljam. Teško je ovde raditi nešto što bi trebalo biti od opšteg interesa. Čak i da zagnjuriš glavu u pesak neko bi te šutnuo u dupe. Sigurno. Teško je ovde sećati se. Sve se uvećava, odjekuje i meša neumorno, zaglušujuće….