Moj dnevnik
O hlebu – 6. novembar
Iz dana u dan samo loše vesti. Ili je neko teško bolesta, ili je umro. Odlazak u penziju i suočavanje sa svakodnevicom siromaštva, propast firme, gubitak posla, loše obrazovanje, traženje stana, usamljenost, muke mladih ljudi, nedostatak budućnosti, skučenost svake vrste, nesigurnost i agresivnost… To su talasi koji su neka vrsta postepene, neosetne, poplave. Ne priča mi se o žabi koja nije znala da se skuvala. Ljudi su na višem stupnju razvoja. Oni umesto lonca sa vrelom vodom imaju demkratske institucije i procedure. Glupo je komentaristati stvarnost ako ne možeš bar malo da je promeniš. I ja sam se promenio. To sigurno. Pre ludih i uzbudljivih devedesetih ne samo da sam često putovao nego sam i gajio neke sasvim domaćinske navike. Između ostalog, voleo sam da pravim hleb. Pravio sam hleb od najrazličitijih tipova brašna i mešao ga sa travkama i začinima pre nego što smo to otkrili uz pomoć...
NastavakPorazi i pobede – 4. novembar
Juče je iznenada umro Miljenko Dereta. Istog dana sam saznao da je moj bliski prijatelj Branko V. operisan. Miljenko je imao šezdeset i četiri godine, Branko ima osamdeset. Razlike u godinama su takve kakve su. Niko se nije naživeo. Izraz “naživeti” predstavlja trivijalnu frazu koja bi trebalo da donese utehu. Danas na komemoraciji kod Borke Pavićević par stotina ljudi. Prepuna sala Paviljona. U najvećem broju svi se poznajemo. Neke, mislim da nisam video godinama. Brzina sa kojom je organizovana, i broj ljudi koji se okupio, dosta govore o našoj usamljenosti, kao i o Miljenku, naravno. Borka, Majkl Davenport i Žarko Puhovski su veoma dobro govorili dok je Vukašin Pavlović održao predavanje o sebi i razvoju civilnog društva u Srbiji. Sasvim neodgovarajuće. Osećanje neprijatnosti. Žarko kaže da smo se navikli na poraze i da je to naša pozicija. To je skroz tačno, mada je to mnogo šira pojava od fenomena...
NastavakU jami – 2. novembar
Ova tema se ponavlja. Umesto političara koriste je ljudi od kulture. Književnici! Kad se pomenu književnici i novinari prva reakcija je sumnja i opreznost. Ovde više ne samo da nema pravila i standarda (a kad ih je i bilo) nego ni elementarne pristojnosti, one vrste javne sramote da se na sav glas ne priča o tuđoj sramoti i prostakluku. Nemam nameru da branim Beograd od gluposti, a posebno od njega samoga. Kad obeležiš neki grad nekim krajnje negativnim sudom – koji je metaforične prirode – onda to prestaje da bude metafora. Da kažeš da se u Beogradu najgore jede, ili najgore sere, to bi bilo nešto konkretno što bi otvorilo mogućnost za poređenja: da li je bolje ili gore u Minsku, Kelnu ili Nankingu. Ali kad se kaže da je neki grad septička jama onda je besmisleno porediti to sa drugim gradovima. Ili nije? Pa da posle tvrdnje da...
NastavakSećanje na Zdenka, 31. oktobar 2014.
Ko je taj ko me najduže prati kroz Sve Ovo? Koga sam se odmah setio? Ko me još pamti kad sam imao četiri godine? Moja tetka Mira koja sada ima preko osamdeset godina i koja sa svojom porodicom već dvadesetak godina živi u Kanadi. S vremena na vreme setim se nečega o mojoj majci i njenoj familiji pa pišem Sanji, sestri od tetke, da pita majku da li se seća ovoga ili onoga. Pošto je moj brat izgubio većinu porodičnih fotografija, i predao mi pre dve godine album u kojem je ostala jedna desetina fotografija našeg oca i majke, pokojne sestre, fotografije mnogobrojne rodbine i mnoštva prijatelja roditelja… molio sam Sanju da prekopaju po svojim fotografijama, da ih skeniraju i da ih pošalju. Tako su naše sarajevske izbeglice spasile neke fotografije koje smo mi u miru izgubili. Njegovo ime je Zdenko. Ne sećam se od koga sam ga dobio....
NastavakMrtvi i oživeli razred
Uz pomoć yu tube možemo da se vratimo u filmski fragment koji je u stanju da podstakne ne samo naše sećanje nego i uobrazilju. Reč je o pričama koje smo čuli, o pričama koje su se prepričavale godinama, o događajima kojima je prisustvovao srazmerno mali broj ljudi, a koje je, na izvestan način ostavili snažan pečat i obeležila određene periode. Posebno je to slučaj sa umetnošću. Postoje, očigledno, vremena kada neke umetnosti više ili manje „uspevaju“, koje su više ili manje popularne, i kada utiču na ponašanje, pogotovo mladih ljudi i ljudi sklonih umetnosti u mnogo većoj meri nego što je to uobičajeno. Obeležavanje vremena, odnosno generacije, uz pomoć Vudstoka, hipi kulture i psihodelije, sigurno je mnogo raširenije od uticaja kempa. Tek sada, posle više od trideset godina, Kantorov Mrtvi razred dobija jedno posebno značenje. Naravno, nije u pitanju samo estetski doživljaj. Kantorova mračna igra sa istorijom i specifičnim...
Nastavak