Moj dnevnik
Dole na uglu, 23. januar
Sinoć me je pozvao stari prijatelj N. Pre godinu dana izgubio je sina. Moj prijatelj je muzičar. I njegova žena je muzičar, kao i pokojni sin, kao i ćerka koja ima karijeru u Nemačkoj. Okolnosti sinovljeve smrti, kao i ono što je prethodilo, toliko su tragične i tužne da ne mogu da ih opisujem. N. me zove jer želi da podeli svoju tugu. Priča mi o nesanici, depresiji i bezvoljnosti. Ja pokušavam da ga ohrabrim pričom o sudbini, borbi, a posebno o odgovornosti i ljubavi prema ćerki i ženi. Onda posegnem za onima koji pate od sličnih boljki, kako se bore, kako se leče, šta piju od lekova… Pre podne sam u knjižari “Beopolis” sreo V-a, svakako jednog od najboljih pisaca na srpskom jeziku, i malo se iznenadio njegovim izgledom. Pitao sam ga za zdravlje, a on mi odgovorio da je sa telom u redu. – Imaš problema...
NastavakUspostavljanje pravila, 20. januar
Teški dani: jučerašnji i današnji. Možda to ima neke veze sa klimom, mada nikada pre nisam obraćao previše pažnju na vazdušni pritisak, sneg, kišu… Priznajem, volim svetlost. Juče sam se, tražeći mesto gde ću se parkirati, u centru Novog Beograda, užasno zamorio. U jednom trenutku sam se zapitao: gde sam se zaputio. Išao sam na sastanak u OSCE. Tema: buduća privatizacija medija. Ono što me je posebno potreslo na Novom Beogradu to je osećanje zbijenosti i izgubljenosti. Ovde je, među tim novim, velelepnim, “pametnim” zgradama, okruženim novim gradilištima i sada starim, i prilično propalim zgradama iz vremena “zrelog socijalizma”, sve neizmerno besmisleno i depresivno. Te velelepne građevine naseljene velikim kompanijama, bankama i međunarodnim organizacijama, sa svojim obezbeđenjima, parkinzima, senzorima, daljincima, kafićima… nešto je toliko izmišljeno i izveštačeno da me osećaj neprijatnosti potpuno obuzima. Kao da smo u Kini. A nismo. Pola domaćih firmi čije sam natpise video odavno je...
NastavakNa Titaniku, 18. januar
Po svemu sudeći, nema svečane sale. A nema ni rupe! Malo smo pričali o tome gde bismo mogli da organizujemo očajanke. Očajanka je privatna i vrlo lična pojava. Takoreći i nije pojava već više neka vrsta narativne fantazmagorije o tome kako bi se jedno latentno stanje duha i jedan pojam mogli ujediniti. To, međutim, ne sprečava da napravimo jedan krajnje otvoreni model kako bi, recimo, mogle da izgledaju očajanke. Ukoliko se pokaže da se od toga mogu stvoriti različite vrste društvenih krugova (serklova) i ukoliko to može da se širi, obogaćuje i dopunjuje, tim bolje. Već sama potreba da se o jednoj temi razgovara i da ona bude okupljajuća sila u vremenima usamljenosti i potpune iscepkanosti svega i svačega osim laži, gluposti, mržnje i nasilja, deluje privlačno. Pojmovnik očajanja u nastajanju: Guru očajništva Sluga očaja Plemić očaja Podanik očajanja Domoupravitelj kuće očaja Očajnica – vernica Očajnica...
NastavakIzvori očajanja (2), 14. januar
Ništa se, naravno, ne može nastaviti bez određenog gubitka. Zaboravih, pišući o izvorima očajanja, da pomenem čuvene, a časne preteče: Šopenhauera, Kjerkegora i Ničea. Njih svi pominju čim se pomene očajanje. Pominje se i pesimizam, o da, skoro obavezno. Nisam siguran da je to baš neophodno. Očajni ljudi ne moraju biti pesimisti iz prostog razloga jer za njih kategorije optimizma i pesimizma ništa ne znače. Očajnik je zagledan u sebe osim ako nije spolja dobio zadatak da pod odorom očaja digne u vazduh sebe i sve oko sebe. Rekao bih da su u pitanju društvene boleštine nastale mutacijama vere, nade i očekivanja. Zaboravih, takođe, da pozovem u pomoć moga starog prijatelja Emila Siorana koji je od sopstvenog očajanja napravio veliko delo. Tu blizu je i Julija Kristeva čija se knjiga “Crno sunce” na srpskom jeziku pojavila 1994. u vreme rata, nestašice i očaja. Knjiga je predstavljala neku vrstu...
NastavakIzvori očajanja, 13. januar
Jutro je počelo sa sitnim snegom i vetrom ali mi ni to nije pokvarilo dobro raspoloženje. Odlučio sam se da počnem da pišem o očajanju. Kad imaš temu duboku, a aktuelnu, i pri tom nesumnjivo, večnu, onda se osetiš bogatim. Moći ću, jedno vreme, od očajanja, pristojno da živim. Juče u Zemunu sa Sašom i Ružom kratka šetnja po keju. Počeo je vetar ali još ima sunca. Mnoštvo belih labudova koji su se pred naletom jake zime, pre nekoliko godina, doselili iz Mađarske, kao i galebovi otimaju se oko zalogaja koji im se bacaju sa obale. Scena javnog hranjenja životinja koja je prihvatljiva. Sve dok ne počnete da hranite ulične pse i mačke. Znam i zašto: zato jer labudovi ne mogu da ulaze u kuće i dvorišta. A nuždu obavljaju u reci. Pošto žive u vodi mogli bismo da ih tretiramo i kao posne. Poput kapobare. Očajanja su...
NastavakU akvarijumu, 9. januar
Komentar Salmana Ruždija, povodom masovnog ubistva novinara u francuskom satiričnom nedeljniku “Šarli ebdo”, o današnjem odnosu prema religijama, potresno precizan: “Poštovanje religije se pretvorilo u strah od religije!” O ovome, osim kad je u pitanju islamski fundamentalizam, i Ovde nije pristojno pričati. Ako na nekoj društvenoj mreži, a posebno na FB-u, samo spomenete kako vam se ne dopada mistifikacija, izjava ili ponašanje nekih sveštenika Srpske pravoslavne crkve, na glavu će da vam se sruči gomila negativnih reakcija, da ne kažem govana, u stilu: o tome se ne sme i ne može raspravljati, nedopustivo je komentarisati ispoljavanja tuđih religioznih osećanja, u našu tradiciju se ne sme dirati… O svemu drugome, pa i o onome najintimnijem, može se bez straha komentarisati i brbljati. Na naslovnim stranicama novina objavljuju se fotografije silovatelja i njihovih žrtava, slike oca koji je optužen za incest, sa sve adresom i fotografijom kuće, i sve to u...
NastavakO novom početku, 6. januar – 2015.
Volim Novu godinu pre svega zbog okupljanja. Oko toga idu pokloni, mnogo klope, a nisu za bacanje ni neradni dani. Umesto nekadašnjih okupljanja prijatelja, sa sve decom, i uzajamnim posetama po kućama, danas sve svelo na par prijatelja i one najbliže. Društveni život u Srba je čista iluzija, nešto što se pokušava širiti svetom kao stereotip o tradicionalnoj toploti, gostoprimstvu i otvorenosti srpskoj. Toga, naravno, još uvek ima poput izolovanih svetionika na mračnom jastuku podsvesti. Jedan od problema ovakve vrste dnevnika svakako je i u tome da, ukoliko želim da opišem stvarne događaje i situacije, rizikujem da javnost izložim konkretne, stvarne ljude. Najmanji je problem što će se oni sami prepoznati. Odsustvo vremenske, odnosno istorijske distance, predstavlja neprekidni pritisak. Ako pišete o nečemu što se stvarno dogodilo, a nemate nameru da budete novinski izveštač, onda se vaše svedočenje obavezno pretvara u neku vrstu propovedi i proročanstva. Mogao sam do...
NastavakNovogodišnja priča: Ispod ćebeta, 30. decembar
Šta se krije ispod ćebeta? Ili još tajanstvenije, i vrelije, ispod ćebadi? Kad su ćebad počela da zamenjuju jorgane? Da li se to odigralo preko noći? Da li se ta noć pamti? Ili je utonula u maglu zaborava baš kao i gomile knjiga koje smo pročitali u raznim vremenima i situacijama? Još tajanstveniji su, uostalom, susreti i poznanstva sa različitim ženama i muškarcima. Neki i dalje sede na mestima gde smo ih poslednji put ostavili iako ta mesta više ne postoje ili su se toliko izmenila da ih ne možeš prepoznati. Pokušavam da rekonstruišem: Papuk, Central, Doboj, Šumatovac, Grmeč, donji Kolarac, klub u Radio Beogradu, Pod lipom, Mandarina, Vardar u Zemunu… To je parče ne veće od dvadeset godina – od sedamnaeste do tridesetsedme – ali mi se sada čini da je prepuno nekih neverovatnih događaja i susreta. Samo tako se može objasniti današnje čuđenje zbog gubitka tolikog...
NastavakZahladnilo, 27. decembar
Ne sećam se kada sam poslednji put upalio televizor da bih video, i čuo, neke vesti. Taj “prozor u svet”postaje suvišan. On je sve više samo neophodno sredstvo preko kojeg gledamo filmove i serije koje naručujemo. Naravno, kad dođu unuci, oni najmanji, pali se televizor da uz večeru gledaju crtane filmove. Informišem se preko sajtove, najviše B92, ili, ukoliko se desi nešto stvarno dramatično u svetu – preko BBC-a i CNN-a. Ujutro “prevrnem” “Danas” i “Politiku”. Iz nekog blesavog razloga pogledam kako stoje stvari sa mojim horoskopskim znakom (Vagom) – najčešće delim sudbinu sa Sašom, koja je Vodolija. Dvojke, eventualno trojke, a onda iznenada odličan (5). I ima li neke razlike? Da li se nešto značajno desi? “Politika” je nezobilazna zbog čitulja. (Nekoliko puta nam se desilo da smo iz njih saznali da je neko, koga smo poznavali godinama, iznenada otišao.) I astrologija se otrcala baš kao i program...
NastavakO mravojedima i društvenom životu, 23. decembar
Lep dan, mada osim kupovine, i odlaska na posao i povratka kući, nisam stigao da se normalno prošetam. Dan je naprosto proleteo. Želeo sam da odvojim bar jedan sat mirnog pisanja u nekom obližnjem, polupraznom kafiću, oko podneva, ali nisam stigao. I dalje pokušavam da dođem do novih poslova i novca za firmu. To je jedan beskrajni autokanibalizam. Umesto da mi život postane jedan beskrajni bogati raspust, prepun prijateljstva, otkrića i kreativnost, on se pretvorio u krajnju suprotnosti. Naravno, sve se može svesti na vreme, i prostor, u kojem živimo, ali to ne daje odgovor na sve. Pokušavam da budem smiren i da objektivno sagledam situaciju u kojoj sam se našao. Ne pripadam onome što bi se moglo nazvati nacionalna kulturna elita. To je skroz u redu jer sebe nikada tako nisam doživljavao. Nema to, naravno, nikakve veze sa delom, talentom, biografijom, uticajima… Ovde je reč o odnosima...
Nastavak