Pisanje ne oslobađa, 1. april, sreda

 

Završetak dnevničkih zapisa iz 1999. donelo mi je neku vrstu olakšanja. Prividno, naravno. Izgleda da sam dopao u ono ljudsko doba, da ne kažem društvenu svakodnevicu, u kojem se izazovi, dileme, sumnje i razočarenje valjaju kao neprekidni talasi. Zbog toga mi suočavanje sa mrakom 99, i svim onim što smo kao porodica doživeli, iz ove daljine, i dalje izgleda strašno i neuporedivo, ali me mnogo više iznutra “kida” kao suočavanje sa budućnošću. To suočavanje nije staračko: gde ću biti, i u kakvom stanju, za deset godina, već vrlo “mladalačko”: kako ćemo, i od čega, živeti za dva, tri meseca? Da li ćemo moći da si priuštimo bar nedelju dana odmora, odnosno odlaska iz ovog grada i ove ulice? Da li ćemo moći da skupimo pare za krečenje i lekare? Živeli smo skromno odkad znam za sebe. Nikada nisam imao velikih materijalnih očekivanja. Moja putovanja su uvek bila službena (plaćena). I kad sam odsedao po luksuznim hotelima i sretao sa izvanredno bogatim ljudima nikada nisam osećao želju da budem deo te priče. Još manje sam osećao zavist prema njihovom stilu života. Moje osećanje pravde bilo je koncentrisano na one koji su kreativni i koji održavaju i unapređuju ovu civilizaciju, takvu kakva je, a kojima nije omogućeno da žive pristojno. Ta nepravda nije imala ideološki predznak jer su i socijalizam i kapitalizam bili potpuno slepi i gluvi na ovo. Vredni i talentovani ljudi uvek su predstavljali potrebu, ali i smetnju.
Kad sam prvi, i jedini put, bio u Parizu, kao dopisnik “Politike” na Sajmu knjiga u Gran Paleu, sećam se kako sam prve večeri izašao iz malog hotela u blizini Opere i dugo šetao i samo gledao ljude po kafanama i bistroima. Bila je lepa, majska, noć. Odjednom sam osetio neku čudnu neprijatnost vezanu za neravnopravnost i nepravdu. To se ticalo običnih ne previše bogatih ljudi koji su sebi, vrlo očigledno, mogli sasvim normalno da priušte večeru u restoranu, druženje, radovanje… Bilo je to početkom devedesetih. Gledao sam lica tih ljudi – većinom između tridesetih i pedesetih – i “čitao”: ovo je službenik pošte, ovo nastavnik, ovo prodavačica iz prodavnice sireva, ovo su studenti, ovo su penzioneri, a ovo turisti iz unutrašnjosti… Ko je od naših profesora, lekara, vrhunskih umetnika, novinara, govorim sada o našoj “eliti” mogao sebi da priušti ovaj stepen normalnosti? (Ovde, naravno, ne mislim da povlašćeni deo vladajuće elite.) Da li je to bila posledica samo nerazvijenih proizvodnih snaga i loših produkcionih odnosa? Sumnjam. To me je istinski pogodilo jer to je tada izgledalo kao sudbina koja je u mene utisnuta samim rođenjem i izborom mesta gde ću odrasti. I to će se, nažalost, preneti na našu decu i unuke…
Dobio sam dva pozitivna reagovanja na “Blizinu sećanja” iz Tirane i Prištine. To su prijatelji koji me znaju. Sa jednim prijateljem se poznajem skoro četrdeset godina. Bili smo zajedno na Filozofskom u najuzbudljivijem vremenu. Stižu reakcije i sa drugih strana. FB, od kojeg sam dugo zazirao, postao je veoma važan za distribuciju i komunikaciju. Nema negativnih reakcija. Većina je potresena.

U stvari, osećam se iscrpljeno. Nisam zamišljao da tako izgleda osećaj kad se oslobodiš tereta koji godinama nosiš. Da li pisanje, uostalom, oslobađa? Odmah zamislim logor na kojem umesto “Arbeit mach frei” stoji “Schreiben macht frei”! Pisanje nikoga ne može da oslobodi. Definitivno. Možda može da olakša. Trenutno. U tom smislu pisanje ima i terapeutsko dejstvo. Ali to je je terapija koja je skroz nekontrolisana. Nikada ne znate kako će koja reč, rečinica ili pasus da deluju. I šta će dalje da proizvedu. Kad nešto napišete pokrenete jednu složenu i nekontrolisanu reakciju za koju ne znate kako će završiti. Osim ako nemate kratak rok da to što ste započeli i završite. U tome je smislu novinarstvo spasonosno. Možete, naravno, naknadno da razmišljate zašto još nešto niste napisali, ili zašto vam zaključak nije bio “mekši” ili “tvrđi”, ali to vas ne progoni kao tzv. umetničko pisanje.

Sinoć smo se opet kompletirali jer se vratio najmlađi unuk sa svojim tatom. Još je šmrcav ali prepun energije. Priča kao navijen. Naš “zbeg” se nastavlja, verovatno do kraja nedelje kada će da Gorana i njena porodica da se presele u novi iznajmljeni stan. Gorana sa koleginicom sprema jedan težak koncert za dve harfe i glasove od Štokhauzena. Biće to prvo izvođenje te kompozicije kod nas. A i inače, retko se izvodila. Gledao sam na You tubu neke kompozicije Štokhauzena. Udaljeno! Strašno udaljeno. Kao da je “New age” muzika stvarana početkom dvadesetog veka a ne šezdesetih. Ideja “Novog doba” prisutna je, međutim, više nego ikad. Svako će danas ponosno, ili skrušeno, sve jedno, da izjavi da živimo u potpuno novom dobu. Ali ideja “novog doba” nije ista kakva je bila pre pedesetak godina. Ona je danas očišćena od svake vrste metafizičnosti i refleksivnosti, osim toga, ono što je danas to je gusti talog samozaborava na sve što se desilo pre dvadeset, trideset i više godina. Štokhauzen i društvo stvarali su novu muziku uporedo sa novim, kritičkim odnosom prema nacističkoj istoriji i ideologiji koja se bila udobno ugnezdila među nemačkim malograđanima.
Kad danas pišem o našim devedesetim osećam se kao pustinjak. S tom razlikom da nemam ni svoju pećinu. Brzina zaborava je užasna.

Danas kod Đuke u studiju. Doneo mi je mali poklon iz Italije: knjižicu “La storia del caffe”. Kad je ugledam prvo je obuhvatim šakom i podignem da osetim njenu težinu. Težina odgovara. Onda okrećem stranicu po stranicu. Kažem: kako je neko uživao praveći ovu knjigu!

 

 

I to je deo naše tragedije. Mi više ne pravimo stvari u kojima uživamo. (Mi se borimo da preživimo.) To što bismo mogli da napravimo sa uživanjem bilo bi i za uživanje drugih ljudi. Onda bismo komunicirali, i povezali se, preko uživanja. Tako bi i ovde počeli da se stvaraju elementi normalnosti. To bi raslo kao kristal iz sata u sat, iz dana u dan, od jedne do druge glave. Možda bismo počeli da progledavamo. I možda bismo tada uspeli da se probijemo do sopstvenog sećanja. I da se sa njim suočimo onako kako to rade pristojni i normalni ljudi: dostojanstveno i iskreno.

Posle podne sam se potresao zbog informacije da ponovo imam problema sa fiktivnom adresom. Sad mi predstoji nerviranje i obilaženje policije da bih dokazao nešto potpuno banalno i besmisleno, da sam na adresi na kojoj sam prijavljen, u stanu u kojem sam duže od četrdeset godina. I u kojem plaćam sve račune. Bez toga ne mogu da registrujem auto. Ludo.
Onda se setim razgovora o Satiu i prevoda koji mi je poslao Boško, takođe kod Đuke. Naravno, potpuno drukčija muzika od Štokhauzenove. Raspored obaveza nešto je o čemu mogu samo da maštam. Pogotovo ovako detaljan.
Collected Writings of Erik Satie poglavlje A Day in the life of a Musician. Prevod Boško Drobnjak.

“Ovo je tačan raspored mojih svakodnevnih aktivnosti:

Ustajanje: 07:18 ujutru; Inspiracija 10:23 do 11:47 časova.

Ručak: 12:11; napuštanje stola u 12:14 časova.

Jahanje konja od 13:19 do 14:53 časova.

Još inspiracije 15:12 do 16:07 časova.

Različite aktivnosti (mačevanje, posete, sedenje, razmišljanje, plivanje i sl.) 16:21 do 18:47 časova.

Večera u 19:16 završava se u 19:20 časova.

Zatim glasno čitanje kompozicija 20:09 do 21:49 časova.

U krevet odlazim u 22:37 časova. Jednom nedeljno utorkom budim se u 03:09 časova.

Jedino mogu da jedem belu hranu: jaja, šećer, mast mrtvih životinja, teletinu, so, kokosov orah, pirinač, repu, stvari poput testenine, beli sir i određenu vrstu ribe.

Imam dobar apetit, ali nikada ne pričam dok jedem, zbog straha da se ne udavim.

Dišem pažljivo, malo po malo.

Moj san je dubok ali jedno oko mi je uvek otvoreno. Moj krevet ima rupu. Na nju stavljam glavu.

Pretplaćen sam na modni časopis. Nosim bele čarape i beli prsluk.

Moj doktor mi je uvek savetovao da pušim. Deo njegovog saveta glasi:”Puši i dalji, stari druže. Ako ti nećeš neko drugi hoće.”

– Erik Satie