Moj dnevnik
Melanholija na putovanju, 5. jun, nedelja
Petak, 3. jun. Pravi prolećni dan. Zamirisale lipe. Godišnjica 1968. Još dve godine pa će biti pola veka. Apsolutno neverovatno, nemoguće i nedopustivo. Pre nekoliko dana naleteo sam na intervju sa Ljubišom Ristićem, starim znancem, kojega nisam sreo oko dvadeset godina. Iako živimo u istom gradu. Očigledno, u različitim dimenzijama. Ne bih se bavio Ljušinim intervjuom jer je u njemu pored tačnih činjenica, pogotovo onih vezanih za događaje iz 68, posejano i mnoštvo ličnih tumačenja i objašnjenja. Pogotovo oko njegove uloge predsednika JUL-a. Bilo je potrebno očuvati levicu! Kako to samo lepo zvuči. I to baš sa tim društvom: tajkunsko-udbaškim, sa sve Mirom Marković na čelu. Ostavimo se toga. Ljubiša Ristić je svoj talenat i vredna dela stavio u službu gomili psihopata, karijerista i lažova. Ni on, ni njegova biografija, nisu mogli da odbrane ono što je bilo neodbranjivo. Taj bedni privid levice u zemlji gde su vladali najgori...
NastavakSećanje Poslednjeg čoveka (3), 2. jun, četvrtka
TRAŽENJE GLASA Pre svega, treba potražiti glas. On se stalno menja. Čas je ispovedni, čas proročko-upozoravajući, sentimentalno-lirski, dramatični, panični, potom ironočno-sarakastični… I tako, Glas se često ponaša kao da je sam sebi cilj, kao da ima sopstveni život i sudbinu koja se odvija bez posrednika, onako, ni iz čega. Kako dopreti do uma (i srca, i srca, insistira Glas u nastajanju) miliona? Kako se uvuči u živote potncijalnih sabesednika rasutih širom sveta? Pretpostavljam da su ljudi, u osnovi, slični ali su im sudbine i okolnosti različite. Makoliko diktatura autentičnosti i originalnosti bila prisutna ipak ima glasova koji umeju da probude zajedničke strasti i volje, da se rastureni, izdvojeni i raznovrsni svetovi ljudi iznenada osete kao da su na zajedničkom zadatku. Pretpostavljam da je prilično teško proizvesti katarzu na daljinu. Pa ipak, i one se dešavaju. Katarza za jedne, panika za druge. Za jedne nada, za druge propast....
NastavakO spomenicima, 1. jun, sreda
Miris kiselog drveta prethodi mirisu lipe. Deca se polako raspuštaju. Odrasli su odavno raspušteni. Taksisti ispred kuće se takmiče ko će biti glasniji. Neprekidan forum o svemu i svačemu. Probudih se sa čudnim osećanjem da se ovo u čemu sam se našao dešava ne drugi već treći, četvrti put. U novinama Mika komentariše kako je postao strani plaćenik. Juče sam mu poslao poruku da bi mogao da mi od tih stranih para pozajmi jedno 200 eura. Nije mi još odgovorio. Prebire po bisagama. Od najave da će da se podigne spomenik Zoranu Đinđiću na Studentskom trgu stomak mi se okrenuo. Mogli bi i ispred Srpske akademije nauka i umetnosti da postave njegovu figuru. Nasred one česme. Pa bi se gledali svakog dana: ubijeni premijer i besmrtnici. To muvanje sa mrtvima, razvlačenje uspomana i sećanja na njih, tumačenja i podvlačenja… to je, nekako, veoma srpski. Građanski? Nemam pojma šta ovaj...
NastavakMalo, malo, pa… 29. maj, nedelja
Malo, malo, pa neko ode u kurac Kad se tamo nađe bude svet za sebe Niko sa njim/njom nema ništa Ništa Sveti Petar ništa anđeli ništa prizivanje duhova Kad neko ode u kurac tamo je siguran kao čep gurnut u flašu Tek kad se flaša razbije može da krene … ali to je već jedna druga priča Ponekad se pomene kao izgubljen slučaj koji liči na izgubljenu rukavicu Kad se izgubi leva, baci se desna I obratno Ili se sačuva za prljave radove Toliko o onome koji je u kurcu! Sve priče o prošlim vremenima stale bi na vrh igle Kada bi se ta igla susrela sa tvojim nosom Osetio bi kratak bol i ništa više Sva unutrašnja krvarenja mogu se opisati kao nešto prepotopsko Što se dešavalo nekome drugom Uopšte ne znam čemu priče o prošlosti služe Ako ne da bi se zaboravilo ovo sada To...
NastavakRučke, kvake i ostali alati, 27. maj, petak
Tramp je dobio podršku da bude republikanski kandidat na izborima za predsednika Amerike! Da se to dešava u Finskoj ili Ugandi kome bi to nešto značilo osim građana tih država? I opet će morati da se bira manje zlo. I opet ćemo navijati za manje zlo. Da li je to za nekoga moralni problem? Ne razumem ljude koji neće da odu da žive u pećinama, negde u nedođiji, već su tu, pored nas, komšiluk ili kolege na poslu, a opet daju visokoparne izjave o tome da neće da biraju manje zlo. Nego će elegantno da izbegnu sva zla u životu! Nije nego. To je pseudomoralistička priča koja se ponavlja na svakim izborima. Nisam nikada čuo nekoga da bi takvu priču širio oko svoga zaposlenja. Osim ako ne bi bio izdržavano lice koje ne brine za materijalnu egzistencije. (Ima, naravno, i takvih dramosera koji ne bi da se zaposle, jer...
NastavakSećanja Poslednjeg čoveka (2) 26. maj, četvrtak
Odakle sam? Ne postoji pravo sećanje. To su uglavnom tuđi opisi. Ponekad nešto proleti, poput refleksa, poput navale pljuvačke kad zamirišu punjene paprike ili roštilj. Opet sam, pomislim, osetio dodir prošlih života. Da li su mi baš sve ispričali? Da li su nešto sakrili? Možda i ne znaju sve detalje. Možda im je zabranjeno da mi sve ispričaju. Možda žele da me poštede. Možda se plaše moje reakcije. Ja, međutim, ni na čemu ne insistiram. Prihvatam stvari onakve kakve jesu. Premda često nisu onakve kakvim se prikazuju. Kažu da su me našli ispod planine snega i leda. Kažu da je u pitanju bilo čudo. Koje je čekalo pedeset godina da se pokaže. Tada sam se ponovo rodio. Koliko sam mogao da imam godina? Stodvadeset! Od tada je prošlo trideset godina. Koliko sada imam godina? Da li sve sabirate? Kako se osećate kad to čujete? Što više prolazi vreme...
NastavakUsamljenost i stid, 24. maj, utorak
Pročitao sam izvanredan tekst “Srednja klasa i stid” od Neala Gablera, koji je upravo objavljen u “Peščaniku”. Odavno nešto ovako jasno, precizno, a neposredno, nisam pročitao. Ako 47 odsto Amerikanaca kaže da nema na raspolaganju 400 dolara da bi pokrili iznenadne troškove kako stoje stvar sa Srbima. Koliko bi njih imalo 200 dolara za iznenadne troškove? Možda trećina? Pojma nemam. Šta su to, uostalom, iznenadni troškovi? Svadba, bolest, smrt? Kako bismo, najzad, definisali šta je to srednja klasa u Ovome Ovde? Određeni prihod, profesija, način života? Nekada je to bilo mnogo lakše. Mogli su da se mešaju profesija i prihodi sa funkcijom. Normalno je bilo da imaš društveni stan, da školovanje i lečenju budu besplatni. Oni koji su bili siromašniji obično su zidali kuće dalje od centra. Imati kuću nekada nije predstavljalo bogzna kakav uspeh u životu. Oni čiji su preci bili predratni vlasnici fabrika, kuća i ulica većinom...
NastavakSećanja Poslednjeg čoveka, (1) 18. maj, četvrtak
Sedeo bih u plićaku i čekao da sve prođe. Morao bih da budem u beloj majici, sa šeširom i sunačanim naočarama. Sunce bi imalo razumevanja za moj položaj. Skupila bi se gomila dece iz susedstva. Ispraznile bi se kamp kućice rasute po ostrvu. Onda bismo zajedno čekali u vodi. Čuo se žamor dečijih glasova, šapat zabrinutih majki… Iščekivali smo da se nešto desi ono o čemu smo već čitali na internetu ili gledali na Glavnim vestima. Više niko nije strahovao od katastrofe, jer se činilo da smo ih već dovoljno doživeli. Nije bilo plakanja. Kao ni molitve. Onda bi neko prošaptao: “brod!” Energija bi prostrujala našim telima. Kao da je u toj reči bilo skupljena sva nada, i sva vera, ovoga sveta. Tako smo jednom, pre mnogo desetljeća, sanjali na ulicama i trgovima da smo dosegli samu suštinu smisla, prozračnu, neopipljivu, a ipak tako stvarnu slobodu, koja će nas...
NastavakAdekvatno! 17. maj, utorak
Stvarno mi se čini besmislenim da pišem nešto o Ratku Dmitroviću. To je pojava koju bih najrađe izbrisao iz sećanja. No, on je i dalje tu. Ne mogu se okrenuti prema prozoru, zagledan u nebeski horizont, i krošnje koje vetar mrsi, i da ga uklonim. Ne bi, uostalom, ni bilo fer prema kolegama koje je je ova spodoba prozvala preko medija. I sam sam, veoma aktivno, zajedno sa koleginicama i kolegama: Hari Štajnerom, Nebojšom Popovim, Gordanom Logar, Gordanom Sušom, Dragošem Ivanovićem, Sašom Nenadovićem… i mnogim drugim, učestvovao u pravljenju Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Mnogi od naših kolega više nisu među nama. Ne mogu biti “odsutan” i zbog uspomene i sećanja na drage kolege i prijatelje koji više ne mogu da odgovore. Da ima društvene mreže sa Onim svetom kako bi samo zagrmeo Nebojša Popov. Pa i Aleksandar Tijanić, sa kojim se često nismo slagali, a koji je takođe bio...
NastavakDomine, 15. maj, nedelja
Kad pada kiša, uporno, bez dvoumljenja, a novine su pune istinske pokvarenosti i gluposti, kad ceo dan ne zazvoni telefon, kad nema ni poštara, uostalom nedelja je, i kad, dok piješ kafu, odjednom primetiš kako sa tobom sede osobe drage i bliske, a odavno, i zauvek, odsutne, onda u sebi kažeš: ovo je onaj dan kad očajnik pada tako nisko da je spreman da na sav glas kaže: e baš sam bedan. Pravi očajnik vodi računa koliko o sopstvenom dostojanstvu toliko i o odjeku svojih reči i postupaka. Nikada ne vuče sa sobom svoje najbliže, ili one udaljenije, u dubine bedaka. Očajnik nije davljenik kojemo više ništa nije ostalo osim nagona. Biti očajan, uostalom, u očajnim (sivim) vremenima ništa ne predstavlja. Sivo se sivim potire. A samo pre neki dan izgledalo je kao da smo strgli koprenu očaja i zakoračili poznatim ulicama. Protest i šetnja koji su bili 11....
Nastavak