Moj dnevnik
Pakao i podmazivanje, 27. jun, ponedeljak
Rekoh u sebi: pakao je to! Mada, naravno, nije. Ima jedna duhovita definicija Marka Tvena da je u raju bolja klima a u paklu bolje društvo. Ovde mi se, međutim, čini da je društvo to koje bih po svaku cenu želeo da izbegnem. Za klimu su ionako zaduženi veliki klima uređaji. U subotu u ponoć, znači u nedelju, govorio sam na mini Pesničenju, u organizaciji neumornog Prote Škarta, jednu pesmu. Mesto: kraj Beton hale. Tu se Beton hala završava, dalje ide biciklistička i pešačka staza duž obale Save koja se tu postepeno uliva u tok Dunava. Ispod zidina Kalemegdana. Kola u mi još bila u kvaru pa sam došao tramvajem kojem je iz nekog razloga bila promenjena trasa pa je sa Zvezdare išao na Novi Beograd donjom, dorćolskom stranom. Izašao sam tačno gde treba – na tramvajskoj stanici Pristanište i peške, preko parkinga, zaputio do mesta događaja. U tramvaju...
NastavakThe Pale Fire, Brexit u Beogradu, 25. jun, petak
Kakvo elitu imamo? Koja je to elita? Ona od uticaja i moći ili ona od znanja i veštine? Govorim, naravno, o političkoj eliti. Od veština tu je samo sposobnost manipulacije i retorike. I to je, međutim, prilično ograničeno. Onda šta? Šta je glavna karakteristika današnje političke elite? One na Zapadu, i one na Istoku. One u razvijenim, i one u siromašnim i nerazvijenim zemljama. Postoje, svakako, izvesne razlike koje zavise ne samo od tradicije nego i od postojećih uslova i mogućnosti. Privid pravnog sistema i vladavine prava negde postoji u većoj, a negde u manjoj meri. Nije isto živeti u Švedskoj i Kazahstanu, da prostite. Niti na Islandu i u Rusiji. Poznati britanski novinar Tim Maršal komentariše referendumsku odluku da Velika Britanija napusti Evropsku uniju time što najveću odgovornost snosi upravo britanska elita koja se ponašala snobovski prema zahtevima (i očekivanjima?) najvećeg broja običnih ljudi. Ta elita je, naime,...
NastavakRazna mesta, Sećanje Poslednjeg čoveka (6)
Kažu da sve ide kao podmazano! Zvuči idiotski, a i nije tačno. Prvo bismo se morali dogovoriti oko reda. Šta je u redu, odnosno šta je ispravno. Pa kad kažemo da se nešto odvija kao podmazano da znamo da je to u skladu sa onim što smo zamislili da je onako kako treba. Nijedan život ne ide samo napred. Ideja da je progres nešto što se odvija već samim čovekovim postojanjem i njegovom istorijom sasvim je pogrešna. Stotine i stotine godina je otišlo u pogrešnom pravcu, milioni su patili i stradali nizašta. Bio je Srednji vek, bili su progoni, bilo epidemija, gladi, bili su Hitler i Staljin, napravljena je atomska bomba… Je li i to deo priče o “podmazanosti”? I zlikovac, uostalom, koristi izraz “kao podmazano”, baš kao i mučenik i svetac. Koliko je samo puta Ajhman rekao da sve ide kao podmazano? Prirodni red stvari zahtevao bi...
NastavakVia Pula – ulica kurvi, 21. jun, utorak
Najzad se dokopah malo suvog prostora. Sklonih se od neba, uticaja zvezda, posla i besparice. Da l sam uopšte još živ? Kao da je bilo pre godinu dana. Ja, prvi put u Puli. Prošle su dve nedelje. Od grada malo video. Teško se orijentišem: dole je centar, a tamo dalje, levo i desno, more? Odseo u hotelu Pula. Pravi državni, socijalistički hotel, osećanje sigurnosti. U njemu gomila nemačkih tinejđera. Dolaze ovde verovatno na rekreativnu nastavu. Em lepo, em jeftino. (Moga unuka vodili na Goč – u divljinu i pustinu, ne znam sa kojom idejom, valjda zato što je daleko i pusto.) Odmah pored hotela sportski tereni i divna mirisna šuma. Mešaju se mirisi borovine i mora. Sa Zoranom i Anom na ručku u restoranu blizu hotela. Mesto gde se dobro jede. Svuda turaju tartufe. Ravijole od domaćeg testa sa pršutom i pečurkama, među kojima su i tartufi u tragovima....
NastavakSlike za poneti i slike za čuvati, 18. jun, subota
Sa Reljom i Borkom na ručku u Klubu. U bašti toplo ali rashlađeno. Primećujem da ovde idem na klopu samo kao nečiji gost. Nije da mi je sve jedno, ali i ne patim. Samo primećujem. Sabiramo utiske o raznim stvarima. Najviše o zajedničkim prijateljima, slikarima i umetnicima. Za susednim stolom sedi bivši predsednik Republike. Dobro je da nije sam. Ipak mu neko pravi društvo. Pričamo o dugačim stolovima koji mogu da prime i okupe mnogo ljudi. Prva priča u mojoj knjizi zove se “Astal”. Reljin život u Americi kao život na selu. Neko mnogo bogato selo. Otuđenje više nije prava reč. Većina ne zna šta je u pitanju. Ja sam Reljine slike voleo oduvek. Ne samo zbog toga što se na njima nešto događalo nego i zato što sam mislio da znam na šta misli dok ih slika. Ja domaćin i on stranac, podjednako smo začuđeni onim što se...
NastavakOriginal je original, 17. jun, petak
Danas mi je palo na pamet nešto prilično neuobičajeno. Da je broj rupa na zumbanim cipelama uvek prost. Na primer: 17, 23 ili 31. Nisam mogao to da proverim jer nemam nijedan primerak zumbane obuće. Ne znam zašto sam siguran da sam u pravu. Možda je to zbog velike vrućine. Napolju piči sunce, ima preko 35. Sparno je i odvratno. A ja se osećam otrovanim. Doleteo je kineski predsednik. Naš predsednik je oduševljen. Pesnički se izrazio kad je negde izjavio da će posle ove psoete u Srbiji sve da procveta. Očekivanja su velika. Uprkos izvesnoj razlici u veličini i značaju Kine i Srbije. Negde pročitah da je razmena između Srbije i Crne Gore četrdeset puta veća nego između Srbije i Kine. OK. Srbija će, kao, da bude odskočna tačka za kineski prodor u Evropu. Više ne pominju onaj nesretni kanal Dunav – Morava – Vardar- Egejskom more. Plan je...
NastavakDanas je sve smešno, Sećanje Poslednjeg čoveka (5)
Jednom su Poslednjeg čoveka pitali kako je to postao. – Mislim da je u pitanju statistika, a ne neka moja urođena sklonost. – Pa ipak, insistirali su, ne bi svako mogao da ponese tu ulogu. Poslednji čovek se zamisli. Razmišljao je sigurno deset minuta. Kao Vitgenštajn. Tajac. – E pa, možda sam bio ćutljiviji od drugih. I da, nikada nisam rekao šta ću biti kad porastem. Žamor i smeh u sali. – A kakav je vaš odnos prema istoriji? – Isti kao i ranije. … Istorija je nešto, nešto nestvarno. Bez nas ne može, a sa nama ne zna šta će. Smeh i aplauz. – A kako biste morali sebe da opišete u pet slova, bio je uporan novinar Politike. – Ne bih bio “b e s a n”, ne mogu biti “t e s a n”, teško je danas biti “v e s e o”. Ostaje mi samo...
NastavakŽivina, hijerarhija i trajanje, 12. jun, nedelja
Evo me kako pokušavam da se saberem. To traje već tri dana. Život u Ovome Ovde, Nepokretnost, Suočavanje. Sve znam, sve mi je poznato, na sve se navikneš, a ipak je neizdržljivo. Miris mora, priroda i svetlost, nova lica, razgovori, raznovrsni ambijenti… Tri dana nisam skuvao kafu a kamoli neko jelo. Ne stižem da nešto napišem ili nacrtam, iako sam poneo opremu. Pročitao sam par pasusa iz knjige koju sam spakovao “za svaki slučaj”. Život prolazi nekim drugim trotoarima i ulicama. Voda koju pijem nema naročit ukus. Smeštaj je skroman ali dovoljan. U riječkom hotelu “Neboder” veoma slab internet koji se prekida. Hotel je i dalje u sastavu nečega što ne predstavlja pravu privatizacionu šemu. Izgleda da je većina onoga što je privatizovano načisto propalo. Prvi put sam u Rijeci. Pričam sa ljudima posle predstavljanja “Muzeja melanholije”. Besposlica sveopšta, nezadovoljstvo takođe. Pri tome je Rijeka u posebnom položaju....
NastavakOnako, Sećanja Poslednjeg čoveka (4)
U jednom periodu života često sam upotrebljavao neobično običnu reč: “onako”. Nije to bio samo najčešći, da ne kažem univerzalni, odgovor na pitanje: “kako je”, već i na pitanja tipa: kako mi se šta dopada, čini, šta mislim o nečemu, kakvo je vreme, budućnost ili prošloš. I kad se pita: kako je bilo, ako se nisi vratio iz zatvora ili logora, opet kažeš: “onako”. Čitave bi se pesme mogle ispevati sa onako. To je tkanje života i smrti koje se ne para. Ali ako te neko pita o ljubavi onda ne smeš izgovoriti ovu reč. Ne samo zbog drugih nego i zbog samog sebe. Kakav bi bio čovek kada bi o svojoj ljubavi mogao da kažeš da je bila: “onako”. Bolje je, mnogo je bolje, reći: nikada se ne zaljubih, nikada ne upoznah to zaneseno stanje zaljubljenosti i ljubavi. Nikada ne otkrih kako je buditi se pored nekoga bez...
NastavakDnevnik o dnevniku, 9. jun, četvrtak
Upravo se vratio iz Rijeke i Pule! Od jurnjave nisam stigao ni slovo da napišem. Bilo je uzbudljivo, lepo i naporno. Pričanje o sopstvenim knjigama uvek mi je predstavljalo napor. Važnije od opisa je preneti osećanja. Rijeka i Pula su slobodni, antifašistički gradovi! Kako je neobično, i prilično strašno, da se to mora napisati. A mora se, da bi se kroz deset, petnaest godina shvatio društveni i politički kontekst vremena u kojem danas živimo. Možda tada svi postanu ljubitelji Stepinca i Nikolaja Velimirovića pa ovi redovi postanu deo skrivene i strašne prošlosti. Ako se Evropa ujedini onda će biti sve jedno da li se živi u Puli ili Knjaževcu! Čisto sumnjam. Pogled na more uvek će imati posebno značenje. Odjednom je navrlo mnogo novih ideja. I sećanja. (U Puli su ljudi bili probuđeni redovima iz knjige “Muzej melanholije” koje im je čitala Ana Sofrenović. Počeli su da pričaju o...
Nastavak