9. mart 1991 – 2015, ponedeljak

 

Evo nas dvadeset i četiri godine posle. Ne volim godišnjice, jubileje, tarapane, jednom rečju misitifikacije datuma. Slučaj je hteo da se nešto desi negde baš tog dana i da se neko zadesi usred svega toga. Da li bih ponovo išao? Bih! Bez obzira na sve ono što se izdešavalo posle, i što se dešava i dan danas. Svoju sudbinu biraš prema svome karakteru, a ne prema božanskoj svrsi.
Tada sam radio u “Politici” kao novinar na kulturnoj rubrici. Bilo je prošlo svega dve godine kako sam prešao sa jednog uredničkog mesta, i posla izdavača, u dnevno novinarstvo, a imao sam osećaj kao da sam radio godinama. Na Kulturi su me veoma lepo primili. Moj dobar profesionalni osećaj nije imao nikakve veze sa političkim ludilom i muljanjem na četvrtom spratu. Koleginice i kolege: Mira Živković, Milka Lućić, Mirjana Ognjanović, Olga Bosnići, Branka Otašević, Olja Svilar, Milan Vlajčić, Radovan Popović, Vladimir Stefanović… bili su veoma dragi u svakom pogledu. Posebno sam bio blizak sa Mirom Živković, koju smo među sobom zvali Miraž, i Olgom Bosnić. Obe su odavno umrle.
Tog 9. marta, dan je bio poput ovog današnjeg. Sunčan, vedar i prohladan. Pretpostavljao sam da će biti sranje pa sam se dogovorio sa porodicom da budemo u stalnoj vezi. Beše to vreme pre mobilnog telefona, ako izuzmemo policijske “tirli-tirli” predanike, tako da je to značilo da neko mora da bude kod kuće a ostali da se javljaju kad stignu. Sećam se da sam sa Mirom Živković i Mihailom Blečićem, kolegom iz druge redakcije, krenuo Makedonskom prema Trgu. Gužva je bila velika već na uglu Makedonske i Moše Pijade (danas Dečanska). Nekako smo se provukli do “Staklenca” na Trgu i odatle pokušali da otkrijemo šta se dešava ispred pozorišta. Taman smo stali kad je započeo krkljanac. Suzavac je počeo nekotrolisano da se baca sa svih strana. Iz pravca Čumićevog sokačeta počela je da izlazi gomila policajaca koji su izgledali dosta zbunjeno i unezvereno. To su bili “obični” panduri dovedeni ko zna odakle i ubačeni u grotlo događaja. Brzo smo počeli da se povlačimo nazad prema Domu omladine. Metež sa pucanjem i bežanjem se uvećavao. Počeli smo da plačemo i da se gušimo. Dotrčali smo do Nušićeve i zaputili se prema Opštini Stari Grad. Onda smo Kondinom izašli na Kosovsku i stajali kod Kinoteke kao sigurne tačke odakle smo kao mogli nešto da razaznamo. Suzavac je u međuvremenu postao tako koncentrisan da smo morali negde da uđemo. Ovde se moje sećanje prekida.
Posle podne kod kuće sa Sašom i Goranom čekamo Ivana da se javi. To čekanje se produžilo do uveče. Mislim da se pojavio tek oko devet. Bili smo prilično izbezumljeni. Ivan ima dvadeset godina. Student je medicine. Kada je ušao izgledao je kao da se vratio sa zimovanja na planini. Nekako preplanulo. (Kombinacija: vodeni mlaz, suzavac, vetar i adrenalin.) Onda počinje njegova uzbudljiva priča koja traje. A mi naizmenično zovemo rodbinu i prijatelje da javimo da se Ivan vratio. Naše treperavo uzbuđenje deluje zarazno, poput virusne infekcije. Temperatura ide gore – dole. Svesni smo da smo svedoci istinskog istorijskog događaja koji se ne može izrežirati, događaja koji se otrgao ne samo protivnicima nego i njegovim organizatorima.
Dramatičnost istorije može, poput crne rupe, sve da usisa. Zaborave se sve lične brige, bolesti, očekivanja, nade, planovi, zaborave se knjige koje su se čitale, filmovi koji su se gledali, ljudi sa kojima ste se družili. Sve je u jednom zdudanom klupku koje više ne možete da razvezete i pronađete krajeve. Povremeno mi samo iskoče scene sećanja poput filmskih kadrova. Vidim Pedagoški fakultet, tamo gde su mnogi moji prijatelji i poznanici demokrate, vidim Dom omladine i nedeljna okupljanja Beogradskog kruga, vidim rodbinu koja poslednjim avionom beži iz Sarajeva nad kojim se spušta mrak opsade i pakla. Idemo skoro svako veče kod kumova, ili oni dolaze kod nas. Naša tv antena je veoma loša, jedva da šta možemo da uhvatimo, a i šta ima da se “uhvati”. Jedini radio koji slušamo to je B92. Moj otac je u Banja Luci. Kad je počeo rat u Bosni on ima sedamdeset i šest godina. Deset godina više nego ja danas. Nemam pojma zašto mi je to palo na pamet. Sašini roditelji su u Jovanovoj. Moja majka je živela u Strahinjića bana. Majka od samog početka ne može da podnese Miloševićev režim. Niko od nas nije ni u jednoj stranci i svi smo protiv Miloševića ne zbog toga jer je on socijalista a ne demokrata već zato jer znamo da sa njim kreću mržnja, nasilje i rat. I da će sve da propadne. Potpuno. Nemamo nikakvih iluzija o nacionalističkoj prirodi svih režima koji izrastaju iz propasti Jugoslavije. To nema nikakve veze sa demokratijom, a još manje sa ljudskim pravima. Ali mi smo u Beogradu, u Srbiji, tu gde je najveća moć, energija i destrukcija. Uveče čujemo, a preko televizije i vidimo, tenk ispred Skupštine. Taj tenk će ostati tu kratko, ali on će biti simbol svega što će nam se godinama dešavati.
Manje od mesec dana kasnije, verovatno 1. ili 2. aprila 1991, bio sam poslat na radni zadatak na Plitvice gde je 31. marta, na pravoslavni Uskrs, došlo do prvog većeg sukoba između hrvatske policije i pobunjenih krajinskih Srba. Ubijeni su prvi ljudi. (Ko još osim rodbine pamti njihova imena?) Iako novinar sa kulture preko noći sam prekomandovan na mesto ratnog dopisnika. Bilo je to: ili uzmi ili ostavi! Znao sam da bi me odmah suspendovali da sam odbio da idem. Tražio sam samo dve stvari: da mi ne menjaju opremu i tekstove, odnosno da mi kažu “u red” koliko prostora imam, i da mogu da računam na jednom iskusnog stenodaktilografa kojemu sam diktirao tekstove telefonom. Ukupno su mi objavili tri teksta. I više nikada me nisu slali na takve zadatke.
Kad sada pomislim koliko je danas jednostavnije i lakše slati tekstove, i ne samo tekstove, u novine. Ali da je to bio slučaj tokom naših ratova, da su novinari imali notebuke i internet, verovatno bi ih više bilo ubijeno. Bili bi ubijani samo zbog mogućnosti da brzo i nesmetano mogu da šalju izveštaje.

 

Kad prođe skoro četvrt veka od nekog događaja kao da se i sama percepcija pretvori u istoriju. Sve je manje onog ličnog, intimnog, a sve više opštih stvari. U toj opštosti nestaju ne samo pojedinci, njihova lica, imena i sudbine, nego i čitave generacije. Stari kolega i prijatelj Imre Szabo odmah se odazvao na moju molbu da mi pošalje neku fotografiju iz 9. marta. Odabrao sam ovu koja je objavljena i u monografiji “9. mart 1991.” Kao da sam ovu baku video u Kosovskoj. Možda smo se i mimoišli ne gledajući jedni u druge. Trčali smo, neprekidno smo trčali zagledani u nešto što će se iznenada pojaviti i sve nas spasiti. Iznenadna sila koja menja sve?

Sa ove udaljenosti sve mi se čini uzaludnim. I neminovnim. A i dalje se nadam.

Otvaranje srca, 6. mart, petak

 

– Otvorio sam srce, ali kome?
Kad čovek otvori srce obično o tome uopšte ne razmišlja. Nešto, češće neko, natera ga na tu bolnu operaciju bez ikakve kalkulacije. Otvaranje srca, međutim, prouzrokuje ne samo bol nego i osećanje izvesnog ponosa, pa i olakšanja. Da nema zadovoljstva, uostalom, teško da bi se bilo ko na to odlučio. Mera taštine, samoslobađanja i mazohizma, pravilno su raspoređene. Otprilike po trideset odsto na svaku. Ostalih deset odsto ide na minuli rad koji se, prema zaslugama, raspodeljuju na najbliže.
Kao i kod klasične hirurške operacije ljudi lakše pristaju na otvaranje srca ako znaju da ih tokom zahvata ništa neće boleti i da će se već sledećeg dana probuditi čili i orni za normalan život. Zbog toga se srce najčešće otvara u stanju alkoholne razdraganosti ili obamrlosti. Takođe, pod snažnim dejstvom adrenalina, u stanjima pomućene svesti: besa ili očajanja.
Otvaranje srca i ispovest nije jedno te isto. Ljudi, naime, otvaraju srca otkad znaju za sebe, i u vremenima verskog fanatizma, i u vremenima dijalektičkog materijalizma.
Ali, da ne teoretišemo previše. Počeću od sebe. Mogu li, tek tako, iz čista mira, da otvorim srce pred vama. Jeste da moje predavanje ima naslov “O otvaranju srca”, i jeste da su neki od vas sigurno pogrešno razumeli da će ovde biti reći o nekim novim kardiološkim metodama, ja ću da pričam isključivo o iskustvima i metodologiji otvaranja srca kao univerzalnom fenomenu ljudskosti. Sam se neću podvrći toj operaciji. Možda ću, tek malo, da vidite da ništa ne krijem, i da sam sasvim iskren, da vam otkrijem tajne mojih sopstvenih operacija, mada, ne aktuelnih već u retrospektivi.
Ja sam u principu veoma otvoren čovek i sigurno mi otvaranje srca nije potrebno da bi bilo koga ubedio da sam iskren i da nešto ozbiljno mislim. Pa ipak, i ja sam mnogo puta imao potrebu da otvorim srce. Tada mi se to činilo strašno značajnim i radikalnim dok danas o svemu tome mislim kao o nečemu vrlo prolaznom. Ali, već sutra ću biti ubeđen da je novo otvaranje srca nešto najvažnije što mi se desilo u životu. Ovo o čemu vam pričam sigurno je jedna od konstanti otvararanja srca. Kad otvaramo srce sve karte stavljamo na sto, ubeđeni smo da će to potpuno da izmeni naš život, da ćemo krenuti drugim putem, da ćemo uspeti ili da ćemo totalno propasti. Već posle nekoliko dana otkrivamo da se, u suštini, ništa bitno nije promenilo. Neki put smo zbog toga razočarani, a neki put oduševljeni. Sve zavisi zbog čega smo otvarali srce.
Ako isuviše često otvarate srce lako može da se desi da niko više na to ne obraća pažnju. Ako to nikada ne radite možete izaći na loš glas da uopšte nemate srca.
Šta se meškoljite? Mislite da nije tako?

 

Mala sala Kolarčevog univerziteta bila je prepuna. Sedelo se i na podu, na prolazima između sedišta, stajalo u zadnjem redu ispred prozora. Bilo je kasno posle podne. Sparina ranog kontinentalnog leta. Bilo je to treće iz ciklusa predavanja “Moderna istorija i savremni pojedinac”. Profesor N.F. već godinama je omiljeni predavač. Osim toga, posle dva bezuspešna kratkotrajna braka, samac. Autor čuvenih knjiga o Dostojevskom, Ničeu i Šopenhaueru. Oprobao se i na drugim poljima: njegova “Kuhinja za usamljene” i “Zvezdina zvezdana generacija” već godinama su bestseleri. Kratko vreme je bio član Glavnog odbora Stranke ispravnih građana. Kasnije se stranka spojila sa Nezavisnim demokratama, a ovi potom raspali na tri krila. Desno krilo je proglasilo profesora počasnim predsednikom. Profesor ne pije i ne puši. Ima oko pedesetak godina i veoma se dobro drži.
– Vi, mlada damo, vama govorim.
Profesor optužujući uperi kažiprst na prsatu brinetu dok se levom rukom izazovno podbočio poput Robespjera.
– Mislim da to nema nikakve veze sa srcem, hrabro mu odgovori dama iz petog reda.
– Oh, srce… srce je, naravno, samo metafora, sav ozaren reče profesor. Od nečega se, naime, moralo početi. Franjo Asiški je govorio o veri i božjoj milosti vezujući to za srce ne zbog toga što je bio neobrazovan ili sujeveran čovek. Bez obzira što je čovek biće razuma, biće koje sve rešava “iz glave”, teško je zamisliti da neko kaže da hoće da “otvori glavu” umesto srca. Nije, međutim, samo reč o običnoj dosetki i ukorenjenoj navici da se kad god govorimo o sopstvenim emocijama pozivamo na srce a ne na glavu. Duša čovekova je vezana za njegov život i bitisanje na ovom svetu što znači da je naš krvotok, i srce, uslov ne samo opstanka nego i osećanja i izražavanja emocija.
– Ako se slažete, ispričaću vam sada nešto sasvim lično.
– To, hoćemo nešto lično, zažagori nestrpljivo cela sala.
– Većina od vas me zna godinama. Onako kako se znaju profesori, pisci, i uopšte javne ličnosti. Sigurno vam je poznato da volim društvo, mada nisam neki kafanski tip. A raznorodnost mojih interesovanja vam jasno govori da sam i priličan hedonista. Neki od vas znaju da sam bio oženjen dva puta. Istina, priličino kratko. (smeh u sali)

 
I tu se film prekida. Profesor se postara za dvadeset i pet godina. Prsata brineta, esejistkinja iz partera, strada u saobraćajki kod Resnika, prvi red sale ekspresno poumire što od maligni, što od srčanih bolesti, dva puta se promene direktori Kolarca, isprazne se ateljei u potkrovlju, procuri krov prema uličici “1300 kaplara”, na koncertu ruskih romansi kratak spoj na bini ubije čuvego pevača Modrog, izađu iz štampe intimni memoari Vojislava Koštunice, poraste drveće na Studentskom trgu, Srbija i dalje u EU, a na ploči na kojoj piše Kolarčev narodni univerzitet osvane jednog jutra velika krvava mrlja koja ničim ne može da se ukloni. Svakog dana je sve veća i veća. Tada neko otkrije da više nema krvave mrlje u predvorju bivšeg hotela Interkontinental, koji je u međuvremenu preuređen, i povežu to sa smrću Željka Ražnatovića Arkana pre mnogo, mnogo godina.
Zaista, Arkan za života nikada nije bio na nekom predavanju na Kolarcu.
Ta se nepravda morala brzo ispraviti. Zelena sala ponese njegovo ime. I krv na tabli istog časa nestade.

 
Danas sam imao potpuni pakao. Krenulo je od sastanka u devet u jutro, pa redom, do devet uveče. Preuzeo unuka, vodio ga na trening, išao kod ćerke, advokata, nazad po unuka, uz put odgovarao na meilove, jurio pare, nervirao se na poslu… U Meku proveo sat i po čekajući vreme kad ću preuzeti unuka. Pisao. Završio priču “Otvaranje srca”. Kiša neprekidno pada. Ovo definitivno nisu cipele za kišu. U podzemnom prolazu na Terazijama mračni grafit. Kao da je vreme stalo. Čuo da je umro Vlada Divljan. Tuga!  Kako se samo kruni sve ono što smo voleli. To nije obična erozija vremena i generacija, to je pustošenje jedne civilizacije.

 

Gde sam sve pisao? 04. mart, sreda

Vidim da se pošast egzibicionizam polako, ali sigurno širi. Nemam pojma da li je to pošast ili vrhunac zdravlja, u stvari. Upotrebih starinski izraz “pošast” čisto da se ne zaboravi da se i tako nešto može pojaviti.
Nekada, pre dvadesetak godina, davna prošlost nema šta, bilo je izazovno uslikati se razgolićen, ili potpuno go, u sasvim neprimerenom okruženju (na trgu, u parlamentu, u nacionalnoj biblioteci, u metrou, pored neke poznate skulpture…). Posebno je to bilo privlačno za mlade starlete i modele željne publiciteta. Muški časopisi su bili glavni promoteri takvih fotografija. Danas čitam da se otišlo nešto dalje. Reč o o koitusu na javnom mestu. Ništa sakriveno, ništa u mraku tunela ili dubokoj senci grmlja. U ovome mora da učestvuje bar dvoje ljudi. I nije neohodan fotograf. Jednostavno, takva je situacija da ljubavnici ne mogu da izdrže navalu strasti. Ljudi su, uostalom, za razliku od mačaka, u neprekidno teranju.
Odmah sam se setio čuvene urbane legende kako su svojevremeno iz bioskopa 20. oktobar morali da iznesu, pokrivene ćebetom, jedan ljubavni par koji beše žrtva tzv. ljubavnog grća! Nemam pojma da li je to fiziološki moguće. Viđao sam nekada nesretne pse kako se pare i kako ne mogu da se razdvoje. Ali ljudi? Možda je u Zabavniku izašlo nešto na tu temu?
Sve ovo pišem kao podsetnik nečega što je neka vrsta moje sopstvene opsesije: da pišem ili crtam na potpuno neprimerenim mestima i u još neprimerenijim situacijama. To je počelo odavno. U gimnaziji sam neprekidno ilustrovao margine udžbenika, klupe, i ceduljice sa porukama. Na fakultetu sam počeo da pišem neke zabeleške od kojih ću, mislio sam, jednog dana da napravim velike teme. Zapisivao sam gde stignem: od pakli cigareta, novina, koverti, papirića raznik oblika i boja. Najmanje sam pisao u blokovima ili sveskama sa tvrdim koricama koje sam volio da imam.
Sećam se da sam jednom prilikom pisao i na sopstvenom suđenju, u procesu koji je bio potpuno besmislen, a koji je bio pokrenut ličnom netrpeljivošću i podmetanjem. Naravno da me je suđenje izluđivalo i brinulo, ali nisam odoleo spisateljskom porivu pa sam u jednom trenutku izvadio neki blokčić i u njemu zapisao par stihova.
Kad bih danas uspeo da saberem sve ono što sam na takav način zapisao bila bi to jedna knjižica od stotinak strana. O čemu? Ni o čemu. Možda sam od svih zapisanih ideja ili započetih priča i pesama iskoristio dva, tri citata za neku priču ili pesmu. Upotrebna vrednost ovakvom pisanja nije nikakva. Pa ipak, i dalje isto radim. Mogu da zamislim da pišem i crtam u sasvim nemogućim uslovima i situacijama. Šta je po sredi?
Moguće je da u toj opsesivnoj potrebi ima neke vrste detinjastog inata da se uvek radi nešto drugo od onoga što se mora. A onda sam pomislio da su te črčkarije neka vrsta mentalnih vežbi kojima se “obrađuju” razne teme. Teme se, naime, ponavljaju. Par istrgnutih rečenica, poput izmišljenih citata, stih, igra reči, crtež kuće sa neobičnim krovom, pas sa tri noge…
Nije loše ni smišljanje naslova nečega što će tek biti napisano. Naslovi, međutim, najčešće iskoče sami od sebe. Izuzetak je naslov moga romana “Šakom i kapom”. Od prve rečenice sam znao da će se knjiga tako zvati. Nameravao sam da napišem i nastavak, ali me je nešto sprečilo. Mislim na propast Zemlje i zbunjenost Nigdine.
Kao što postoji Nedođija za decu, za odrasle bi trebalo da postoji Nigdina. Nedođija je originalno bila mesto gde su odlazila umrla deca, posebno u vreme epidemije difterije (“Petar Pan”) dok bi Nigdina mogla da posluži odraslim koji su izgubili svoju izvornu Zemlju i umesto toga dobili nešto nakazno, konkretno a izmišljeno. U Nigdinu bi se moglo pobeći onako kako se beži u sećanje na detinjstvo. Dok se ne smisli neka kontrola mentalnog prisustva. Tada će biti zaustavljeno i črčkanje na beskrajnim, dosadnim sastancima.
Mogli bismo, uostalom, da podelimo naše živote, i našu ulicu, sa vanzemaljcima. Oni mi, u odnosu na one koje srećem svakog dana, ponekad deluju sasvim prihvatljivo.

 

 

Oko 9,30 na Bulevaru, dosta prazno, iz grmlja, s druge strane oglasi se jedna senica.
Jutarnja senica! Vrabaca više nema. Čujete li je? Mada na Bulevaru buka automobila, autobusa i tramvaja može sve da zaguši, pesma jedne senice se ipak probija.

 

 

Sinoć smo gledali film “Još uvek Alisa”. Nije baš da me je to ispunilo optimizmom. Samo me je podsetilo na naše porodično iskustvo i tugu starenja. Čudno je kako emocije mogu da ispune tela koja su izgubule svako pamćenje. Zvuk dečjeg glasa, dodir i prisustvo voljene osobe, miris omiljenog jela, sve to može da probudi ako ne pravo sećanje a ono sigurno neku vrstu instiktivne telesne reakcije.

O onome što nisam uspeo da zaboravim, ali ne mogu da se setim o čemu je reč i dalje mogu da razmišljam.

Politički, 27. februar, petak

Pre šest godina sam prestao da budem davalac krvi. Isključivo svojom krivicom: prešao sam šezdesetu. Bilo mi je krivo, jer sam smatrao da bih komotno mogao i dalje da budem koristan, bar što se kvaliteta krvi tiče. Danas mi pade na pamet da bih tu odluku Zavoda za transfuziju krvi mogao da proglasim političkom. Kolikogod to izgledalo blesavo, ali taj protokol, koji se zasniva na nekim medicinskim standardima, i jeste politička odluka. Uskraćeno mi je pravo da bude plemenit bez naknade.

Pre tri dana smo u Trećoj gimnaziji, bivšoj Osmoj, imali zanimljiv susret sa dvadesetak beogradskih srednjoškolaca i nekoliko studenata. Propitivali smo ih na temu medija i medijske pismenosti. Reč je o projektu u okviru kojega će se napraviti kampanja na temu medijske pismenosti za mlade. Za sada je ova tema prisutna samo u okviru građanskog obrazovanja. Devojke i mladići sa kojima smo razgovarali, odmah smo to prepoznali, predstavljaju pravu elitu. Izabrali su ih njihovi profesori građanskog obrazovanja. Na prvo naše pitanje: na šta ih asocira pojam “mediji”, odmah su odgovorili: “cenzura” i “kontrola”. Posle toga su govorili o krizi opštih vrednosti, o neobrazovanosti, senzacionalizmu, kiču, primitivizmu. Morali smo da ih vraćamo na njihovu sopstvenu generaciju, da ne lutaju kroz šumu opštosti, da nam kažu šta su to mediji za njih same, kako se oni informišu, šta ih iz medija zanima, da li im veruju, kakva je uopšte svrha medija… Internet je, definitivno, sve usisao. Uz pomoć interneta oni bi i da se vrate vrednostima za koje smatraju da su prave. “Cenzura”, “kontrola”, šta oni stvarno znaju o tome? Znaju za “Utisak nedelje”, za “Vreme”, “Danas”, NIN, neki znaju i za BIRN. Ne pričaju o politici, ali se u njihovim stavovima prepoznaje građanska opcija uz kritički pogled na ulogu i položaj medija na Zapadu, posebno u Americi. Jedni bi apsolutnu slobodu za medije, drugi za društveno odgovorne medije i poštovanje etičkih standarda. Govore tečno, pametno, često emotivno, ali se ne svađaju ili prepiru međusobno iako se oko nekih stvari razlikuju. Sedimo u krugu i sve se snima, jer želimo da analiziramo njihove stavove. Koliko mnogo energije, pameti i emocija! To je neka vrsta geta koji je omeđen onim što danas u Srbiji znači javnost. Ćutim o onome što znam. Ja, uostalom, nisam ciljna grupa. Moja razmišljanja i osećanja o Ovome Ovde odavno su počela da se pretvaraju u gorki talog. To nije ogorčenje, nikako. Sedimo u starinskoj, velikoj prostoriji tapeciranoj policama sa knjigama. Spolja je sunčano, u prozorima su poprsja nekih junaka, čije senke se ogledaju u staklu biblioteka. Delovalo je kao da smo u nekoj vrsti školskog kaveza. Nestvarno!

 

Pročitao sam na FB da je jedna moja stara koleginica iz vremena dok sam bio novinar u “Politici” dobila ukor pred isključenje u jednoj državnoj instituciji jer nije položila ispit iz javne nabavke. U pitanju je klasičan politički mobing jer se mora napraviti mesto za nove, politički podobne kadrove. Ta priča o političkoj podobnosti ponavlja se duže od pedeset godina. I nema nameru da se prekine.
U vreme “jednoumlja”, odnosno samoupravnog socijalizma, bilo je mnogo sprdanja sa tom pojavom. Kolikogod to bilo deo ideologije, ipak se dobro znalo da se kod izrazito sposobnih i darovitih ljudi nije previše insistiralo na političkoj podobnosti, odnosno članstvu u Partiji. Ivo Andrić je postao član SKJ tek posle Nobelove nagrade. Svi smo se posle pitali: šta mu je to trebalo, ali o tome niko nikada, čak ni posle propasti komunizma, nije pričao. Ne verujem da je Andrića bilo strah da će mu u protivnom oduzeti nagradu. Pretpostavljam da je on tome prišao kao nečemu što ide u kompletu, i što mu samo još više osigurava i učvršćuje položaj.
Sećam se jednog kolege sa filozofije, koji je dosta pisao, i bio odličan kritičar, kako je svojevremeno konkurisao za mesto urednika na Trećem programu Radio Beograda. Pored razgovora sa članovima komisije bila je predviđena i proba govora u studiju. Kolega se odmah pobunio jer je konkurisao za mesto urednika a ne novinara ili spikera. I oni ga ne prime. Posle se prepričavalo da je dotični objašnjavao ceo događaj ovim rečima: “Ni ni ni su m m me p p pri mili je jer ni ni sa sam b b bio u u u pa pa par tiiji, pi pi pička im ma ma materina.” Sasvim je moguće da je cela priča izmišljena premda su akteri ovog događaja bili sasvim autentični.
Šta znači biti podoban danas? To nije samo politička, stranačka, pripadnost već nešto mnogo bogatije i kompleksnije. U to ulazi i ukus, i poreklo, i navike, i sredina kojoj pripadaš, i imovina, i način na koji se odnosiš prema onome što je u trendu… Potpuno sam svestan sopstvene univerzalne nepodobnosti. I to podjednako za one koji su apologete i one koji su kritičari. Teško bih, međutim, sebe izuzeo iz svega. Glupost, laž, nepravda, prostakluk, i dalje me potresaju bez obzira sa koje strane dolazili. U našoj smo mladosti bili izloženi raznim oblicima gluposti, laži i nepravdi, ali nikada nismo bili sabijeni u geto kao danas. To je geto pseudo javnosti koju neprekidno “otkrivaju” mediji za koje me je sramota da ih tako nazovem.
Juče sam uspeo da napišem dve pesme i da redigujem stari rukopis. Pojma nema da li ću ga ikada završiti. Sada je petak, jedan sat posle ponoći, prethodni dani mi izgledaju zbrkani i brzi, kao da još nisam uspeo da ih svarim. Verovatno će jednostavno nestati.
Pesme sam ubacio u veliki fajl koji nosi naslov: “Pesme obnove i tranzicije”.
Nemam pojma kako će mi izgledati za mesec dana. Toliko je otprilike potrebno da “sazru”.

 

x x x

Nađeš se u ledenoj vodi
Nemaš pojma kako
Preseče ti se dah zaustavi srce okamene udovi
Duboko negde znaš da je to nepravda koja je zbog nečega samo tebe stigla
Hoćeš li ikada ponovo disati
Hoćeš li nešto reći
Hoćeš li biti na obali
Gledaš sebe iz visine kojom krstare leteći mravojedi
Nikad se na ovo nećeš navići
Mada ako bi se spasao
Onako iz toplog i sigurnog
Ko zna
Kako bi se
I koliko
Ovoga sećao
x x x

Da li još ima dobrih ljudi?
Bolje je poći od jednoga
I tu nastupa početna nepremostiva prepreka

Odmah da se razumemo – to se nije desilo preko noći
Bilo je potrebno udarati glavom u zid
Na jedno te isto mesto
Godinama
Dok se beton nije pretvorio u žitku masu
Neku vrstu krvavog trulog krompira
Onda su tamničari sami otvorili sva vrata i pomešali se sa zatvorenicima
Ko se više radovao slobodi: tamničari ili robijaši
Posle svega ispada da niko nije bio svojevoljno ni dželat ni žrtva
Nahranismo zver iverima i krenusmo kroz tamu u budućnost

 

Kiš, kornjače i Ovo Ovde, 22. februar, nedelja

Danas je kiša, istina retka, sivo nebo, pomalo vetrovito, depresivno. Ništa pedeset nijansi sivog – samo obično, sveprožimjuće sivo. Vidim na htvatskoj televiziji, u okviru Kulturnog denvnika, da se obeležava osamdeset godina od rođenja Danila Kiša. U Srbiji su osvanule i naslovnice na novinama sa likom Danila. Kiš je, znači, neosporan s obe strane granice i s obe strane jezika. Mislim da je umro na vreme da ne postane sporan.

Mogu sasvim da ga zamislim kako ima osamdeset godina, kao i mnoge druge prijatelje i poznanike koji su otišli. Mada, njegov način života nije baš obećavao dugovečnost. Pa ipak, neki uspeju i pored šljemanja i pušenja dve pakle Goloaza dnevno da mnogo dalje “dobace”. Pomislim kako Danilo nikako ne bi mogao biti uz Miloševića, a još manje uz Tuđmana. Sumnjam da bi mu i Izetbegović imponovao. Da je poživeo bar do sredine devedesetih sigurno bi njegova pozicija apatrida bila potvrđena. Bio bi ničiji i svačiji.
Mene, međutim, sećanje vraća na “Grobnicu za Borisa Davidoviča” i sve ono što je ona izazvala. Reč je o sedamdeset i šestoj. Krajem te godine kreću napadi na knjigu zbog toga što je ona plagijat. Napadi nisu samo književno-teorijske prirode, i nisu samo lični, oni u sebi imaju ono seme zla koje će proklijati i razviti se u monstruozne ideje i opsesije iz devedesetih. Ne mislim, naravno, da je u pitanju odlučujući, prelomni, trenutak koji je označio prelazak iz civilizovanog u divljaćko društvo, ali spor, i još više nerazumevanje, stvaralaštva Danila Kiša, nerazumevanje postupka povezivanja ne samo različitih izvora nego i vremena i sudbina, bio je znak dubokih podela u samom srpskom društvu. Od početka sam ne samo razumeo nego i svim srcem podržavao ono što je radio Danilo Kiš. U realnom životu sam, na žalost, znao i mnoge učesnike kampanje protiv njega. To me je još više uveravalo da je u pravu. Kada krene rat doušnika i pesnika prilično je lako opredeliti se.

 

 

Književni kritičari su “otkrili” da je Kišov postupak “postmodernistički”. Nemam ništa protiv književnih analiza, ponekad su one veoma inspirativne i korisne, ali “postmodernizam” koji bi se sastojao u pozajmljivanju tekstova iz novina, knjiga, izveštaja, oglasa, pisama… nešto je što je oduvek prisutno u književnosti. Kad pišemo, mi neprekidno “pozajmljujemo”. Po mojim fijokama i fajlovima bezbroj je isečaka, fotokopija, skeniranih ili prekucanih tekstova koji “čekaju” da budu ubačeni tamo gde im bude mesto. Bez slobode “pozajmljivanja” i “upijanja” ozbiljna književnost jednostavno ne bi postojala. Kiš je, po mome mišljenju, bio napadan zbog nečega daleko ozbiljnijeg: zbog svoje potpune različitosti od svega što je predstavljao model uspešnog srpskog pisaca. Kiš nije bio deo kulturnog establišmenta bez obzira na priznanja koja je za života dobio. On se, jednostavno, nije uklapao. Njegova su interesovanja, baš kao i ponašanje, bili toliko drukčiji od onoga što bi etablirani pisac mogao sebi da dozvoli. Njegovi talenti su bili neverovatni. Baš kao i njegovo uživanje u druženju i životu. Nije prihvatao nikakve stege kolektiviteta. Imao je svoje mišljenje o svemu. I njegova nacionalna mešavina za neke je mogla biti pogrešna.

Da je živ šta bi danas bio Danilo Kiš: Crnogorac, Srbin, Jevrej, Mađar, Francuz?

Ja sam ga sreo na kratko samo jedamput. Ali bio sam mu bio veoma blizak ne samo zbog knjiga nego i zbog moga dragog prijatelja Dragana Minderovića Minde koji se veoma družio sa Danilom tokom života u Parizu. Minda je bio izvrstan muzičar, pijanista, izuzetno obrazovan, tečno je govorio francuski i engleski, bio je veoma naočit i uživao u osvajan ju ženskih srca. On i Danilo su imali veliki repertoar pesama, od ruskih romansi i romskih pesama, pa do francuskih šansona. Danilo je svirao gitaru, Minda klavir, a obojica su i lepo pevali. I mogli da popiju prilično. Nekoliko godina pre nego što je umro Minda, koji se posle Pariza preselio u Amsterdam, pričao mi je za te lude pariske provode sa Danilom, uz jednostavnu konstataciju: “ali znaš, mi smo tada bili užasno siromašni”. To mi nije ništa čudno, jer znam da je prvo Pingvinovo izdanje “Grobnice” izašlo u svega 35.000 primeraka, i da je honorar bio svega nekoliko hiljada dolara. Od književnosti se Ovde nikada nije moglo normalno živeti osim ako ne postaneš zvanični pisac ili dobiješ Nobelovu nagradu.

Sve ovo pišem sa gorkim osećanjem koje podstiče veličanje i uznošenje Danila Kiša i njegove književnosti, a da, u isto vreme, sve ono u čemu živimo, i šta nas okružuje, predstavlja potpunu negaciju svega onoga za šta se Danilo Kiš zalagao.

Pitam se šta bi danas rekao Danilo Kiš ne samo o onome šta se nama dogodilo nego i onome šta se dogodilo svetu. Šta bi Danilo Kiš mislio o rusko-ukrajnskom sukobu? Današnji antiglobalistički komentatori, koji predstavljaju da bi svet postao raj onog časa kada bi bila uništena Amerika, verovatno ništa ne znaju o “Goldomoru” iz 1932. i 1933. koji je na najstrašniji način zahvatio Ukrajinu. (Ako nešto znaju tim gore po njih i njihove antiukrajnske istupe.) Procene o broju mrtvih od gladi kreću se između dva i deset miliona ljudi. To je bila posedica kolektivizacije sela koja je Ukrajinu od evropske žitnice pretvorila u masovno stratiše. Ako postoji kolektivno pamćenje, a bar toga smo mi Srbi veoma svesni, onda je “Goldomor” nešto veoma upečatiljovo, nešto što se prenosi sa generacije na generaciju. Da ne pominjem Černobil.
A tek Bruno Šulc! Čitali smo ga sedamdesetih, kad se pojavio prvi prevod njegovih priča u Nolitu, “Prodavnica cimetaste boje”. Beše to čitanje potpuno različito od čitanja Borhesa i Kortasara. Ne samo zbog specifične arome (nijansi i boja) nego i zbog sudbine Bruna Šulca.
Nije ni malo slučajno što je Kiš dobio nagradu koja nosi ime Bruna Šulca. Ta veza je bila ne samo estetska nego i istorijska. Naša izgubljenost u istoriji i neprijateljima otvorenog društva mnogo je više od teorije. Reč je o karakternim osobinama.

Danilo Kiš bi danas, sa svojih osamdeset godina, sigurno imao dosta toga da kaže.
Uvek sam uživao u pronalaženju i kombinovanju različitih tekstova. Pošto volim da kuvam ponekad se odmaram čitajući recepte. Tako sam naleteo i na:

Paprikaš od malih kornjača

“Kornjačama treba prvo odseći glavu i noge, i to na ovaj način: usijanom gvozdenom šipkom pritisnuti ledja kornjači, dok ona ne ispruži glavu i noge. Tada joj brzo nožem odseći glavu, rep i noge. Zaklanu kornjaču staviti s korom u vodu koja vri i ostaviti je da se skuva. Kuvati je sve dotle dok se kora ne počne lako da odvaja od kornjače. Zatim skinuti koru, rasporiti kornjaču, izvaditi joj drob i žuč, oprati je i ostaviti do upotrebe. U šerpu staviti ulje, pa kad se dobro zagreje, dodati glavicu sitno sečena crna luka i upola ga ispržiti. Sad dodati kašiku brašna, propržiti ga s lukom, naliti zapršku vodom, posoliti je, pa kornjačino meso staviti u umak i pustiti da se još kuva.”
Veliki narodni kuvar, Narodna knjiga, 1963. – prema: „Moj kuvar“ Spasenija Pata Marković, str. 201
Posle ovako uzbudljivog i detaljnog opisa pripremanja paprikaša od malih kornjača moglo bi se razmisliti o tome kako je u Srbiji preživela ijedna mala kornjača. U stvari, kao i mnoge stvari u životu, opis je daleko jači od stvarnosti. Maloko se u Srbiji, u ono doba (dvadesete godine dvadesetog veka) prehranjivao od malih kornjača da bi se na osnovu Patinog recepta moglo zaključiti kako Srbi samo iščekuju mogućnost da nešto kolju.
Sličan nesporazum bi mogao da izazove i jedan tv kuvar u kojem dve poznate kuvarice, mislim Francuskinje, pred kamerama pokazuju kako se pripremaju neke male ptice – valjda prepelice. Veština sa kojom su im zavrtale šije delovala je naprosto hipnotički. Da li je izvor svake gastronomije tako prizeman i pomalo morbidan? Da li u tome mogu da se prepoznaju neke nevidljive, podzemne struje i matice koje učestvuju u formiranju nacionalne tradicije i kulturnih vrednosti?
Ovde, znači, nije u pitanju: da li su se Srbi ishranjivali malim kornjačama ili da li svaka prosečna Francuskinja mora da zna kako da zavrne šiju nekoj ptici, već način na koji se kultura spremanja hrane, pa i celokupan odnos prema hrani, predstavlja kako kroz kuvare i knjige recepata tako i u svakodnevnoj kulturi.
Zbog toga je važno postaviti sto za rućak tako da se odmah zna da neće biti poslužen niko od naših junaka iz detinjstva. Krompir pire u obliku Triglava, grašak i parčići neprepoznatljivog mesa, salata od kupusa, parče hleba… Nisu potrebna nikakva iznenađenja. Moj mali unuk je odnekud usvojio izraz čuđenja: “O moj Bože!” Juče sam to čuo u njegovoj engleskoj izvedbi: “o maj gad!”

 

 

Pre nekoliko godina u nekim našim novinama izašao je tekst, sa sve fotografijom, o dečaku koji uživa da kolje i koji kao sasvim mali pokazuje zavidnu spretnost i motivisanost da bude mesar. Moja prva reakcija bilo je osećanje zgroženosti. Odmah sam pomislio na svoga unuka i njegov užas kada je u jednoj beogradskoj mesari video okačeno prase. Dobro, gradska deca, kao i najveći broj gradjana, ne gledaju domaće životinje onako kako ih vide seoska deca.

Razmišljam o deci koja će da porastu Ovde. I o onome kroz šta smo prošli. O ljudima koji više nisu sa nama. A mogli su, bar što se dužine života tiče. Srbija stari intenzivno i zbog toga što se premalo dece rađa i zbog toga što je mladi napuštaju. Ne verujem da nam je aktuelno zdravstvo poslednjih dvadesetak godina produžilo prosečnu dužinu života. Razmišljam i o onome kroz šta ćemo tek proći. Onda širom otvorim oči i netremice gledam u nešto što je brzo, neku utakmicu ili tenis, na primer. Ne smem da zatvorim oči sve dok prisila razmišljanja o budućnosti Ovog Ovde ne nestane.

Otkopati ili zakopati, 16. februar, ponedeljak

 

Juče sam doveo najstarijeg unuka da bude kod nas dok su njegovi mama i tata bili na sahrani na Bežanijskom groblju. Gorana je “vukla” i harfu jer je prijatelj čija je majka umrla želeo da čuje harfu u kapeli, na ispraćaju. Taj instrument je već toliko toga prošao. Mislim da je prvi put na groblju. Sučano je, vedro, ali prohladno. Harfa nije mnogo teška ali je nezgodna za nošenje. Potrebno je znati kako da se uhvati. Najčešće je dvoje nose. Položi se tako da uži deo, vrh, ide napred. Taj prednji deo se obuhvati rukom a zadnji, teži, gde su pedale, drži se šakom koja se proturi u otvor rezonatorske kutije. Sećam se, međutim, kako sam jednom, kad nije radio lift u starom Mokranjcu, kod Londona, potpuno sam nosio harfu na treći sprat. I nije mi bilo previše teško.
Ognjen mi izgleda kao da je za poslednje dve nedelje iznenada porastao. Preko noći deca porastu. A mi ostarimo. Ne u isto vreme, na sreću.
Ognjen polako postaje mladić. Ima dvanaest godina. Voli da priča. Posebno o strašnim filmovima koje je gledao. Kaže da se zbog jednog filma rasplakao ali ne od straha nego zato što je bio tužan. Objašnjavam mu da nije sramota plakati kada si tužan. Potom mu pričam o svemiru i o tome kako je sve što postoji sastavljeno od atoma. Saznanje da je ceo svet sastavljen od atoma dovoljno je da bismo poželeli da se bavimo naukom.
Posle obaveznih kompjuterskih igrica predlažem mu da malo crta. Ponudim mu da sam izabere papir i boje. On hoće da crta tušem. Biram mu nekoliko perca da kombinuje. Kaže mi da će da nacrta tvrđavu, i to “umetnički” jer mu je jedan Milošev prijatelj obećao da će da kupi crtež za hiljadarku. Odličan honorar, prokomentarišem. Naučio sam ga da papirnom maramicom malo razmaže kapljice tuša tamo gde hoće da pojača utisak. U pitanju je zamak koji neodoljivo podseća na monstruoznog Sneška Belića. Veoma je zadovoljan.

 

 

Ne znam kako da se suočim sa nečim što mi je danas zagadilo dan. Izjava predsednika Srbije Tomislava Nikolića koji se preko Politike obraća tužiocu za ratne zločine Vladimiru Vukčeviću do te mere je budalasta i odvratna da ne prestajem da razmišljam o njoj. Preko novina je poručio tužiocu da pazi šta kopa po Srbiji. Reč je, naravno, o masovnoj grobnici Rudnici, kod Raške, gde su do sada iskopani ostaci 45 ubijena Albanca sa Kosova. Ubijeni su 1999, tačno se zna gde, 27 leševa je identifikovano tako da se zna i ko su žrtve. Pretpostavlja se da je u kamenenolomu Rudnice zakopano oko 250 ubijenih Albanaca. Bile su potrebne godine da bi se krenulo sa otkopavanjem. Na mestu gde su sakriveni mrtvi Albanci bile su podignute neke građevine tako da su se prvo one morale srušiti da bi krenulo sa kopanjem. Pravi mafijaški način skrivanja mrtvih – uziđivanje u temelje! To se nije desilo preko noći. Mnogo je ljudi znalo za celu ovu operaciju. I još više njih učestvovalo u zataškavanju i sprečavanju otkrića. Sada kad je masovna grobnica nedvosmisleno otkrivena Tomislav Nikolić upozorava (preti?) tužiocu zbog toga. To je do te mere skandalozno i neukusno da mi nije jasno kako to može da prođe bez snažnijeg reagovanja. Kasno posle podne javile su se tri opozicione stranke dok je celo prepodne to bila jedna od tema na FB-u.
Nikolić je intervju dao “Politici” i time obeležio svežeustanovljeni praznik srpske državnosti. Praznici se prave i ukidaju kako se menja politika i vlast. Potrebno je izvesno vreme da se ljudi naviknu. Umesto Dana republike – 29. novembra, sada je Dan državnosti – 15. februar. Dan republike odigrao se 1943, a Dan državnosti 1835. kada je donet prvi srpski ustav. Nemam problema ni sa jednim praznikom. Jedan je bio praznik države u kojoj sam rođen, mnogo veće, značajnije i srećnije, a ovo danas je neka vrsta bajpasa između udaljene prošlosti bez živih svedoka i savremenosti. Institucija predsednika trebalo bi da povezuje tu istorijsku razrokost. I dalje smo republika a Sretenjski ustav je samo istorija. Ništa, osim imena zemlje nije zajedničko između njega i važećeg Ustava. Da proslavu državnosti poveže sa masovnim grobnicama može samo čovek koji je operisan od svake vrste takta i pristojnosti, da ne kažem pameti. Ko ga je bio po ušima da to govori? Neki genijalni savetnici, spin majstori, urednici, domari, poštari, domaćice?
Otkopati ili zakopati, pitanje je sad!
Da li u “crnu zemlju” utisnuti još dublje sve ono što ne želimo da znamo? Da li se naterati da se sve zaboravi? Ponekad to, možda, svako od nas poželi. Ali kako? Kako se to postiže? Čak i ako se traži reciprocitet u otkopavanju ili zakopavanju da li to pomaže zaboravu? Stvarno ne vidim kako se zločini i žrtve mogu zaboraviti. Kako one sopstvene tako i one tuđe. Ako bi i postojala mogućnost, neki čudesni napitak zaborava, da se sve zaboravi, da li bi nam život bio lakši, jednostavniji, srećniji? Jer ako zaboravimo na žrtve zaboravićemo i na krivce. Da li je moguće pamtiti samo “svoje” žrtve a ne i one tuđe? Da li je moguće obeležiti samo “tuđe” krivce, a ne i “svoje”. Ukoliko smo, po definiciji, samo mi nevini i samo mi žrtve, a svi ostali samo krivci i nikad žrtve, da li ćemo time ispuniti smisao svoga srpstva i umiriti savest?
Otkopati ili zakopati?
Ali gde? Gde je to mesto gde će savest biti čista a žrtve i krivci zaboravljeni? Na nebu? U dubokoj pećini? U Ministarstvu pravde? U zgradi ispred koje se smenjuju mladi gardisti?

 
Večeras me je Katarina upoznala sa albanskom pesnikinjom Ljuljetom Lešanaku. Ona je Krokodilov rezident. (Katarina kaže: “krokodilka”!) Čitao sam njene pesme koje je izvanredno preveo Đorđe Božović. Odavno nisam čitao tako snažnu poeziju. Pričamo o svemu, od poezije i metafora, fotografija i hrane, a onda dođemo do Čarlsa Simića kojega je Ljuljeta upoznala u Americi. Kaže da nikada nije slušala nekoga da čita svoju poeziju sa takvom snagom i ubedljivošću kao Čarls Simić. Čitanje sopstvene poezije predstavlja poseban dar. Kada autor čita svoja dela to daje posebnu dimenziju onome što je napisano. Ovde, kao i na većem delu Balkana, nije razvijena navika slušanja, kako generalno, tako i književnosti. Smejemo se jer ne znamo napamet nijednu sopstvenu pesmu. Sebe bih, iz glave, najteže citirao. Uvek bih pogrešio.
Ne pominjem Ljuljeti istup aktuelnog srpskog predsednika. Svi smo, manje-više, u vlasti neverovatnih situacija i spodoba.
Ima nade dok možemo da stvorimo paralelne svetove i da ih održavamo. I da ne zaboravimo.

 

Evo Ljuljetine pesme na tu temu:

 

Zaborav

Govor je naše historijsko datiranje ugljenikom,
a ne linearna stvarnost. Ljudi govore, dok mačke
samo prosto percipiraju,
bijele i crne kao planovi za bjekstvo,
sa strelicama, križevima i prelomljenim linijama.
Jutarnji drozd je, kažu, taj što uzima svu toplinu
dana,
a ne domaće životinje; ja sam sisala energiju
ljudi koji su mi stajali pored,
kao mačke,
jedina čista energija, jednostrana, bez ičega
zauzvrat,
energija s kojom komad leda zasjenjuje čašu
vode,
i koja civilizacije ređa jednu za drugom:
mišljenje naglas.
Moji ljudi divili su se naglas, iščuđavahu se
naglas,
patili su naglas i ćutahu naglas.
Njihov plod pekao se prije vremena u staklenku.
Ništa herojsko. Ali, gdje jedne noći, u tajnosti
hodža za nas pjevaše poslije večeri stihove
Kurana,
ja izgubih vezu s njima. Oni i dalje mišljahu,
dok drijemahu poduprti laktovima
jedni o druge, kao zrna poslije žetve
koja nema potrebe čuvati