Blizina sećanja (IV) april/maj/jun 1999. – 27. mart 2015, petak

 

Što je sećanje udaljenije to postaje prozračnije. Hvatam se za “fleke” koje su ostavili različiti događaji. Njihova važnost ne određuje veličinu fleka.

 

Obeležavanje godišnjica izgleda da povećava ono što sam propustio da zapišem. Ono što sam pisao sam za sebe izranja kao svedočanstvo koje je danas dobilo potpuno drugo znamenje. To je zbog toga jer sam nastavio da živim okružen istim ljudima, na istom prostoru. Danas vidim koliko su se ljudi, pa i prostor, promenili. Tokom marta, aprila i maja 1999. neprekidno su trajali neki građevinski radovi. Na Bulevaru su se praznile robne kuće i pretvarale u neke nove objekte čiju ćemo namentu otkriti tek sledećih godina. Ovaj zamah graditeljske preduzimljivosti nije, naravno, bio slučajan. U jeku mobilizacije i ratne histerije širile su se već uspostavljene poslovne imperije, radilo se na Bambilendu u Požarevcu, po Beogradu, Nišu, Novom Sadu. Kretali smo se u nepoznatom pravcu koji je bio popločan uspešnim životnim pričama Miškovića, Karića, Peconija, Beka… Čudo od sposobnosti!

 
Stefan je mladji šest, sedam godina od Ivana. Znamo ga kad je imo dve, tri godine. Živi sa majkom u našem neposrednom susedstvu. Stefan je uplašen da će ga izvući i odvesti u vojsku iako još nije prošao ni regrutaciju. Skoro svako veče idemo do Stefana koji je uglavnom sam pošto je njegova majka ili stalno na poslu ili na putu. Stefan je spustio sve roletne i otvorio prozore. Tako, neprekidno, bez obzira da li je uzbuna ili ne. (Prozori su otvoreni da se ne bi porazbijala stakla ukoliko bi se detonacija bombe desila u blizini.) Na jednoj dvospratinici u blizini naše kuće godinama posle bomabrodovanja preko prozora je bio izlepljen onaj široki selotep za pakovanja u obliku velkog “X”. Nekoga je mrzelo da to skida ili je mislio: “što je sigurno, sigurno je”.
Jednog poslepodneva, već je kraj aprila i dan se produžio, dolazim kod njega sa rođakom da ga izvedemo napolje. Uz veliko opiranje ipak pristaje da krene sa nama u ekspediciju. Cilj: obilazak i rekognisciranje Generalštaba, odnosno onoga što je od njega ostalo.
Krenuli smo nizbrdo, preko Crvenog Krsta. Ulicom Filipa Filipovića, koja sada nosi neko novo-staro ime, došli smo do Maksima Gorkog a onda se spustili nekoliko ulica niže, prema Južnom Bulevaru, gde je bila srušena jedna kuća, navodno greškom jer je protivavionska odbrana oštetila tomahavk. Nisam previše verovao u herojske podvige naše vojske, kao i u biločije, makar i u rušenje sporih krstarećih raketa, ali je bilo očigledno da kuća u Maksima Gorkog nije bila nikakva vojna meta. Ceo prizor je, naravno, delovao potpuno nestvarno. Izgledalo je kao da je kuća bila srušena sama od sebe. Jednostavno, kao da se sroljala niz strminu. Bilo je dosta radoznalog sveta koji je gledao kako bageri raščišćavaju šut. Onda smo preprečili, paralelno sa Filipa Filipovića, prema Nebojšinoj ulici, a odatle Pasterovom, u cik-cak, do Nemanjine. Ispred nas se uzdizao teško ranjeni kanjon. Stefan je bio oduševljen veličinom i preciznošću pogodaka. Meni je sve delovalo kao odvratna pozorišna predstava u kojoj su se lažljivci i kukavice nadmetali ko će da ostavi bolji utisak. Knez Miloševom su prolazili retki automobili. Počelo je da se smrkava i ceo pejsaž je polako počeo da se ispunjava bledunjavom izmaglicom. Stigli smo do zgrada policije prema kojima sam uvek osećao prilično odvratnost. Setio sam se i vlastitog iskustva poziva i davanja iskaza. (Knez Miloša 99a!) Imao sam oko dvadeset godina, studirao na Filozofskom i pripadao “tvrdom” sudentskom jezgru. Sasvim dovoljno da ti se nakače za vrat i nepekidno uznemiravaju. Tamo su išli i moji najbliži prijatelji kojima su oduzimali pasoše ili terali na robiju zbog verbalnog delikta. Ko bi to mogao da zaboravi? Ova ista vlast koja i dalje koristi njihove usluge. Koliko je gadosti, zločina i laži prebivalo u njihovim katakombama! (Naravno, žao mi je onih koji su stradali jer su se tu zatekli, ali zbog samih zgrada a posebno zbog simbola, uopšte ne žalim.) Smrdelo je na izgoretinu. Nije se čuo ni jedan glas, ni jedan zvuk motora, čak ni opominjuća zviždaljka. Vlastito iskustvo je uvek nešto što se ne može generalizovati ali od njega se, nekako, mora početi. Toliko o inventaru naših života. Osećao sam da beznađe tek sada počinje.

Bombardovanje će obeležiti ne samo moju nego i mnoge susedne generacije. O tome će se pričati kao o nacionalnom, neizbrisivom belegu, više nego o Jasenovcu ili nemačkom šestoaprilskom bombardovnju 1941. Novine su, uostalom, bile pune poređenja i istorijskih analogija. Najgora bomabrdovanja su, po pravilu, bila ona saveznička. To „saveznička“ posebno se značajno naglašavalo. Nemci su polako postajala otmena gospoda koja znaju šta je red i koja imaju hrabrosti da se lično bore za svoju stvar. To nije bio slučaj sa sadašnjim gospodarima sveta – pre svega sa Amerikancima. Bio sam obuzet drugim mislima da bih se svađao ili raspravljao na ulici. Video sam kako ceo narod polako postaje opsednut idejom da je nevino žrtvovan i da je tom žrtvom zauvek obeležen. Grozno! Kako je strašno i neizbrisivo nemoćno gledati kako se kuju novi stereotipi i gluposti bez ikakve mogućnosti da se to zaustavi.

Nisam bio jedini koji je bio izbezumljen. Saša je jednog dana na Bulevaru, blizu naše kuće, naletela na Ivana Markovića tadašnjeg portparola ili tako nekoga iz vladajuće nomenklature. On je bio sa ženskom i ulepšavao se sa češljićem u izlogu neke radnje. Saša ga je “startovala” rečima: “Šta tražiš tu? Ulepšavaš se? Idi na Kosovo! Barabo!… Ni sama se posle nije sećala šta mu je sve vikala. On je počeo da beži Gvozdićevom, pored bašte “Lipovog lada” a Saša ih je sve vreme pratila i govorila. Posle se na prozoru pojavio i Stefan kojega je Saša dozvala, a od kojega je ona tražila neko uružje. Nikakvog oružja nije bilo osim, možda, reckavi nož za hleb. Kad je prošlo dovoljno vremena od ovog događaja, zajedno smo se smejali apsurdnosti cele situcije

U međuvremenu su se na Trgu republike održavali koncerti prkosa kao izraz “sponetane” narodne volje. Idući na posao morao sam da prođem blizu Traga republike. Srećom, “koncerti” su kretali kasnije, negde iza podneva. Ja sam zaticao golu binu i gomilu kostimiranih ljudi koji su se tu muvali. Sećam se da sam jedno jutro naleteo na nekog čiču, vrlo vitalnog uostalom, obučenog u klasično srpsko seljačko odelo, sa sve opancima i šajkačom, kako skakuće tačno ispred glavnog ulaza u Narodno pozorište. Rekao sam mu: šta tražiš ovde čiča, glumiš u nekom filmu? Bolje bi ti bilo da ideš da se brineš za unuke i familiju nego što ovde izigravaš budalu! On pobeže na drugu stranu.
Kad sam se vraćao kući sa posla u širokom luku sam zaobilazio Trg republike odakle su se probijali odvratni zvuci pseudonarodne muzike i pocikivanja. U nekim pozorištima su ogranizovali besplatne predstave kao oblik otpora NATO agresiji što je takođe bilo iritantno kao deo političke matrice u kojoj je svaki Srbin na planeti bio neka vrsta pokretnog targeta. Bili smo cilj neprijatelju a kolateralna šteta vlasti koja se oglašavala isključivo posredstvom medija. Život vlasti, od oficirskog do političkog vrha, bio je obavijen neprozirnom misterioznom koprenom. Čas se govorilo da je Generalštab u Privrednoj komori Srbije, u Resavskoj, čas da porodica Milošević svake noći menja mesto gde će da večera i spava. Izgledalo mi je da su noć i dan zamenilo mesta i da je noć bila posvećena planiranju, dogovorima i akcijama a dan za spavanje i ručkove po poznatim kafančinama. Tako smo jednog dana, kada je objavljen snimak generala Pavkovića gde on nešto radi na Kosovu, čuli da je sa svojom, ne malom svitom, bio na ručku u kafani “Sinđelić”. Baš me zanima ko je to platio.
Naše praćenje medija, pre svega televizije, bilo je vezano isključivo za pregovore sa “trojkom” i najavama povlačenja vojske sa Kosova. Nekoliko puta smo se ponadali da je izjava generala Lazarevića da je vojska započela povlačenje sa Kosova, a tamo je bilo preko 150.000 vojnika, bila istinita. Vrlo brzo bismo saznali da je to bila laž. I to bi nas bacilo u još veći bedak.

Kad se u maju prolepšalo i otoplilo na Bulevaru su otvorili mnoštvo bašta od kafića koji su neprekidno, preko dana, bili puni naroda. Posebno je bilo uočljiv veliki broj momaka i mušakaraca “u najboljim godinama” koji su bili skroz opušteni i glasni. Njihovi sveže ošišano-izbrijani potiljici u obliku krigli sevali su na sve strane. Osećao sam neprijatnost, bes, ogorčenje, ali bez reči prolazio pored njih. Oni nisu bili na Kosovu, oni su branili pravo srce Srbije – porodicu Milošević i njihovu kamarilu. U isto vreme policija je noću upadala u stanove i retke lokalne gde su se okupljali mladi ljudi u potrazi za vojnim beguncima. Iako sam tada imao preko pedeset godina nisam mogao da napustim zemlju, mislim da odem u Budimpeštu da vidim Goranu. Svi smo bili mobilisani i svi smo bili vojska SPS-SRS koalicije.
Šešelj se sa svojim batinašima šepurio Knez Mihailovom. Na Brankovom mostu je Željko Mitrović pravio Grand šou, Milan Beko je tražio da radnici Zastave u Kragujevcu svojim telima zaštite pogone. Kako je iko mogao ostati normalan?

IVANOVA PISMA

Danas smo dobili dva pisma od Ivana. Prvo je od 17. a drugo od 23. aprila. Kratka pisma u Ivanovom stilu. Glavno je da radi kao vezista, znači da ne učestvuje u akcijama. Njegova poruka je da je »Živ, Zdrav, Nepomućenog Uma« (ŽZNU). To je najvažnije. Traži od nas da mu pišemo o svemu, makar i najdosadnije stvari i da obavezno pijemo vitamine. Inače, pretpostavljam da je juče dobio paket koji sam mu poslao preko jednog prijatelja iz Prištine.

 

Ne, nikada nije dobio taj paket! Dobio je samo prvi paket koji je bio dobro opelješen.
Jedan moj stari kolega iz Politike, koji je počeo da radi za stranu dopisničku agenciju, izveštavao je sa Kosova i ponudio da pronađe Ivana i da se čujemo preko satelitskog telefona. Zamolio me je da pošaljem neke pare njegovoj porodici koja je živela negde u Vojvodini. Nije uspeo da pronađe Ivana.

Ja sam zbog posla morao nekoliko puta da idem u Novi Sad, a jednom čak do Subotice. Ta jednodnevna putovanja bila su prave avanture. Dva puta smo išli do Novog Sada preko Petrovaradina. Parkirali smo kola kod srušenog mosta i prelazili Dunav vojnim transportnim čamcima. Čekalo se po pola sata, ne više. Narod je bio strpljiv i ćutljiv. Nebo najčešće sivo. Kad bi se oglasile sirene za uzbunu prevoz bi stao. Kad bismo prešli Dunav obično smo se sastajali u nekim kafićima a ne u kancelariji. Sećam se da je L. bio veoma uplašen od svega i da je pričao da je glavna pošta sigurna meta i da bismo trebali da se vratimo što pre. Tog dana kada je L. govorio o napadu na poštu vraćali smo se pod uzbunom, pored rafinerije NIS-a. Bilo je oko tri sata posle podne, kad su iznad nas proletela dva tomahavka. Bili su na visini manjoj od sto metara i lepo su se videli, pogotovo zadnji deo sa crnom rupom odakle je išao potisni mlaz. Gledali smo kao omađijani. Vozač je usporio auto i prvi je tomahavk udario u ogromnu cisternu udaljenu jedno sedamsto-osamsto metara od nas. Srećom cisterna je bila prazna, ali smo osetili vazdušni udar od detonacije, kola su malo poskočila i ja sam povikao: vozi, jebo te, vozi! Posle sam razmišljao o toj hipnotičkoj fascinaciji scene destrukcije kao o još jednom mazohističkom mehanizmu koju su razvile posebne društvene okolnosti.

Sećam se da sam negde krajem maja zaspao u ligeštulu na terasi. Onda sam se probudio sam od sebe negde oko šest u jutro. Sve je bilo tiho i prazno. Još se nisu pojavili ni taksisti. A onda se sasvim polako, i udaljeno, začuo zvuk poniranja. Zvuk se pojačavao i približavao sve brže i brže. Pomislio sam da će nas sad ubiti, ali nisam osećao nikakav strah ili uznemirenje. (Eto mene kao kolaterale!) Pre bih rekao da sam bio radoznao. Nije se čuo nikakav drugi zvuk, nikakva protivartiljerijska paljba, sirene, povici ljudi. A onda je kratko zašištala lansirana raketa i prestao zvuk poniranja. Nekoliko sekundi kasnije odjeknula je eksplozija od koje su popucala sva stakla na izlozima u maloj ulici tik uz našu kuću. Tuda je prošao vazdušni udar. Preko puta terase, na balkonima i prozorim, pojavile su se komšije. Mogli smo da odredimo da je pogođeno nešto u Milana Rakića. Ja sam odmah pomislio na stanicu policije i mogućnost da je ubijeno gomila ljudi koji su tamo. Srećom, bila je gađana škola koja je bila iznad stanice policije, a koja je služila kao smeštaj za neke specijalne jedinice. I bila je, kako sam čuo, prazna. Na taj način smo i u našoj najbližoj okolini videli preciznost i besmislenost čitave operacije.

Blizina sećanja (III) 23. mart 1999 – 24. mart 2015.

Danas, 24. marta 2015, i aktuelna vlast, kao i sve prethodne, obeležavaju ovaj zlosrećni datum. Podaci o žrtavama, sa naše, srpske strane, osciluju. Menjaju se samo forme obeležavanja. Večeras će predsednik Nikolić, sa svojom pratnjom, da se okupi u podnožju razvaljenih zgrada Generalštaba. Ta impozantna, arhitektonski uzbudljiva građevina, koja je, navodno, predstavljala metaforu na proboj na Sutjesci, koji Nikolić i vodeća srpska politička elita ne prihvataju kao istinski simbol borbe protiv nacizma i za slobodu već kao simbol komunizma i propasti vascelog srpstva. Sa koje će strane Sutjeske da lamentira Tomislav Nikolić? To menjanje mesta obeležavanja tog svakako tragičnog događaja u novijoj srpskoj istoriji ništa ne menja u odnosu na razumevanje stvarnih uzročno-posledičnih veza kao i sućuti prema patnjama i žrtvama stotina hiljada ljudi. Nesposobnost da se vide patnje drugih, mislim na nepripadnike srpske nacije, idu zajedno sa suštinskim nerazumevanjem i žrtava i patnji sopstvenog naroda. Sve je to jedna isprazna, isfolirana i odvratna retorika koja se se obraća svima i nikome. Izgleda da je ovde mnogo snažnija patnja kamena od ljudske patnje. Kamen se veliča i pamti a ne ljudske sudbine.
Dan je sunčan, ranoprolećni. Probili su se prvi pupoljci i mali listovi, a tu i tamo je procvetalo. Na pijaci se pojavio sremuš. Od cveća: narcis, visibabe, kukurek.

Šta sam radio kad sam se vratio iz Đakovice? Svakako nisam pao u stupor. Išao sam na posao. Bilo mi je lakše da nešto radim nego da sedim kod kuće. Viđali smo se sa Natašom i Stefanom koji je delovao potpuno izbezumljeno zbog onoga što nam se približavalo. Viđali smo se i sa kumovima koji su našu decu znali od malena. Zvala je familija iz Bosne i Kanade. Nataša je bila u stalnom kontaktu sa Kosovom i znala šta se tamo dešava. Ipak, mislim da nismo previše pričali o vojnoj intervenciji kao da je to bilo nešto što će se u poslednjem trenutku izbeći. Sonja je inicirala pismo, javno obraćanje grupe uglednih srpskih intelektualaca koje je bilo naslovljeno na aktuelnu jugoslovensku vlast, odnosno Miloševića, i na albansku stranu na Kosovu. Tražilo se prekidanje svih neprijateljstava i nasilja. To je bio sasvim utopijski potez zbog kojega su potpisnici bili napadani i od strane nacionalista i od strane branilaca ljudskih prava. Svi su znali gde se nalazi Ivan tako da sam ja bio izuzet od svakog javnog angažovanja. Moj posao u Fondu za otvoreno društvo bio je veliko opterećenje jer sam dobro znao kako se to gleda u vojsci i raznim službama. Ivan mi je, posle svega, kad je izašao (kad se razdužio) ispričao kako ga je bezbednjak, dok je cela jedinica bila na Petrovaradinu, dugo ispitivao o tome šta radim u Fondu. Ni danas, posle tolikih godina, nisam siguran da Ivan, kao i nekoliko njegovih najbližih drugova, nisu poslati na Kosovo kao posebna “društveno-politička” mera.

 

 

Sutra uveče, u osam sati, prvi put smo čuli sirene za uzbunu. Vrlo brzo posle toga zvuk aviona i buku protivavionske artiljerije. A onda i eksplozije. Prvo iz pravca Batajnice a potom i Pančeva. Onda su eksplozije počele da se približavaju. Istog dana, oko podneva, ispratili smo Goranu, našu ćerku, pet godina mlađu od Ivana, put Budimpešte. Sa njom u vozu bila je i naša prijateljica Milica sa dvogodišnjom ćerkom Anikom. Kući smo se vratil sa Micinom majkom koja je naša komšinica na Zvezdari. Ne sećam se o čemu smo pričali ali sumnjam da smo previše bili razgovorljivi.
(Milica je umrla pre dve godine, a Anika je ovih dana postala punoletna.)

 

Kada smo začuli sirene znali smo da je Goranin voz upravo prelazio mađarsku granicu. I rekli smo naglas: hvala bogu da Gorana nije ovde.
Sve vreme sam, naravno, znao da je bombardovanje Beograda i Srbije bilo smešno u odnosu na ono šta se dešavalo na Kosovu. Nisam se nijednog časa osećao uplašenim ili ugroženim zbog bombi i sirena. Bilo mi je žao dece koja nisu ništa razumela i kod kojih je strah bio sasvim spontan i prirodan. Što se odraslih tiče kod njih je mnogo toga bilo isfolirano. Uživeli su se u uloge žrtava američkog imperijalizma pa su sasvim zaboravili šta se na Kosovu uopšte dešavalo.
Kod nas su posle desetak dana od početka bombarodvanja došli moji rodjaci, izbeglice iz Bosne, bračni par sa sinom Sašom, devetogodišnjakom, koji su poslednjih nekoliko godina živeli u Novom Sadu. Stanovali su u Detelinari koja je u početku bila bombardovana skoro svake noći. Pozvali smo ih jer smo se odjednom, bez dece, osetili užasno usamljenim a oni, bez posla, bez para, bez planova… Oni su sada u Goraninoj sobi. Goranina mačka bezuspešno pokušava da im se uvuče u sobu.
(Rođak se vratio u Bosnu u septembru 1999. Nisu se baš najbolje snašli. Živeli su u Republici Srpskoj i stalno pričali o predratnom Sarajevu u kojem su živeli od rođenja. Plašili su se da se vrate u Sarajevo. Izbegavali su da pričaju o tome šta im stvarno smeta u Sarajevu. Rođak se razboleo se 2005. a umro krajem 2006. Slao sam mu neke meleme za koje je čuo da pomažu, a ja veoma sumnjao u njihovu svrsihodnost. Ali nadu je važno održati.)

Ćim je počelo bombardovanje zovem N-a u Prištini. On je i dalje optimista. Istinski je mislio da Milošević blefira, kao i NATO, i da će vrlo brzo da potpišu sporazum pa će sve da stane. Dva dana posle početka bombardovanja zvao me je uspaničeno zbog paramilitaraca koji su počeli da upadaju u kuće i stanove. Onda me je sva izbezumljena zvala koleginica iz prištinske kancelarije, koja je bila rodom iz Đakovice, i koja je nudila da se Ivan presvuče u civilnu odeću i sakrije kod albanske rodbine, jer je krenulo organizovano proterivanje. Šešeljova pretnja uoči početka bombardovanja počela je da se ostvaruje. Rekao sam Lj. da se spakuju i da beže u Makedoniju. Ona to, u početku nije mogla da razume, a ja sam stalno ponavljao: bežite u Makedoniju, bežite u Makedoniju. Kolona na makedonskoj granici već je bila dugačka nekoliko kilometara. Tako su moji albanski prijatelji sada zvali mene da im pomognem, baš kao što sam nedelju dana ranije ja zvao njih. Osećanje bespomoćnosti i izgubljenosti.
Rekao sam N-u da pošalje porodicu: ženu, koja je Srpkinja, sina i ćerku sa bebom kod nas, u Beograd. Sutradan su krenuli preko Leposavića. Žena je vozila kola. Iz njenih dokumenata se jasno videlo da je Srpkinja. Ona je, međutim, napravila grešku na nepostojećoj granici između Kosova i Srbije, gde je bila kontrola, i naivno zapitala, kad su joj posle pregleda dokumenata mahnuli da prođe: “je l to sve?” Onda su zatražili dokumenta i od sina, ćerke i bebe i kad su videli albanska imena i prezimena, naredili im da se vrate. Tada sam shvatio da kosovske Albance ne puštaju u Srbiju. Njihov pravac  unapred beše određen: Albanija ili Makedonija.
Prekosutra su se svi zajedno, sa N-om, uputili u Makedoniju.

Na poslu. Svaki dan. Tako je, kao, lakše. Malo ljudi uopšte dolazi. Samo sedim za kompjuterom i šaljem mejlove. Sećam se da su me zvali iz varšavske Gazete Viborče da dam komentar na podizanje optužnice protiv Miloševića. (Možda je Adam Mihnjik mislio da mi čini uslugu!) Obećao sam da ću do uveče poslati tekst a onda je uveče nestala struja. Počeli su udari na dalekovode i trafostanice. Mislio sam da se to ne odnosi na moj lap-top ali sam zaboravio da serveri provajdera takodje rade na struju.
U stvari, bio sam ljut zbog povoda: podizanje haške optužnice protiv Slobodana Miloševića! Razgovarali smo o tome kao o još jednoj međunarodnoj gluposti. – Pa sad nema kud, nego samo napred, u sve dublju provaliju i rat sa celim svetom. Zašto mu nisu ostavili izlaz?

Sredinom aprila iznenada se pojavio Ivanov drug iz vojske, koji se takođe zvao Ivan, na dopust od pet dana. To je bilo pravo čudo. Ivan je došao kod mene na posao i pričao mi kako nije tako strašno kao što zamišljamo. Iz sve snage je pokušavao da me umiri. Bio je sin Srbina i Francuskinje, religiozan, pametan, vrlo elokventan i veoma pristojan. Pravi Beograđanin. Zatekao se u vojsci na Kosovu još početkom 1998, tako da je njemu, u stvari, bio istekao redovni vojni rok. Od njega sam saznao detalje o onome što se stvarno dešava na Kosovu. Pričao mi je, između ostalog, i o odnosu paramilitaraca, rezervista i redovne vojske. Hvalio je njihovog kapetana koji je bio prilično “otkačen” i lud, volio je i da popije, ali je sve vreme veoma vodio računa o vojnicima i nije ih izlagao besmislenom i nepotrebnim rizicima kao što je to bio slučaj sa nekim drugim oficirima. (Zaboravio sam da kažem da su “naši” vojnici bili vezisti u protivavionskoj odbrani.) Posebna priča su bili frenkijevci. Oni su stalno pravili sranja a onda kad bi im UČK postavio zasedu onda je redovna vojska išla da ih izbavlja. Frenkijevci su imali posebno snabdevanje, opremu i, naravno, poseban tretman. Sin mi je još u hotelu, dok smo bili zajedno, kad mi je ispričao o odvratnom performansu koji su izveli frenkijevci kada je pored kasarne prolazila pogrebna povorka prema groblju. Sahranjivao se jedan albanski mladić koji je bio uhvaćen kao član UČK i posle mučenja umro u đakovačkoj bolnici. Redovna je vojska osećala gađenje, ali i strah prema ovim udarnim odredima režima.

“Glasnik” Ivan je, čini mi se, pevao u nekom horu. Njegov dolazak i njegova priča, a neke od njegovih formulacija prepoznao sam kao sinovljene, mnogo su mi je značili. U njegovoj priči nije bilo ni traga neke mržnje ili nacionalne opsesije. Govorio je sa tugom i osećanjem sveopšteg gubitka. Uvek sam ga posle zamišljao kao svetskog putnika koji putuje sa svojim horom i širi lepotu po zemlji. Bio je veoma svestan i ponosan na svoje srpsko nasleđe. Poginuo je par godina posle rata u nekom požaru u Parizu. To me je veoma potreslo kao vrhunac besmisla u kojem smo živeli.

Nekako brzo posle pojave glasnika stiglo je prvo od dva Ivanova pisma. Bio je to glas iz pustinje koji je ulivao nadu.

 

 

Krajem aprila do mene je došao Pol Erlanger, dopisnik New York Times-a. Pričao sam mu o onome što sam znao iz Ivanovih pisama (svega dva) i od jednog njegovog druga koji je bio dobio četiri dana odsustva i posetio me u kancelariji. Tada je prvi put objavljeno da postoji velika razlika izmedju regularne, redovne vojske, rezervista i raznih para vojski. Bilo mi je stalo da se shvati razlika izmedju normalnih i pristojnih momaka i bagre koja se okupila na Kosovu. Ispričao sam Polu kako su se Ivanove drugovi grozno osećali kad su naleteli na albanske civile koje je terala policija i kako su skupili mleko i flaširanu vodu, koje se imali kod sebe, da im daju. Erlanger je došao kod mene jer su svi znali da mi je sin u vojsci na Kosovu. Koliko je mnogo ljudi znalo za ovo tek mnogo godina kasnije postao sam svestan. Zbog toga se i danas pitam: da li je Ivanov odlazak na Kosovo bila čista slučajnost ili je to neka Služba uradila vrlo promišljeno i svesno. (Još dok je bio u kasarni na Petrovaradinu nekoliko puta ga je pozivao oficir KOS-a da bi ga ispitivao šta mu rad otac.) Ja sam to, uostalom, i doživljavao kao svojevrsnu otmicu.
I tako sam bio obeležen. Prema meni su se ljudi ponašali krajnje pažljivo i blago, kao da sam bio težak, neizlečiv bolesnik. Bilo je i izuzetaka – ljudi asocijalnih i skroz nesvesnih onoga što su svojim pričama izazivali. Neki su mi, na primer, vrlo detaljno pričali kako Apači „love“ oklopna vozila na zemlji – kako njihove rakete tope sve vrste oklopa i prže sve što se iza njih nalazi. Mislili su, valjda, da je bolje da budem spreman na najgore nego da sanjam o srećnom kraju. O mome raspoloženju znala je ne samo prijateljska strana nego i ona druga. Jednog sam dana na ulici sreo starog kolegu, urednika ekonomske rubrike iz Politike, i na ulici – negde blizu Doma omladine – istresao mu sve što sam tada osećao. Rekao sam mu da poruči svome gazdi (Struji) da ukoliko se mome sinu nešto desi da prvo da ukokam one koje znam i do kojih mogu da stignem, a Struja je svakako prvi na listi. Bilo je to nekako onih dana kada se “mali” Marko slikao za novine u crnoj uniformi SAJ-a. Govna su paradirali svoj patriotizam i herojstvo iz udobnih i sigurnih bunkera dok su se tuđa deca valjala po kosovskom blatu. Sa Kosova su mi stalno stizale različite priče. Izmedju ostalog o velikom broju obolelih od lajmske bolesti, o dizinteriji, slabom snabdevanju hranom, patnjama civila, zasedama i otmicama UČK-a, zločinima frenkijevaca i Vukova sa Majevice.

 

Paket koji smo poslali Ivanu stigao je do njega posle mesec i po dana. Bio je opelješen. (To smo, naravno, saznali tek mnogo kasnije.) Ivan se javljao prve dve nedelje a onda smo izgubili svaku vezu. Žena koja je radila na recepciji hotela “Paštrik” koju smo povremeno zvali da bi čuli kakva je situacija u Đakovici pokušavala je da nas umiri pričom o tome kako je sva vojska napustila kasarne i kako se bombarduju samo prazni i napušteni objekti. Onda se i ta veza izgubila. Pokušavao sam preko kolega novinara, od kojih su neki imali satelitske telefone, da doprema do sina, ali uzalud.
Naša se kuća napunila Ivanovim i Goraninim prijateljima. Spavalo se, kao u zbegu. Jednog smo dana otkrili veliku, zaboravljenu, konzervu tunjevine – mislim da smo je dobili iz Sarajeva od Lele, kojoj se verovatno smučila za vreme opsade. Bila je to ogromna norveška konzerva, od jedno dve kile. Oprezno smo je otvorili u strahu da nas ne zapahne smrad usmrdele ribe. Umesto toga imali smo pravu gozbu na koju su došli i kumovi i mnogo prijatelja. Pošto nas je bilo mnogo skuvali smo nekoliko kilograma krompira, dodali luk, napravili krompir salatu, a onda umešali i tunjevinu. Sećam se da smo se baš najeli i da smo poželeli nešto slatko, ali toga nije bilo. (Zdravko Gvero je po nekome poslao štek cigareta, mislim neka čudna marka “Volf”, što me je podsetilo na čuvenog Rex Stautovog junaka Nero Volfa. Svi smo ispijali litre kafe i pušili očajnički. Ne sećam se da je neko od nas pio neki alkohol.)

Kada je jednog dana nestala voda u česmama, verovatno zbog struje, na Bulevaru, iznad Batutove, parkirala se cisterna sa pijaćom vodom. Odmah se napravio veliki red. Stajao sam kao i svi ostali. Đavo mi nije dao mira, govorio sam: Sad možete da zamislite kako je bilo u Sarajevu, mada bez snajperista! Niko mi ništa nije odgovarao, samo su se odmicali od mene.
Gorana je u Budimpešti stanovala kod Verice i Slavka, mojih dragih prijatelja i kolega. Sa Vericom sam radio nekoliko godina na Kulturnoj rubrici gde je, kako su to nalagali odnosi u Politici, poslata po kazni. Brinuli smo se za Goranu jer je prvi put bila sama i daleko od nas. Kako će se snaći? S kim će se družiti? Nisamo imali dovoljno novca da bismo joj ga slali. Znao sam, naravno, da pored Verice i Slavka neće gladovati, ali kad je čovek daleko od kuće onda mu je uvek potrebno nešto više od utažavanja gladi. Poznanici iz CEU su pomogli da pronađe jedno mesto, neku muzičku školu, gde je mogla redovno da vežba harfu. Mislio sam da čovek može imati utočište u muzici mnogo bolje nego u književnosti. Nisam mogao da napišem ni retka ozbiljnog teksta, osim naravno, operativnih mailova. Nisam mogao ni da slikam. Ne sećam se ni da sam čitao neku knjigu. Bio sam prepušten stihiji golog preživljavanja.

Blizina sećanja (II) 21. mart 1999/21. mart 2015. subota

Spavao sam, ako se to tako može nazvati, nekoliko sati. U sobi je bilo prilično hladno premda je N. uključio termoakumulacionu peć koja, medjutim, nije mogla brzo da ugreje sobu u kojoj očigledno niko nije živeo. Pre toga sam sa njegovom ženom, koja je Srpkinja, i ćerkama pričao opšte stvari. O životu. Svi pušimo i pijemo kafu. N. je optimista u pogledu onoga šta će se odigrati. Po njemu, Miloševič samo blefira jer ne sme odmah da se povuče. N. ne veruje da će doći do bombardovanja, a ukoliko se to i desi biće to skroz simbolično i neće trajati duže od jednog dana. Ne slažem se sa njegovom procenom mada bih veoma želeo da je ona tačna.
Budim se oko pet, šest sati, mislim da je još mrak, ali ostajem u krevetu dok ne čujem teške prijateljeve korake. Ne usudjujem se da ga molim da me vozi do Đakovice. Uopšte, ideja da me neki Albanac vozi preko Kosova do Ivana, kroz sve policijske kontrole, deluje nestvarno. Za problem prevoza osećam, nekako, da sam sam najviše kriv pošto nemam vozački. Prethodnog dana bezuspešno sam pokušao da se dogovorim da me vozač naše kancelarije u Prištini vozi u Đakovicu. Vozač je sasvim otvoreno rekao: pripremiću vam vozilo, ali ja ne smem tamo da idem.
N. me vozi na autobusku stanicu. Tamo vlada gužva i metež. Svi su u pokretu negde. Odmah saznajem da je put Priština – Đakovica prekinut zbog borbi. Ali je zato otvoren put Priština – Prizren. Od Prizrena do Đakovice, koliko se sećam, oko dvadeset kilometara. To se može preći i taksijem.
Kod N-a ostavljam kofer sa Ivanovim stvarima jer on nudi da ga kolima hitne pomoći izvuče iz Đakovice čim se malo smanji napetost. A to će biti, misli on, najdalje za nedelju dana.
Autobus je prepun. Bar pet majki sa bebama. Vazduh je zagušljiv. Izmešan miris vlažnih odela, znoja i male dece. Sedim do prozora negde na sredini autobusa sa desne strane. Autobus staje svakih desetak kilometara. Prolaz izmedju sedišta ispunjen je ljudima koji stoje i ljuljaju se napred-nazad, levo-desno. Jedna beba plače sve vreme. Imam utisak da sam jedini Srbin u autobusu ali zbog toga ne osećam nikakav strah. Osećam se nestvarno. Kod Suve Reke vojna i policijska vozila. Dim iz jedne srušene zgrade. Prethodnog dana je tu UČK postavio zasedu. Bar tako sam čuo na B92. Niko nas, medjutim, ne zaustavlja i ne kontroliše.
Mislim da sam pre deset sati u jutro bio u Prizrenu. Od grada sam video samo autobusku stanicu. Autobus za Đakovicu stajao je prazan, kao da mene čekao, dvadesetak metara dalje na peronu. Umesto da se prošetam po Prizrenu, u kome nikada ranije nisam bio, seo sam u autobus i čekao. (Imao sam skoro jedan sat vremena.) Deset minuta pre polaska u autobus je ušlo šest putnika. Bilo je sunčano i vetrovito. Ovaj put sam sedeo sa leve strane i sve vreme gledao preko polja udaljenu planinu iza koje se nalazila mračna i opasna zemlja Albanija.
Put je bio uzak ali čist i sveže asfaltiran. Odjednom sam postao svestan proleća.
U Đakovici smo bili za pola sata. Uz put smo stali možda dva ili tri puta. Ušlo je tri putnika. Jedan starac sa beretkom nabijenom nasred glave i velikim crnim kišobranom sve vreme se okretao na sve strane. Policija nas nije zaustavljala. Kao da je ovaj deo puta bio pošteđen napetosti. Kad smo stigli u Đakovicu zaključih da starac nije paranoičan već da ima tik.
Đakovačka autobuska stanica je delovala napušteno. Ne sećam se da sam video još neki autobus. Bila su dva taksija, oba stari mercedesi, jedan crni i drugi žute boje. Ušao sam u crni i rekao: Stara kasarna.
Tako mali grad, a dve kasarne: nova i stara. Nova se nalazi u centru koji je sazdan od modernih, golih socijalističkih zgrada. Neka vrsta Novog Beograda samo bez nebodera. Stara kasarna je u drugom delu grada, nekoj vrsti starog centra grada koji je kombinacija orijentalnog bazara i mediteranskog geta. Ulice su puste, poput autobuske stanice. Ta se praznina, koja je kombinovana sa iščekivanjem, oseća na svakom koraku. Sam sam načinio veoma malo koraka – svuda me neko vozi.
Taksi se zaustavlja na ulazu u kasarnu koji je nekako iskošen, na samom uglu. Tu je zidana prijavnica od koje vodi betonska staza do niske dugačke zgrade. Iza te zgrade još nekoliko, uglavnom jednospratnih. Oko celog kompleksa niska metalna ograda.
Levo od ulaza u kasarnu, iz pravca iz kojeg smo došli, nalaze se katolička crkva i ženski manastir. Sve deluje krajnje mirnodopski, evropski. Vidim jednu časnu sestru kako pere prozore. Na suprotnoj strani ulice red porodičnih jednospranica sa baštama.
Ispred prijavnice tri klupe za posetioce. Sunce je prijatno grejalo. Dežurni podoficir ljubazno kaže da malo sačekam. Sedim na klupi i slušam kako razgovaraju muškarac i žena, očigledno otac i majka koji su došli da obiđu sina. Oni su sa Kosova. Naravno, Srbi. Ne sećam se više o čemu su pričali ali ja sam, očigledno, bio izazvan. Kažem im bez ustezanja: znate li šta će se desiti? Za neki dan će početi bombardovanje i rat i Amerikanci će pre ili kasnije da dođu. Izvlačite svoje dete kako znate i umete, samo je to važno…
Oni mi horski odgovaraju da će se svi boriti i da nema šanse da iko osvoji Kosovo.
Dobro, rekao sam svoje. Ali me to ni malo ne umiruje. Osećam kako me glupost kao oluja i zemljotres pribijaju uz zemlju. Fatalističko gledanje u nesreću koja se približavam ne brzinom munje već sigurnošću Zenonove kornjače. Čekam Ivana duže od pola sata. – Traže ga, kaže mi podoficir da bi me umirio.
Najzad se pojavljuje Ivan u uniformi. Sećam se da je gologlav, preplanuo, omršao. Vidim da jedva može da poveruje da sam došao. Dobio je izlaz do uveče. Idemo zajedno, peške, do hotela „Paštrik“. Putem pričamo o svemu i svačemu. Na ulicama nigde nikoga. Samo pogledi iza zavesa. Ali sad kad sam sa Ivanom kao da više ne preti opasnost. Ratovaće se negde drugde.
Hotel je delovao napušteno mada je sve radilo. Čak smo i dobro ručali. (Da li smo jeli neki specijalitet: neku vrstu karđorđeve šnicle koja se zvala “paštrik stek”?) Posle ručka smo otišli u sobu gde se Ivan okupao. Ja sam uspeo da odspavam pola sata. Onda smo opet pričali o svemu i svačemu. Rekao sam mu da će vazdušni napadi početi kroz tri dana. Nisam, naravno, imao bilokakvu verodostojnu informaciju kada će početi bombardovanje, ali sam imao neku jezivu sigurnost kada će početi napad. Rekao sam mu još da što pre moraju da izađu iz kasarne i da se u nju nipošto ne vraćaju. Čak i ako imate idiote za komandante koji vam budu naredili da ne napuštate kasarnu morate iz nje izaći. (Naravno, imali su idiote za komandante koji srećom o napuštanju kasarni nisu odlučivali. Naredba je stigla iz Beograda. Inače, Ivanov komandant je bio neki pukovnik Đošan koji se kasnije pojavio u Hagu kao Miloševićev svedok. Ivan ga je zapamtio kao malog kočopernog razmetljivca. Iz kalupa Nebojše Pavkovića, mada verovatno ne takav švaler.) Razgovarali smo o bekstvu kao i o tome kuda da se beži. Trebalo se dočepati Crne Gore a odatle u Sarajevo – kod moje sestre od tetke. Pusti snovi!
Ne mogu a da se ne vraćam unazad, na telefonske razgovore sa sestrom koja moli Ivana odmah dolazi i da u Sarajevu nastavi sa studijama medicine. I moja majka, tada pokojna, umrla je sasvim iznenada u novembru 1998, govorila je da će sve biti u redu. Ne znam kako bi ona sada podnela ovu Đakovicu i ovaj smrad straha i nesreće koji neumitno dolaze. Pre osam godina tako je do nas, poslednjim avionom iz Sarajeva, stigao Damir. Tada sam ja preklinjao da odmah izađe iz grada i da dodje kod nas. Sada je Damir na sigurnom – u Danskoj. Druga tetka i teča, takodje iz Sarajeva, od 1994. su u Kanadi. Mamina familija se rasula ili pomrla. Kako to da čovek lakše savetuje druge da urade nešto spasonosno, a za sebe ne može da primeni nijedan pametan savet?
Bilo je vedro i veoma prolećno kada sam pratio Ivana nazad u kasarnu. Nespretno muško opraštanje, neka čudna nada, vera, šta li, da će, na kraju sve biti u redu, da ćemo i ovo preživeti. Takva osećanja obično traju kratko mada su veoma intenzivna. Pretpostavljam da se tako postaje vernik. Ali već na putu nazad, idući sam kroz ledeni, iščekujući stari deo grada osetio sam kako me vera napušta i kako jedino što osećam to je duboki očaj i bespomoćnost. Na tom kratkom putu do hotela uspeo sam i da zalutam. Odjednom sam se našao u nekoliko ulica na kojima su se igrala deca. Kad sam se pojavio ona su prestala sa igrom i samo me nemo gledala. (Da li je to ono osećanje izgubljenosti koje Kami opisuje u “Strancu”?)

Kad je pao mrak odjednom sam shvatio da mi je ostalo malo dinara za hotel i autobus pa sam krenuo da promenim dvadeset maraka. Na putu kroz glavnu (osvetljenu) ulicu odjednom je počeo da me obuzima bes. Tražio sam na jednoj trafici da promenim pare ali je trafikant rekao da ne menja pare. Verovatno je bio uplašen od moga izgleda i glasa. Sledeća je bila jedna cvećara. Pojma nemam šta sam sve izgovorio dok su mi menjali novac. Bili su stariji muškarac i žena, sigurno Albanci, i samo su se zgledavali. Ja sam opet, kao u Kuršumiliji, proklinjao Miloševića, i Srbe, i Albance, i državu i vojsku, i sve živo pod uskom kapom nebeskom na kojoj sam se našao. Zašto sam, zajedno sa svojim najbližima, bio osuđen da živim u tom paklu? I zašto su mi uzeli sina za taoca?
U hotelu sam se malo smirio. Pio sam kafu i neprekidno pušio. U trpezariji je televizor bio odvrnut do daske i opet su bile neke odvratne vesti. Bilo je nekih šest-sedam gostiju, sve sami muškarci. Imao sam utisak da su svi došli da obiđu decu u kasarnama. Jedan muškarac iz Bijelog Polja je odlučio da ostane sa sinom u vojsci kao dobrovoljac. Nije mi bilo jasno da li se time hvalio ili se žalio na zlosrećnu sudbinu.
Cele noći sam se prevrtao u krevetu. Imao sam grozne košmarne snove. Stalno mi se vraćala misao: kako mogu da ga ostavim na ovom mestu? Da li smo mogli da pokušamo da pobegnemo? Da li ću ga ponovo videti? A možda će se ipak izbeći rat! Od straha i navale hladnoće tresao sam se ispod dva ćebeta. Pokušavao sam da pobegnem od prisilnih slika ali sam uspevao da ih odagnam samo na kratko, na pet-šest minuta, a onda su se one vraćale još intenzivnije. Jedina cenzura koja je još uvek postojala bila je da ne vidim mrtvog sina, sve ostale kombinacije su bile u glavi.
U jutro me je žena na recepciji tešila i rekla da je slobodno zovem i da će mi ona reći kakva je situacija. Rekla je i da Ivan može da dođe u zakazano vreme pa da se čujem sa njim. Sve je to delovalo kao da se ništa neočekivano ne može desiti. (Kakvo besmisleno osećanje!) Bilo je rano jutro, negde oko šest, opet je bio lep, vedar dan i ja sam ponovo bio jedini čovek koji je hodao gradom. Jedan prozor u hotelskoj sobi bio je okrenut prema Paštriku. Tamna masa planine ispunjavala je ceo horizont. Tamo je Albanija, odatle će doći. A moj sin ostaje.

Proradio je pravac Đakovica – Priština. U autobusu je bilo desetak putnika. Od toga samo tri muškarca: ja, jedan Srbin srednjih godina i Albanac katolički sveštenik. Ostale Albanke sa decom. Srbin sede pored mene, napred, odmah do vrata. Odmah je počeo da priča o bogatstvu Metohije. Prolazili smo pored vinograda a on navrzo: evo zbog čega Amerikanci oće ovo da otmu. – Jeste, ne izdržah više, slaba su im kalifornijska vina. Čovek, medjutim, uopšte nije shvatio šta mislim. Zbog toga sam mu sledeći put rekao: ajde dosta više, kakvo bogatstvo, kakvi Amerikanci, ostavio sam sina u Đakovici da bude taoc Miloševićeve kretenske politike. U autobusu ionako niko nije govorio, posle ovoga nastade takav tajac da su čuli pokreti ušiju. Prva kontrola bila je nekih desetak kilometara severno od Đakovice. Ispred autobusa se kočoperio jedan ulickani guzonja sa crvenom beretkom. U autobus je ušao običan policajac i vrlo površno pogledao naše lične karte.
Albanka koja je sedela preko puta mene ćutke me je ponudila bombonama. Bile su to one starinske „svilene“ bombone.
Sa leve strane puta nekoliko puta smo naišli na sveže ruševine kuća. Nije se čula ni pucnjava niti se video dim. Niti su se videli ljudi.
A onda smo ušli u Kosovo polje. Nasred nekakvog proširenja puta, ispred niskih jednospratnih kuća, bila su parkirana tri hamera. Posada u njima upravo je navlačila fantomke kad smo naišli. Bila je to tako strašna, ledano svirepa scena u kojoj nije bilo ni dželata, ni žrtava, ni pucanja, ni klanja, a ipak se u svakom pokretu upravo sve to videlo. Ta je scena trajala svega četiri-pet sekundi. Autobus se nije zasutavljao, samo je veoma usporio. Kasnije mi se to navlačenje fantomki vraćalo kao noćna mora. Imao sam utisak da se ponovo, i ponovo, na raznim mestima, ne samo na Kosovu, navlače fantomke i nekuda polazi. Kada je posle manje od mesec dana ubijen Slavko Ćuruvija pomislio sam: sada će malo da operišu i po Beogradu.
Na prištinskoj autobuskoj stanici bila je velika gužva. Autobusi koji su išli na sever bili su prepuni. Zvao sam telefonom N-a da mu kažem da idem pravo kući i da ništa nisam uspeo da uradim. – Ne brini, reče mi on skoro vedro, za par dana će se sve srediti pa ću izvući Ivana.
Uspeo sam da nađem kartu do Beograda preko Kosovske Mitrovice i Novog Pazara u nekom rasklimatanom, privatnom autobusu. Sedeo sam skroz pozadi i sećam se da su preko puta mene sedeo jedan mladi romski par sa bebom koja je celim putem plakala. Autobus je vozio sporo ali uporno. (Kao da je hteo da što pre napusti Kosovo.) Stali smo tek negde pred Kraljevom kod jedne velike privatne kafane. Kafana je bila prepuna vojnih rezervista od kojih najmladji nije imao manje od četrdeset godina. Ili su tako samo izgledali. Bio je lep dan, ostao sam napolju i pio mlaku koka kolu dok su sa svih strana navirali novi rezervisti. Kafana je bila neka vrsta sabirnog centra.
Sećam se da smo sve vreme išli starim putem, valjda zbog putarine ili zbog saobraćajne milicije. Vreme je bilo sve lepše tako da nas je kod Topole dočekalo pravo prolećno sunce. Mislio sam da nam vreme baš ne ide na ruku jer bi bilo mnogo bolje da se na Srbiju spusti neprozirna magla koja bi mogla da sakrije našu decu. Kad smo u tunelu da budemo skroz u tunelu!

 

                                      

Blizina sećanja, (I) 20. mart 1999. / 20. mart 2015, petak

 

Ceo dan glavobolja. A napolju sunčano, prolećno. Kad završim postavljanje teksta nastupiće i zvanično novo godišnje doba. Pre šesnaest godina to osećanje kalendarske promene bilo je potpuno išćilelo. Ništa Vivaldi. Odavno želim da se suočim sa svojim zapisima i sećanjem. Jedan deo tekstova nastao je neposredno posle povratka sa Kosova gde sam bio od 20. do 22. marta 1999. Moguće je da su mi se neki dani pomerili i pomešali, ali ne i ova tri dana. U ta tri dana stalo je toliko toga.
Svakodnevne brige oko novca, porodice, zdravlja, poslova, svakodnevno suočavanje sa onim što će biti sutra, neprekidno stanje napetosti i iščekivanja… sve to se odigrava u okruženju prepunom besmislenog, primitivnog i divljeg ludila. (Pre neko veče naletim na mladog čoveka koji žuri uzbrdo Bulevarom, prema Cvetku, i sve vreme urla: Pička vam materina, vi ćete meni život da uređujete, vi ćete meni da se mešate… U licu crven, kao da će se svakog časa šlogirati, na vratu iskočile žile. Ide brzo i svi mu se sklanjaju s puta. Ne izgleda kao neko koga bi bilokakva reč ili gest mogli da zaustave ili smire. Osećam tugu i nemoć. Nisam čak ni siguran da li je bolestan. Ne deluje pijano ili drogirano. Toliko je ispunjen besom i energijom!) Možda još nije vreme da se čovek osvrće kad imamo Ovo oko sebe. A opet, ko zna kad će, i da li će ikada, doći pravo vreme za blaženstvo sećanja. Nema blaženstva u istoriji raspadanja. Ova istorija raspadanja odvijala se brzo, a ipak godinama. Tek sada, izgleda, počinjemo da bivamo svesni sopstvene prošlosti kao istorije.
To je još uvek blizu. Ne odnosi se samo na najtraumatičniji period, tokom bombardovanja, već i na ono što se dogadjalo početkom devedesetih. Još uvek ne mogu da se otresem osećanja da je neko drugi, a ne ja, bio prisutan. Ne sećam se načina na koji sam mogao da pobegnem, niti je on stvarno postojao. Sa ove udaljenosti (maj 2008.) sve iz tog vremena izgleda nestvarno. U tom pogledu, medjutim, i ovo što se danas dešava, ovo u čemu danas živimo, takodje na izvestan način deluje nestvarno. Za tri meseca ću dodirnuti šezdesetu godinu. Neminovno, sve postaje bezizlaznije. Životnu radost pažljivo čuvam za unuke. Bes koji sam dugo osećao sve više postaje tiha i jalova ogorčenost i očajanje čija su meta ne samo ljudi – upravljači već i ceo sistem koji je bio decenijama građen i stvaran kao deo jedinstvenog ideološkog, kulturnog i nacionalnog programa. Sve čega sam se užasavao, plašio ili gadio kao dečak, a da nisam znao o čemu je u stvari reč, sada dobija potpuno jasnu predstavu. U istoriji sopstvenog naroda vidim sve manje plemenitih i čovekoljubljivih težnji a sve više vekovima razradjivani i uvežbani sistem masovnog i individualnog ponižavanja. Na vrhu piramide stoji lik nekakvog srpskog gazde koji predstavlja garant svih uspeha i nada. Od toga osećam istinsku mučninu i drhtavicu.

 

 

Ovo su “neuništive” cipele koje su me vodile po Kosovu 1999. Kupio sam ih za sina neku godinu pre toga u Frankfurtu. Nisu mu se dopale pa sam ja počeo da ih nosim. A ovo je stari kofer-torba u kojem sam spakovao stvari za Ivana. Kofer je ostao u Prištini kao neka vrsta podrške (amajlije?) i vratio se posle 2000-te.

 

15. mart 1999.

Telefon, negde oko podneva. Ivanov glas: “Ja sam u Prištini”. – Nemoj da se zezaš! – Samo da se javim da su nas transportovali vozom u kasarnu, a sada nas voze kamionima u Đakovicu. – Doći ću, samo kažem. Ivan je već prekinuo vezu.

Iz kasarne na Petrovaradinu, pod pratnjom vojne policije, prebačeni su 14. marta prvo na železničku stanicu u Topčider. Ukrcali su ih u vagone koje su plombirali i sproveli na Kosovo. Jedan vojnik je pokušao da iskoči kroz prozor. Ivan je čuo da je poginuo. Po hodniku vagona neprekidno su špartali policajci. Ivan je bio apsolvent medicine, nije mogao da dobije pasoš već tri godine. Jurili su ga da bi ga uterali u kasarnu poslednjih godina dana, a onda je on sam otišao.

 
                                                                                       Put i bes

 

Počinje: 20. mart 1999.
Autobus u 5 i 50 polazi tačno na vreme. U stari kofer, kojim sam »obišao« svet prethodno veče spakovao sam stvari. Pišem „stvari«, a u stvari, reč je o civilnoj odeći za Ivana, nekoliko konzervi, dve flaše mineralne vode, maramice, toalet papir, aspirini, vitamini… To je oprema sa spasavanje. Još uvek nemam nikakav odredjeni plan kako ću ga izvući iz vojske. U ranac sam stavio ono što je regularno (šampon, pena za brijanje, nožići, vitamini, vlažne maramice… jednu knjigu…veliku čokoladu…) Na kraju smandrljavam jedan sendvič.
U pitanju je autobus za Prištinu odakle ću dalje da hvatam vezu za Đakovicu.
Dremež, napetost, jutarnja drhtavica.

U Nišu kondukter nehajno kaže da je put zatvoren i da sam jedini putnik do Prištine.
U Kuršumliji se pretnja ostvaruje. Put preko Podujeva je zatvoren. Može se stići do Merdara. A šta dalje? Peške kroz operativnu zonu?
Koliko dugo niko ne zna. Oko 11 časova. ( Tako piše u notesu. Ne znam da li je ovde reč o prekidu saobraćaja koji traje već jedanaest sati ili je u pitanju tačno vreme u Kuršumliji.)
U medjuvremenu je, u Prokuplju, ušao stariji čovek koji takodje hoće u Prištinu. (Svako ko hoće na Kosovo ima potrebu da to javno objavi.)
Mobilni nije u mreži pola sata posle Niša.
Sedim i pijem kafu sa saputnikom za Prištinu u goloj autobuskoj krčmi u Kuršumliji. Na sredini prostorije bilijarski sto sa pet drvenih figurica, dve bele i jednom crvenom kuglom. Jedan klinac stalno igra, menjaju se partneri. Ne razumem u šta igraju. Za pare ili za slavu. U ledenoj krčmi gomila rezervista. Pije se pivo, kafa i rakija.
Posle pola sata moj slučajni saputnik odlazi u obližnju poštu da se javi familiji. Zamolio sam ga da se javi Saši.
Sa saputnikom pričam onu istu priču. Povremeno osetim kako nas okolina pažljivo sluša.
Kafa 4 dinara.
Put nikako da se otvori. Odlazim do taksista da ih pitam da li bi hteli da me voze. Nema šanse.
Javljam se iz pošte kući.
Kad se vratim u krčmu shvatam da još neki ljudi iz istog razloga hoće da se probiju do Kosova. Ista, glasna priča.
Odlučujem da se vratim u Niš. Sa mnom jedna majka i jedan brat koji ide u Prištinu da pokupi mladjeg brata koji je student.

Uspevam da se uguram u autobus za Niš. Posle ću već da vidim. Kod sebe nemam nikakvu mapu. Sve držim u glavi. Mesta i razdaljine. Nisam imao pojma da sve to znam. Od Kuršumilije do Niša nekih dva sata. U Nišu sam oko 14 časova. Na autobuskoj stanici ogromna gužva. Uspevam da dobijem karte za autobus koji preko Bujanovca nastavlja za Skopje. Sa mnom je i majka koja hoće da poseti sina vojnika u Prištini. Na sebi ima debeli, svetli mantil (boje bele kafe) koji nikada ne raskopčava. Sedimo na zadnjim sedištima u pretrpanom, vrelom autobusu. Saputnica počinje da mi priča da mora danas ili sutra da vidi sina jer u ponedeljak ne sme da izostane sa posla. Otkriva mi da radi u gradskoj policiji i da su zabranjena sva odsutva ili odlasci iz grada.
Stižemo u Bujanovac. U glavi mi se otvara novi pravac: Gnjilane. Na bujanovačkoj autobuskoj stanici lako pronalazim taksistu koji hoće da nas prebaci do Gnjilana. Sve se plaća isključivo nemačkim markama. Majka-policajka ide sa mnom. Od novca ona ima samo čekove! Polako počinje da pada mrak. Sedim pored vozača i pokušavam da ga nagovorim da nas vozi do Prištine. Vrlo je ljubazan ali odlučno odbija tu ideju. Ne kaže da ga je strah. Kao da se to ne oseća. Iza svake ograde, drveta, senke, posvuda su rasuti stražari straha. Pretpostavljam da su granice između gradova i oblasti precizno podeljene. Kad smo ušli u Gnjilane bio je mrak. Taksista nas je dovezao do centra mesta gde obično stoje taksi vozila i počeo da se raspituje da li bi neko hteo da nas poveze do Prištine. To nagovaranje traje prilično dugo. Rekao sam da mogu da platim sto maraka za tih sedamdesetak kilometara i to uspeva. Druga solucija je da noćim u Gnjilanu. Poseban problem je majka-policajka koja je očigledno i bez para i bez veza koje bi nam pomogle da se dokopamo Prištine. Najzada pregovori uspevaju. Naš taksi je stari tamni mercedes sa posadom od dva Albanca. To što nas voze dvojica umesto jednog shvatam kao odraz sveopšteg straha i nesigurnosti. I sam se osećam pomalo nelagodno ali još uvek ne osećam nikakav istinski strah – i dalje sam u šoku što je Ivan na Kosovu.
Na putu do Prištine, kroz crni tunel gde nam niko ne ide u susret, govori se vrlo malo. Niti ih mi, što sedimo pozadi, nešto pitamo, niti oni nas. Na samom početku puta bilo je uobičajenog predstavljanja i vajkanja kako je pre bilo mnogo bolje i kako je neki đavo ušao u ljude. Đavo sedi sa nama sve vreme i umire od smeha zbog naših gluposti. Onda je zavladala tišina koju nisam umeo da prekinem. Što je duže trajala bila je sve normalnija. Kao da smo u ovom sastavu putovali godinama. Zaustavila nas je samo jedna policijska kontrola na izlazu iz Gnjilana. Sledeća je bila na ulazu u Prištinu. Policajci su tražili papire a Albanci su se tada okretali prema nama i objašnjavali da smo mi putnici iz Beograda. Da bi, valjda, ubrzala kontrolu na ulasku u Prištinu majka-policajka po prvi put raskopčava mantil i protura policijsku značku kroz prozor. Imao sam utisak da su se Albanci samo zgledali. Onda smo krenuli u još većoj tišini a put do grada se bio beskrajno odužio. Tada sam pomislio da ukoliko hoće da nas likvidiraju da je sada pravi trenutak. Bio sam besan na majku-policajku koja je napravila takvu glupost. Onda smo ušli u osvetljenu zonu, prvo ispod jednog nadvožnjaka, pa ubrzo i ispod drugog, tu je bila neka velika obilaznica, a onda odmah posle nje auto naglo koči i mi se nalazimo ispred ulaza u glavnu prištinsku kasarnu. Bilo je negde posle deset sati uveče. Prvo što sam ugledao bio je jedan parkirani crveni jugo u čiji su gepek utovarivali automatske puške i municiju. Nije bilo nikakvog skrivanja ili zbunjenosti. Cevi puška su se skroz elegantno uklapale u noć. Majka-policajka je bez pozdrava izletela iz auta i krenula ka kapiji. Sa sobom nije imala nikakav prtljag, samo ručnu torbicu. Da bih dopro do centra grada bilo je potrebno da se taksi vrati istim putem do okretnice i da produži još par kilometara. Vozač, i njegov pratilac, nisu hteli ni da čuju. – Ne smemo da se vraćamo, bićemo sumnjivi. Videlo se da su vrlo uplašeni, kao da ih je scena ispred kasarne odjednom osvestila.
Uzeo sam ranac i kofer i polako peške krenuo nazad. Nisam imao predstave gde se, u stvari, nalazim. Prošao sam ispod nadvožnjaka i krenuo dalje prateći nekakvu zamišljenu liniju koja bi morala da me dovede do prepoznatljivog centra – hotela Grand, na primer. Nigde na vidiku nije se video ni jedan jedini čovek. Samo su u daljini žmirkala svetla nebodera. Koliko ih je bilo? Pet, možda šest. Sve vreme sam brzo hodao. Onda sam se, u jednom trenutku, našao ispod metalne bandere sa reflektorom i stao. Obuzelo me je takvo osećanje izgubljenosti i nemoći da sam pomislio da ću leći na zemlju i jednostavno iscureti. U tom trenutku je zazvonio mobilni telefon.

Bio je to N, prijatelj koji je znao da dolazim.
– Gde si?
– Pojma nemam. Ispod bandere, kod okretnice, a preko puta su neki soliteri.
– Dolazim za pet minuta.
Bio je tačan. Nikad nisam otkrio šta je u mome odgovoru bila šifra prema kojoj je otkrio gde se nalazim. Neboderi, okretnica?
– A sad, reče prijatelj, večera! Vodim te na jedno mesto gde se jede najbolja riba u Prištini.
Pokušao sam da ga ubedim da nisam gladan već strašno umoran i da jedva čekam da se negde smestim ali me on uopšte nije slušao. U restoranu nas je čekala njegova dugogodišnja prijateljica. Oni su upravo završili sa večerom kad smo se čuli preko telefona. Restoran je za prištinske prilike bio prilično velik, ne raskošan ali čist i udoban. U njemu svega pet – šest ljudi.
– Vidiš onoga sa brkovima, poverljivo će mi Nijazi, taj je glavni čovek UČK –a u Prištini.
– Pa kako ga ne uhapse, naivno ga pitam.
– Nisu blesavi kad radi i za DB.
U rekordnom roku su mi doneli pastrmku. Kao da su samo mene čekali da počnu da zatvaraju restoran. Bilo je negde oko jedanaest sati. Ja sam jedva završio pastrmkom kad su se spolja začuli jauci, dernjava i udarci. Napolju je bio mrak a na prozore navučene debele zavese. Jedino što sam razumeo bilo je da neki Srbi na ulici, u mraku, tuku nekog Albanca.
– Šta se dešava, upitao sam i kao da se moj glas uvećao i počeo da odjekuje praznim restoranom.
– Tuku nekog nesretnog čiču koji prodaje sir, reče pomalo zabrinuto N.
Onda je našem stolu prišao jedan od konobara i nešto mu govorio na albanskom. N. je ozbiljno klimao glavom.
Okrenuo se potom prema meni i rekao: oni bi da zatvore kafanu pa pitaju da li bi ti mogao da ideš napred, preko parkirališta, za slučaj da se pojave paramilitarci.
– Nema problema, rekoh, ići ću napred, i krenuh da ustajem.
– Čekaj, čekaj, reče N. oćeš još malo vina? Kao da je po svaku cenu želeo da odlazak iz kafane bude dostojanstven.
–
Posle par minuta ipak uspevam da pokrenem kafanu. Idem napred ispunjen nekim besom i odlučnošću dok mi je u glavi „na gotovs“ gomila psovki i uvreda namenjenih svakom ko bi se usudio da nam stane na put. U magnovenju, dok izlazimo iz kafane, kroz uska vrata, osetim kako me nečija ruka dodirne – neka vrsta molbe da ne žurim, a od tog dodira sav se naježim. Na parkingu, medjutim, nema nikoga. Zaglušujuća tišina. Ljudi iz kafane, a medju njima i prištinski šef UČK-a, bez pozdrava se razilaze. N. me vozi svojoj kući koja je u najužem centru.

Zagnjuriti glavu, 17. mart, utorak

Danas (ponedeljak): ništa ja!
Mada, može to i na rate. To život čini bogatijim. I korisnijim. Pisanje ima odloženu svrhu. Često veoma odloženu.
Kad su unuci polegali polako počinjem da dolazim sebi. Postavio sam Gordanino sećanje sa Boračkog jezera. Čudno je kako smo godinama išli na isto mesto a da se nismo sreli. Generacijska provalija. Različite staze i vremena?
Sećanje na Boračko jezero obojilo je dobar deo moga detinjstva, pa i mladost. Čak su i naša deca jedamput bila sa nama na jezeru. Prvi put sam bio na jezeru kada sam imao dvanaest, trinaest godina sa mojom najstarijom tetkom Stanom. (Moja majka je imala dve sestre: najstariju Stanu i najmlađu Miru.) Njen muž, znači teča, bio je Džemail, ugostitelj starog kova. Godinama je vodio jednu kafanu u centru Sarajeva. Pored samog jezera, ispod hotela “Borašnica” bila je jedna kuća – kafana, gde smo na spratu imali dve sobe. U jednoj sobi su bili tetka i teča, a u drugoj moja sestra od tetke Lela i ja. Lela je starija oko pet godina od mene, rodila se u sarajevskom ustaškom zatvoru za vreme rata. Džema je uspeo da potplati policajce pa su pustili tetku, predratnu komunistkinju, zajedno sa bebom. Bebu su u zatvoru nazvali Lejla, jer su mislili da to znači svetlost. Posle su otkrili da značenje potpuno suprotno: noć! Iz naše kuće izlazilo se pravo na plažu. Pre same plaže, pre peska i šljunka, u travi, bio je ozidan jedan izvor gde sam pio vodu poput kučeta: spustio bih se na sve “četiri” i laptao je. Zidovi oko izvora bili su od belog kamena, niski. Igrao sam fudbal i plivao po ceo dan, a uveče slušao kako stariji prepričavaju filmove. Moja sestra je očijukala sa momcima, posebno sa onima iz DIF-ovog kampa. U zoru su difovci isplovljavali sa sandolinama i kajacima i svojim snažnim zaveslajima rasterivali gnjurce i patkice. Sećam se da su nas zbog teče svuda dočekivali sa posebnim poštovanjem. On je bio uglađen, uvek elegantan, čak i na plaži. U hotelu “Prenj”, preko puta glavne plaže gde smo odseli, radili su osuđenici za neke sitinije kazne. (Bar tako sam to zapamtio.) Jednom su mi napravili omlet sa telećim mozgom. Nisam siguran da bih to ponovo želeo da jedem, ali tada mi je to izgledalo kao nešto najlepše što sam ikada jeo.
Kada se posle nekoliko godina druga, mlađa tetka, zajedno sa mužem preselila u Konjic, Boračko jezero je postalo stalna letnja meta. Put do jezera beše grozan, ne samo zbog serpentina nego i zbog velikih rupčaga. Posle jedne vožnje mislim da sam dobio napad slepog creva. Hteo sam dušu da ispustim. I dalje je, međutim, jezero bilo najdivnije mesto na svetu.
Na jezeru nikada nisam sreo Lazu Drljaču, čoveka uzbudljive sudbine, sjajnog slikara i osobenjaka, ali sam ga video u Konjicu. Mislim da je bio petak, pazarni dan. Bio je obučen u belo. Delovao je kao neko ko je došao iz druge dimenzije. Pričalo se da je napustio veoma obećavajuću karijeru u Parizu zbog nesretne ljubavi. Neuzvraćena ljubav! To mi je tada delovalo krajnje čudno i neshvatljivo: da neko može da se razočara u čovečanstvo zbog neostvarene ljubavi. Mislim da sam imao oko petnaest godina i da sam tog leta pročitao prvu knjigu od Dostojevskog. Bio je to “Idiot”. Danima sam bio bolestan zbog toga.

 

                       

 

Sećam se noćnog neba nad jezerom i osećanja klaustrofobije dok ležim na travi sa pogledom prema nebesima. To nebo, te magline i zvezde, naprosto pritiskuju. Jezero je zavučeno duboko u kotlinu, okruženo planinama, oko njega se većim delom ide stazom kroz šumu ili proplanke, postoji samo jedan pravi asfaltirani put do hotela “Prenj” i pošte. Selo nije na samom jezeru, kao da se malo izmaklo. Ima poskoka u travi i orlova u visini. Gledam orla kako šestari jedva pomerajući krila nebom pod oblake. Šta smera ta ptičurina? Koga vreba?

 

Oko tri sata sam svratio u Kulturni centar Grad na fotografisanje. Priprema se foto priča o gradskim ljudima. Ja sam među njima, pojma nemam zašto. Dopada mi se ovo mesto mada nije baš najudobnije za pisanje.
Dok čekam primetim žvaku na zidu. Pomislio sam na Singapur. Koliko je tamo naših? Neke znam godinama, a neke sam relativno nedavno upoznao. Ova žvaka bi u Singapuru pokrenula pravu istragu. Možda bi uz pomoć DNK analize mogli da utvrde o kome je reč. U Gradu mi kažu da ih je nedavno posetila inspekcija koja im je naložila da moraju odmah da nabave otirač i posudu za kišobrane. I još: da izmalterišu unutrašnje zidove! Idi!

 

 

 

Dan nikako da se završi.
A i kad ti se čini da se završio on se vrati. Prolaze mi sećanja i dnevni problemi. Sve se izmeša. Jedna novinska redakcija se javila da više neće da nam šalje svoj sadržaj za novinsku arhivu. Zašto? Pojma nemam. Mogu samo da pretpostavljam. Teško je ovde raditi nešto što bi trebalo biti od opšteg interesa. Čak i da zagnjuriš glavu u pesak neko bi te šutnuo u dupe. Sigurno. Teško je ovde sećati se. Sve se uvećava, odjekuje i meša neumorno, zaglušujuće….

 

 

O prirodi sećanja, 11. mart, sreda

 

Još nisam sreo nekoga ko bi se namrštio na pomen sećanja. Svi se odmah raspekmeze. I svi su obuzeti razumevanjem i osećanjem sete. Ono što je prošlo kao da bi htelo da se spoji i udruži u jedinstvenu materiju-nemateriju koja ima magijska svojstva. Sećanje je poput svetlosti. Talasi i materija. Oni zajedno mnogo toga pokreć mada su neuhvatljivi. O talasnoj prirodi sećanja mogao bih mnogo, ali mi ne da moja materijalna priroda koja će da se raspadne i pretvori u prah čim se obratim materijalnim dokazima. Naši materijalni dokazi su i naša lica u ogledalu. Odraz koji nam se vraća suočava se sa neshvatanjem kao nekom vrstom filtera. Zar sam to ja?

Zar sam to ja, pitam se dok ulazim u tramvaj posle posete jednom neprijatnom službenom mestu. Reč je o trivijalnom saobraćajnom prekršaju, ali to kod mene proizvodi burne psihičke reakcije. Apsolutno sam neadaptiran na odnos sa državnim službama. Možda je to trauma iz mladosti, ili prezaštićenost u roditeljskoj kući. Pojma nemam.

 

Pre toga, takođe u tramvaju, jedna lepa i elegantno obučena devojka pokušava da ubedi devojčicu koja prosi, da dođe u Svratiše, gde može i da jede, i da se okupa, pa i da se presvuče, gde ima prostor i za igru i za učenje. Devojčica je veoma slatka, kratko ošišana, u prljavoj sivoj trenerci i belim prevelikim patikama, ima negde oko deset godina, jedva odgovara na pitanja devojke. Očigledno je uplašena i “izdresirana”. Devojka joj nudi da zajedno siđu i odu u Svratiše. Onda joj na parčetu papira piše adresu. U nagovaranju devojčice učestvuje još nekoliko starijih ljudi. Nema pomoći. Ipak, stavila je papirić sa adresom i krenula dalje da prosi. Strašno je koliko smo bespomoćnu u nastojanju da bar malo utičemo na “sudbinu”. Sudbina je reč koja se ovde pominje kao odraz predaje. Pomirite se sa sudbinom ne znači prihvatiti stvari onakvim kakve one jesu već prihvatiti poraz.

 

Jednom ću se i ovoga sećati. Da li baš današnjeg dana? Teško. Osim ako budem želeo da iščitavam sopstveni dnevnik. Da li je moj Dnevnik talasne ili materijalne prirode? Koji deo?

 

Na savskom pristaništu nema previše pecaroša. Toplo je, prolećno. Sava je visoka, normalna za ovo doba godine. Nije toliko ni mutna. Na klupama sede uglavnom stariji ljudi. Jedan se izuo, skinuo čarape i greje i vetri stopala. Stopala upijaju sunce poput sunčevih kolektora. Domaćinski prizor. Oni koji sede na obali i oni koji su po kafeima i restoranima u Beton hali prilično se razlikuju. Dva sveta. Nekada nije postojala tolika razlika.

A na Zelenom vencu dvosmisleni grafit: “Ne jebe te peder nego kapitalizam!” Grafit deluje kao anarhistička poruka za dodacima borbe protiv homofobije. Kao i sve ovakve poruke i ona je jednodimenzionalna i neuhvatljiva. Više je dosetka nego poruka. U ovome što se Ovde odigrava ne prepoznajem ono što zamišljam kao kapitalizam dvadeset i prvog veka. To je kapitalizam s početka devetnaesto veka, iz vremena pre prave sindikalne borbe i opšteg prava glasa. Ovde je na vlasti primitivni i mafijaški kapitalizam koji nema nikakve veze sa savremenom evropskom civilizacijom. Kapitalizama, kao i socijalizama, uostalom, ima različitih. Ta razlika se lako može uočiti kad pogledamo kapitalizam u Skandinaviji, Nemačkoj i Kanadi i onaj u Južnoj Americi, Kini i Istočnoj Evropi. Kao i ideje socijalizma u Evropi i Severnoj Koreji. Ne postoji univerzalni model ni za šta. I to je takođe problem za mnogo ljude koji žele da dobiju gotovo model za sve. Jedna velika sveobuhvatna ideja kao spas. Ne traže samo fizičari jedinstvenu teoriju. U društvenom smislu o njoj sanja mnogo više ljudi.

 

O sećanju bismo morali ozbiljno da razgovaramo. Ne želim tamo da se sklonim, a i kako bih se sklonio u nešto tako efemerno, kvantno-fotonske prirode, već da ispitam domete i dubine sećanja, individualnog i zajedničkog. Pretpostavljam, naime, da postoji i taj čudni fenomen zajedničkog sećanja preko intenzivnih emotivnih doživljaja sa kojima smo se zajedno suočili i kroz koje smo zajedno prošli. Reč je o generacijskom iskustvu koje, naravno, može biti različito u mnogim segmentima – od porodičnog i imovnog stanja, preko društvenog i političkog statusa, fizičkog izgleda, interesovanja… Naravno da su naša iskustva različita, kao što smo i mi sami, međusobno tako različiti, ali ipak postoje stvari koje delimo kao generacijsko sećanje što nisu samo određeni događaji već mnogo više reakcije i osećanja koja smo u vezi sa njima imali. Na primer muzika.

 

 

Bilo je to 1966. na Glavnom jezeru u Beloj Crkvi. Kraj avgusta. Bilo nas je četvorica: Braca, Manja, Karanfil i ja. Spavali smo u šatoru izvan kampa gde su bili izviđači. Dan i noć, dan i noć, puštali su “Paint It Black” sa razglasa. Zamislite, i danas mi se ta stvar dopada! Mislim da sam u jednoj knjizi opisao tajanstvene uticaje te pesme na mladu psihu. Moguće je da ona i dalje deluje. Možda zbog toga nikada nisam postao “darker”.