Politički, 27. februar, petak

Pre šest godina sam prestao da budem davalac krvi. Isključivo svojom krivicom: prešao sam šezdesetu. Bilo mi je krivo, jer sam smatrao da bih komotno mogao i dalje da budem koristan, bar što se kvaliteta krvi tiče. Danas mi pade na pamet da bih tu odluku Zavoda za transfuziju krvi mogao da proglasim političkom. Kolikogod to izgledalo blesavo, ali taj protokol, koji se zasniva na nekim medicinskim standardima, i jeste politička odluka. Uskraćeno mi je pravo da bude plemenit bez naknade.

Pre tri dana smo u Trećoj gimnaziji, bivšoj Osmoj, imali zanimljiv susret sa dvadesetak beogradskih srednjoškolaca i nekoliko studenata. Propitivali smo ih na temu medija i medijske pismenosti. Reč je o projektu u okviru kojega će se napraviti kampanja na temu medijske pismenosti za mlade. Za sada je ova tema prisutna samo u okviru građanskog obrazovanja. Devojke i mladići sa kojima smo razgovarali, odmah smo to prepoznali, predstavljaju pravu elitu. Izabrali su ih njihovi profesori građanskog obrazovanja. Na prvo naše pitanje: na šta ih asocira pojam “mediji”, odmah su odgovorili: “cenzura” i “kontrola”. Posle toga su govorili o krizi opštih vrednosti, o neobrazovanosti, senzacionalizmu, kiču, primitivizmu. Morali smo da ih vraćamo na njihovu sopstvenu generaciju, da ne lutaju kroz šumu opštosti, da nam kažu šta su to mediji za njih same, kako se oni informišu, šta ih iz medija zanima, da li im veruju, kakva je uopšte svrha medija… Internet je, definitivno, sve usisao. Uz pomoć interneta oni bi i da se vrate vrednostima za koje smatraju da su prave. “Cenzura”, “kontrola”, šta oni stvarno znaju o tome? Znaju za “Utisak nedelje”, za “Vreme”, “Danas”, NIN, neki znaju i za BIRN. Ne pričaju o politici, ali se u njihovim stavovima prepoznaje građanska opcija uz kritički pogled na ulogu i položaj medija na Zapadu, posebno u Americi. Jedni bi apsolutnu slobodu za medije, drugi za društveno odgovorne medije i poštovanje etičkih standarda. Govore tečno, pametno, često emotivno, ali se ne svađaju ili prepiru međusobno iako se oko nekih stvari razlikuju. Sedimo u krugu i sve se snima, jer želimo da analiziramo njihove stavove. Koliko mnogo energije, pameti i emocija! To je neka vrsta geta koji je omeđen onim što danas u Srbiji znači javnost. Ćutim o onome što znam. Ja, uostalom, nisam ciljna grupa. Moja razmišljanja i osećanja o Ovome Ovde odavno su počela da se pretvaraju u gorki talog. To nije ogorčenje, nikako. Sedimo u starinskoj, velikoj prostoriji tapeciranoj policama sa knjigama. Spolja je sunčano, u prozorima su poprsja nekih junaka, čije senke se ogledaju u staklu biblioteka. Delovalo je kao da smo u nekoj vrsti školskog kaveza. Nestvarno!

 

Pročitao sam na FB da je jedna moja stara koleginica iz vremena dok sam bio novinar u “Politici” dobila ukor pred isključenje u jednoj državnoj instituciji jer nije položila ispit iz javne nabavke. U pitanju je klasičan politički mobing jer se mora napraviti mesto za nove, politički podobne kadrove. Ta priča o političkoj podobnosti ponavlja se duže od pedeset godina. I nema nameru da se prekine.
U vreme “jednoumlja”, odnosno samoupravnog socijalizma, bilo je mnogo sprdanja sa tom pojavom. Kolikogod to bilo deo ideologije, ipak se dobro znalo da se kod izrazito sposobnih i darovitih ljudi nije previše insistiralo na političkoj podobnosti, odnosno članstvu u Partiji. Ivo Andrić je postao član SKJ tek posle Nobelove nagrade. Svi smo se posle pitali: šta mu je to trebalo, ali o tome niko nikada, čak ni posle propasti komunizma, nije pričao. Ne verujem da je Andrića bilo strah da će mu u protivnom oduzeti nagradu. Pretpostavljam da je on tome prišao kao nečemu što ide u kompletu, i što mu samo još više osigurava i učvršćuje položaj.
Sećam se jednog kolege sa filozofije, koji je dosta pisao, i bio odličan kritičar, kako je svojevremeno konkurisao za mesto urednika na Trećem programu Radio Beograda. Pored razgovora sa članovima komisije bila je predviđena i proba govora u studiju. Kolega se odmah pobunio jer je konkurisao za mesto urednika a ne novinara ili spikera. I oni ga ne prime. Posle se prepričavalo da je dotični objašnjavao ceo događaj ovim rečima: “Ni ni ni su m m me p p pri mili je jer ni ni sa sam b b bio u u u pa pa par tiiji, pi pi pička im ma ma materina.” Sasvim je moguće da je cela priča izmišljena premda su akteri ovog događaja bili sasvim autentični.
Šta znači biti podoban danas? To nije samo politička, stranačka, pripadnost već nešto mnogo bogatije i kompleksnije. U to ulazi i ukus, i poreklo, i navike, i sredina kojoj pripadaš, i imovina, i način na koji se odnosiš prema onome što je u trendu… Potpuno sam svestan sopstvene univerzalne nepodobnosti. I to podjednako za one koji su apologete i one koji su kritičari. Teško bih, međutim, sebe izuzeo iz svega. Glupost, laž, nepravda, prostakluk, i dalje me potresaju bez obzira sa koje strane dolazili. U našoj smo mladosti bili izloženi raznim oblicima gluposti, laži i nepravdi, ali nikada nismo bili sabijeni u geto kao danas. To je geto pseudo javnosti koju neprekidno “otkrivaju” mediji za koje me je sramota da ih tako nazovem.
Juče sam uspeo da napišem dve pesme i da redigujem stari rukopis. Pojma nema da li ću ga ikada završiti. Sada je petak, jedan sat posle ponoći, prethodni dani mi izgledaju zbrkani i brzi, kao da još nisam uspeo da ih svarim. Verovatno će jednostavno nestati.
Pesme sam ubacio u veliki fajl koji nosi naslov: “Pesme obnove i tranzicije”.
Nemam pojma kako će mi izgledati za mesec dana. Toliko je otprilike potrebno da “sazru”.

 

x x x

Nađeš se u ledenoj vodi
Nemaš pojma kako
Preseče ti se dah zaustavi srce okamene udovi
Duboko negde znaš da je to nepravda koja je zbog nečega samo tebe stigla
Hoćeš li ikada ponovo disati
Hoćeš li nešto reći
Hoćeš li biti na obali
Gledaš sebe iz visine kojom krstare leteći mravojedi
Nikad se na ovo nećeš navići
Mada ako bi se spasao
Onako iz toplog i sigurnog
Ko zna
Kako bi se
I koliko
Ovoga sećao
x x x

Da li još ima dobrih ljudi?
Bolje je poći od jednoga
I tu nastupa početna nepremostiva prepreka

Odmah da se razumemo – to se nije desilo preko noći
Bilo je potrebno udarati glavom u zid
Na jedno te isto mesto
Godinama
Dok se beton nije pretvorio u žitku masu
Neku vrstu krvavog trulog krompira
Onda su tamničari sami otvorili sva vrata i pomešali se sa zatvorenicima
Ko se više radovao slobodi: tamničari ili robijaši
Posle svega ispada da niko nije bio svojevoljno ni dželat ni žrtva
Nahranismo zver iverima i krenusmo kroz tamu u budućnost