Nevidljivi Tamni Oblak, jedan zamišljeni film, 14. april, utorak

Divan dan za banana ribe! Sučan i vetrovit. Prošao Uskrs. Još se nisu pojela sva jaja. Ponovo mi se ide na reku. I juče mi se išlo. Ovako nekako zamišljam da bi mogao da se napravi film o onome što nestaje.

 

 

Tamni Oblak je obučen kao Indijanac kako ga zamišlja jedan desetogodišnjak koji je upravo pročitao „Vinetua“. Tamni Oblak je Rom od oko pedeset godina. Na početku na licu nema nikakve ratničke boje. Na desnoj podlaktici tetovaža „JNA 22. 12. 1980.“ Odmah iznad nje istetovirano, strelom probodeno srce a u njemu „Ruža, 1979.“ Za pojas zadenuti nož i tomahavk, laso obmotano, oko vrata ogrlica od školjki i zuba i kesa sa „medicinom“. Košulja – dronjava jelenja jakna. Pantalone – crne od skaja, na nogama ofarbane stare patike. Tamni Oblak sa sobom ima i tamnu vojničku vreću, švajcarski nož, drveno koplje i luk i strele.
Tamni Oblak sedi ispred svoga šatora, koji je napravljen od šatorskog (kamuflažnog) krila i podseća na indijanski vigvam. Polako okreće ražanj na kojem je neko pilence, ili bar tako izgleda, i počinje da priča:
– Sve ovo dokle vidite nekada je bila naša zemlja. Ne samo ovo ostrvo na kojem sada živim kao poslednji Mohikanac nego i sve reke i obale koje ga okružuju. Bledoliki nije smeo da priviri na reku. I danas se plaši vode i svega što u njoj živi. Ali kome ovo da pričam… Svet se promenio. Otoplio i prozlio.
Tamni Oblak skida pilence sa ražnja i počinje da priprema ručak. Ima olupano metalno posudje. Bere paradajz i ljutu papriku koji rastu oko šatora, iz šatora iznosi crni luk. Seče ih nožem i tomahavkom na panju.
Govori teatralno, sam za sebe: Nekada je moj narod pravio tanjire i zdele od drveta a ne ovu gvozdenu skalameriju. A za medovinu grnčarija. Zapamtite: grnčarija, grnčarija, ukoliko umete da izgovorate ove indijanske reči.
Počinje da jede.
Izmedju zalogaja govori:
– A znate li šta se sve od gvoždja pravi? Mislite vatreni konj, ili puške? Naravno, i to se pravi….
– Ali ono što je naj, najvažnije? Da li to znate?
– Čik pogodite.
Jede sa šeretskim osmehom.
Njegov šator je usred gustog rastinja negde na sredini Ratnog ostrva. Iz vazduha se zumira i brzo udaljava tako da se vidi položaj i razmere Ratnog ostrva.
– Reći ću vam da se ne mučite: najvažnija je bodljikava žica. Samo to i ništa više.

 

x x x
Rano jutro na reci, pogled prema savskom pristaništu i Karađorđevoj.
Žuti kran, ispod njega kafić u kojem sedi matori, sedi bajker, pije kafu i nervozno trese nogama. Gleda prema Ratnom ostrvu. Motor je parkiran pored samog stola.

 

 

Tamni Oblak gleda u Beton halu i Kran.
– Da, istina je da živim od lova i ribolova. … Vi možete samo da sanjate o tome.
Polako ulazi u kanu ili pirogu, sve jedno, važno je da vesla jednim kratkim veslom sa obe ruke.
– Mislite da mogu da mi zabrane? Oni skotovi koji samo drndaju svojim smrdljivim brodovima? Oni koji se plaše zmija, pasa i sokolova, oni koji strahuju da će iz Velike vode svakog časa da iskoči čudovište i da im popije oči, ili koji gledaju u Veliko nebo i drhte od pomisli šta im se odozgo sprema? Oni će, kao da zaštite ovu zemlju i ove reke od mene?
Otiskuje se na vodu. Počinje da vesla prema Brankovom mostu.
– Uostalom, te patke same dodju do mene. Kažu mi na svom pačjem jeziku: Uzmi nas Tamni Oblače, umorne smo od života, od neprekidnog beganja i skrivanja, od podizanja dece, od ronjenja i letenja, od jebavanja, smrzavanja i bolovanja. Kod tebe ćemo biti opet na svome mestu jer znamo da nas se ti ne gadiš i ne stidiš i da ćeš čuvati uspomenu na nas sve dok si živ. Ima ona pesma u kojoj pliva patka preko Save, nosi pismo na vrh glave, u tom pismu piše: neeeee voliiiim te više!
Digne koplje iznad sebe i viče: Živeću dugo jer tako oće veliku Manitu.

 

Noć na reci. Vesla pored splavova sa muzikom.
– Beli čovek ima svoju muziku. Od te mi se muzike klate bubrezi, prevrće mi se u stomaku… a u glavi vrtoglavica. Gde je sada muzika moga naroda?
Udaljava se od obale, ide sredinom reke, kada se uputi prema Ostrvu začuju se bubnjevi. Vesla sve brže i brže.
Pevuši: Kauboji hrabri ljudi jedu makarone, a kad vide Indijance pune pantalone…
Onda sa nekoga splava započe pucnjava i graja. Čuje je pljuskanje tela.
– Vatrena voda i muzika proključa krv bledolikih. Ubiju sami sebe. Posle kažu došao Tamni Oblak i sve pokvario. A Tamni Oblak njima ne prilaziti. Nikada!

Jutro. Pogled prema Beton hali i Kranu. Ispod sede za odvojenim stolovima Bajker i Sveštenik. Nervozno piju kafu i sumnjičavo gledaju jedan u drugoga.
Bajker Svešteniku: I ti bi preko?
Sveštenik gleda u drugom pravcu, pravi se kao da nije čuo pitanje.
Bajker: Pa jeste, dosadi to: Crkva – Kuća, Kuća – Crkva… Kantu je to bilo OK ali za jednog popa, to je bre mnogo monotono…
U tom času počinje da zvoni sa Saborne crkve, sveštenik se prekrsti, Bajker prevrće očima, pali novu cigaretu.
Uz ogradu, lancem i katancem vezana đubretarska kolica!

Tamni Oblak ih gleda iz gustiša sa druge strane.
– Baš su se navrzli. Besposličari!
Okreće se prema unutrašnjosti, počinje da skuplja suvo granje.
– A mi danas: pasulj! Još da imamo dimljenog oposuma kakva bi to bila gozba. Moraćemo malo da trgujemo.

Tamni Oblak vesla pored kućica na Adi i Međici i kako prodje pored koje kućice viče: sveža riba, sveža riba, trgujemo, trgujemo…
Gleda prema Novom Beogradu i kaže: Kako su se samo stisli i pritisli! Jadni ljudi.
Pristaje uz jednu kućicu i dogovara se sa domaćinom, Tamni Oblak uzima kutiju soli i dve flaše piva za velikog smuđa.
Vesla dalje ponovo viče: sveža riba, sveža riba… ima li ko bibera, suva rebra…?
Izlazi jedna raskošna žena a Tamni Oblak polutiho: Može riba za ribu?
Žena: Marš majmune! Gadja ga saksijom sa splava.
Tamni Oblak brzo okreće čamac i vesla.
– Bela žena ne zna šala!

Krčka se pasulj u kazančetu. Na klupama oko vatre poređane plišane igračke, kutija soli, flaše piva, konzerve mesnog doručka, knjige „Tajanstveno ostrvo“, „Vinetu“ i „Beli se usamljeno jedro“. Tamni Oblak igra i pevuši… Obilazi kazanče. Kad sunce zađe za oblak i kad se smrači, Tamni Oblak se zaustavi, prekrsti ruke na grudima i nezadovoljno upre pogled prema nebu. Tako stoji dok se ne razvedri. Onda opet počne da igra oko kazančeta. Proba drvenom kašikom, snažno duvajući:
– Još je mogao i da zagori zbog jebene nebeske situacije.

Tamni Oblak se ljulja u mreži razapetoj izmedju dva drveta. Pućka iz dugačke lule. Pogled prema Zemunu i Gardošu.
– Da sam vlast prvo bih obojio grad u crveno.
Duboko uzdahne.
– I ja sam nekada bio mlad. Da je grad crvene boje ljudi ne bi bili tako bledi.
Pravi krugove od dima, gleda u nebo, onda polako tone u san.
Čuje se roktanje svinja.

Grupa malih Roma, između četiri i dvanaest godina, razdragano viču: Mama, mama, tata ubio divlju svinju!
Tamni Oblak sa nogom na mrtvoj svinji iz čijeg stomaka viri nekoliko strela. Širok osmeh. Na licu ratničke boje. Go do pojasa.
– Sad ćemo da zovemo goste!
– Uraaaa, dolaze gosti, viču deca. Čuje je udaljena romska muzika i indijanski bubnjevi.

 

 

Tamni Oblak se prene, ispod mreže velika crna krmača sa prasićima.
– Odlazi matora da te ne ubijem pa da imam na duši toliku siročad. Iš gaduro, iš…
Očigledno zazire od krmače. Ne može da dohvati koplje koje je prislonjeno na drvo. Kad najzad uspe, tupim delom gura krmaču i viče: Mrš, mrš, mrš.. Kad krmača zamakne u gustiš Tamni Oblak se oprezno spušta iz visaljke.
Onda počne da se šminika ratničkim bojama:
– Ima da me ispoštuju … te … svinje!

Beton hala, Kran. Sveštenik poranio, sedi sam i pije kafu. Pogledava oprezno na Ratno ostrvo. Stiže bajker na motoru. Turira odmah pored sveštenikovog stola. Parkira motor pored ograde. Rasteže se i gleda u Ostrvo.
– Stvarno misliš da si ti na redu? Obraća se svešteniku. Možda kod vas u crkvi vlada ono: ko nabije taj dobije, ali kod nas bajkera postoji red i zakon. Nema korupcije i prevare.
Sveštenik se zagledao negde ispred sebe i ne progovara.
Bajker: Možemo i tako, da se bijemo. Ne bežim od toga. To što si u mantiji to ne znači da možeš da radiš šta oćeš. Uostalom, mogu i ja da se preobučem. A možda se ti samo pretvaraš. Možda je sve to samo jedna dobra maska. U kojoj si parohiji slaboumniče?
Sveštenik podiže pogled i ledno će: Apage Sotono!
Bajker prvo zaprepašćen, onda počinje da se smeje: e jesi blesav!

Sa druge strane Tamni Oblak zabrinuto gleda u raspravu.
– Baš su se nešto napoplastili. Ništa ne vide osim sebe. Klasično gringo slepilo!
Gleda prema zidinama Kalemegdana.
– Ne vide sokola kako se ugnezdio na tvrđavi. Ne čuju ga kad klikće iznad reke. Ne vide sove po Donjem gradu niti čaplje na Ostrvu. Njihove oči su mrtve za lisičarke, vlašac i drenjinu. /Postoje dva gnezda vetruški, vrsta sokolova, ispod vrha zidina, prema „Bela visti“, mogu se snimiti kad uzlete i kruže najčešće nad Donjim gradom i Ostrvom./
– A ipak, oni dolaze. Kolikogod se mučili i patili oni dolaze. Možda hoće da se iskupe. Ko zna. Stvarno, ko zna.
Vesla niz Dunav prema Pančevačkom mostu. Vesla sredinom Dunava.
Legne na dno čamca i gleda u nebo.
Iznenadna sirena sa broda. Od Pančeva ide veliki luksuzni putnički brod.
– Bolje da se Tamni Oblak skloni od radoznali pogled.
Brzo vesla prema levoj obali. Zamiče u rukavce i kanale. Oprezno gleda u gomile ribolovaca.
– Ovde nekada bio raj za ribu. Sada raj za komarci. Komarci mnogo vole beli čovek koji peca ribu. Beli čovek ne živi od ribu. Ulovi je i baci. (govori polušapatom da ga ne čuju ribolovci)
Vesla prema bageru koji kopa pesak.
– Beli čovek voli pesak jer voli da gradi od pesak. Beli čovek buši zemlju i muti vodu. Napravi velika šteta. Posle se kaje, ali bude kasno. Beli čovek se stalno zbog nečega kaje.
Tamni Oblak vesla između usidrenih barži sa peskom.
– Eno ga Indijanac!
– Gde? (glasovi sa barži)
– Ma eno ga Indijanac, majku mu mandovsku!
Tamni Oblak se brzo uvlači u gustiš.
– Jednom ću da se obračunam sa ovim rečnim pacovima.
Nestaje u gustom zelenilu.

Noć.
Vesla ispod Brankovog mosta.
Pokazuje palcem most iznad sebe: Izgleda nemaju dovoljno mostova. Oće da se pobiju ko će brže da pređe sa jedne na drugu stranu.
Prolazi pored Starog sajmišta.
Velika vatra, oko nje sede neke neprepoznatljive prilike uvijene u ćebad.
Uzima vodu iz reke i polije se po glavi.
Gleda prema obali i kaže: Tamo je beli đavo ubijao decu. Beli đavo voli smrt. Mnogo, mnogo dece…
Prilike oko vatre su deca uvijena u dečije ćebad, drže se za ruke i nešto pevaju.
Ćutke vesla i plače.
U daljini Gazela i Ada.

Jutro. Tamni Oblak sedi ispred šatora i naglas čita „Vinetua“.
„… Ništa ne nađosmo. Zato odlučismo da se popenjemo gde je sad, svakako, trebalo da ga tražimo. Uzmem sa sobom samo Tal-Latu i Pidu. Stanemo se peti smrčevom šumom, koju spominje Vinetu, dok ne izbismo na Medveđu Stenu. „Tamo ćeš sjahati i uzveraćeš se …“ dalje nisam mogao da pročitam u zaveštanju. Kuda je trebalo da se verem? (Tamni Oblak zastane od uzbuđenja, samo što se ne rasplaka.) Najverovatnije tamo gore za pećinu. To se moralo pokušati. Tle je bilo vrlo strmo, ali išli smo nagore i nagore i sve više dok ne besmo bočno ispod pećine. Dalje se nije moglo…“
U tom trenutku se oglasi kukavica.
Tamni Oblak spusti knjigu: E baš mi se ne da da završim…
Počinje da se sprema. Ubacuje u vreću nehajno stvari. Posuđe ostavlja na klupi. Ostavlja i oružje. Uzima ogledalo i krpom skida boju koja je ostala na čelu i obrazima.
Kad se spremi duboko uzdahne, pogleda u nebo i sam za sebe: Vratiću se.

Pogled od Beton hale prema Ratnom ostrvu. Jedan pored drugog sede bajker i sveštenik. Gledaju kako se Tamni Oblak ukrcava u svoj čamac i kako polako počinje da vesla.
– Najzad, kaže Bajker. Sveštenik ćuti i okreće brojanicu.
Bajker i Sveštenik stisli ogradu i ne miču se. S vremena na vreme pogledaju jedan u drugoga.
Kad Tamni Oblak pristane na dok bajker i sveštenik se stušte strmim stepenicama.
Tamni Oblak: Gle Tangve i Santera kako se otimaju oko plena!
Bajker i Sveštenik se natežu ko će da uskoči u čamac dok ga Tamni Oblak pažljivo i polako vezuje za ogradu od doka. Penje se stepenicama na obalu. Ne osvrće se. Ide pravo do đubretarskih kolica, otključava ih, navlači narandžasti prsluk i kreće savskom obalom. Pevuši : Kauboji hrabri ljudi…
Prema Ratnom ostrvu brzo vesla Bajker. Sveštenik sedi na doku.

Pogled iz visine: mnoštvo radnika u narandžastim prislucima čiste savsku obalu.

Staro Oklevalo, 11. april, subota – uoči Uskrsa

Uspeo da odem na pijacu. Natovario se. Ofarbao jaja. Danas bi trebalo da se izvede završetak selidbe. Sunčano. Bilo bi lepo otići u prirodu. Saša kašlje, već par dana je napada neki virus. Niko nam ne dolazi na Uskrs. Svi su strašno zauzeti. Malo me već zamara ta lakoća porodičnih odnosa. O prijateljima da i ne govorim.

 

Zelenilo. Godišnjica ubistva Slavka Ćuruvije. Suđenje koje se stalno odlaže. Opet oklevnje.

 

 

Radio sam na starom tekstu koji je danas dobio na aktuelnosti. U zemlji gde su svi odjednom toliko religiozni o teološkim i filozofskim problemima nemaš s kim da popričaš. Sve je na nivou harpa i zavere svih protiv svih. Obrazovanje je na apsolutnoj nuli ukoliko takva mera postoji. Tu negde je i zdravstvo.

Vraćam se temama iz moje mladosti. Iskustvo me podmlađuje.

 

… nema neposrednog i odgovarajućeg odnosa izmedju greške i nesreće.
Proganjanja su prava proganjanja, a nesreće su prave nesreće. Što se tiče naslednih mana, to su samo nasledne mane.
Rene Žirar: Stari put grešnika
Okleva – po prirodi svojoj božanstvo je takvo, piše Euripid u Orestu. Prilično depresivno mada tačno. Preciznost uvek deluje depresivno.
Kada sam primetio da Bog okleva?
Onda kad sam, kao petogodišnjak, prvi put ušao u crkvu? Ili je to bilo znatno kasnije. Kada sam već krenuo u školu. Drugi ili treći razred? Kad se suočiš sa čudom zvanim Bog vrlo brzo otkriješ da On nema običaj da interveniše kad ti to zatražiš. Iako nikada nisam imao neke verske poduke, nisam uostalom ni kršten, a u mojoj široj porodici Bog i religija su bili predmet apsolutnog ignorisanja, ili u najboljem slučaju, kod dede po majci, stvar krajnje relativizovana i intimna. (Deda se obraćao Bogu kao ortaku a svome svecu-zaštitniku kao starom spadalu. U stvari, bila su tri sveca – Sveti vrači, koje je deda nazivao tri ugursuza. Deda ih je po nečemu razlikovao pa je često sa njima vodio odvojene razgovore, obično u prepunoj sobi. Jedan je bio majstor laganja, drugi vešt lopov, treći veliki švaler.)
Velika katedrala nije bila na putu izmedju kuće i škole. U nju sam svraćao skoro svaki put kad sam išao u biblioteku. Ponekad razmišljam o tome da bi, možda, moj životni put bio sasvim drukčiji da se katedrala nalazila izmedju kuće i škole. Pretpostavljam da bi me u tom slučaju sveštenici sigurno prepoznali kao malog samootkrivenog verskog fanatika i poradili na mojoj obuci. Pošto je moj otac u to vreme bio komandant graničnih jednica, sa sve kasarnom u blizini Pozorišta, bio bi to dodatni izazov za Svetu rimsku crkvu.
Bog je, medjutim, oklevao da nešto učini. I to ne samo Bog iz velike, katoličke katedrale nego i onaj veseli, ortački Bog moga dede. Nisam očekivao neko veliko čudo. Samo mali znak: golub koji sleti na rame, neznanac koji me oslovi imenom ili, možda, malecka stigmata u obliku Vini Pua na dlanu. Oklevao, oklevao, mada nikada ne možeš biti siguran da je odustao. Sa Bogom postoji jedinstven problem: nikada ne znaš da li je digao ruke od svega. Jer, On može da se umeša kad god hoće. Čak i kad umreš. (Pogotovo tada.) Naravno, uvek možeš reći da ne veruješ da On postoji. Ali to ne rešava problem jer se On može pojaviti i ako ne veruješ. Možeš sebi da objasniš, odnosno da protumačiš, sve šta hoćeš ali time ne uklanjaš mogućnost da se Bog uvek može pojaviti.
Kada sam bio mali crkva i Bog su mi bili nešto fascinantno.
Vremenom je fascinacija nestala. Obišao sam mnoge bogomolje i manastire raznih religija, ali nikada video nisam u sebi otkrio onu detinju zapanjenost i iščekivanje. Nije stvar u tome što sam spoznao da Boga ima ili nema ili da je svaka crkva pre svega društveno-politička organizacija a ne mistična veza izmedju ljudi i Boga, nije stvar ni u nekakvim dubljim uvidima u zakone prirode, već jednostavno obična gorčina osećanja prolaznosti i prozirnosti stvari i ideja.
Bog okleva, pa šta! Oklevaju i ljudi. O itekako oklevaju. A kad ne oklevaju obično prave gluposti.
Ne okleva Bog samo sa kaznom. On, neosporno, okleva i sa spasom.
Neke žrtve ga više proklinju zbog toga jer ih nije spasao a druge što kazna još nije stigla krivce. Po čemu se oni uopšte razlikuju? I jedni i drugi su preživeli. Počinju rasprave o ceni.
U nedostatku čvrstih božanskih zakona, odnosno cene, nešto je moralo da se smisli. Na primer: premudri Solon je doneo zakon kojim se lišava gradjanskog prava onaj ko u građanskom ratu ne pristupi ni jednoj stranci i u njemu ne uzme učešće. Verovatno su građanski ratovi u Solonovo vreme bili nešto drugo od ovih modernih. Poštovala su se ljudska prava, nije bilo nasilja prema civilima, o zarobljenicima i njihovim pravima da i ne govorim. Osim toga, građanski ratovi u antičko doba su nekako bili više porodični nego verski ili socijalni. Najvažnije od svega bila je klima. Ratovalo se po toplom i suvom vremenu sa obaveznim pauzama posle ručka, najčešće u maslinjacima ili gajevima mandarina. Kad bi upeklo Sunce učesnici u antičkim građanskim ratovima su proglašavali primirje i spuštali u more da se osveže. Kuga u Atini, u jeku rata sa Spartom, više je incident i nemio slučaj nego pravilo.
Naši, moderni građanski ratovi nisu ništa drugo do odraz stvarnosti. Prvo, civilizacija se pomerila sa Mediterana na sever, i drugo, usled opšte urbanizacije Evrope životna sredina je postala krajnje nepogodna – zagađena, često i otrovna. Došlo je i do klimatskih poremećaja. Suše i poplave, letnji požari i zime okovane ledom uobičajena su pojava. O lokalnoj i državnoj upravi ne vredi ni govoriti. Mito, korupcija, lopovluk, opšta nesposobnost i mediokritetstvo na svim planovima – da li je potrebno još da nabrajam. Bogovi u ovaj metež nisu upleteni. Bar ne direktno. Pretpostavljam da su prostor izdali pobunjenim anđelima da ga uređuju po svojoj volji. Živi se gore pa se tako i ratuje.
Pa i to je nešto!

Možda je najjači dokaz postojanja Boga u tome što On okleva!
Moj deda i dalje, dvadesetak godina posle smrti, vodi rasprave sa svoja tri sveca. Naravno, ne očekuje nikakvu iznenadnu odluku. Ni spas, ni kaznu. Preživeo je dva velika rata ali se izvukao od trećeg, najgoreg. Neosporno uspešan život. Ponekad zamišljam dedu u opsednutom Gradu. Kućica, ne veća od šezdeset kvadrata, sa toaletom i kupatilom u dvorištu, mala bašta i kokošinjac, šporet na drva na kojem je baba kuvala i po najvećoj vrućini, sve to udenuto pored sličnih kućica na vrhu Bjelava. U blizini nije bilo nikakvih značajnijih vojnih ciljeva ali to ne znači da bi kuća bila poštedjena u besmislenim, masovnim granatiranjima grada. Najgore bi, ipak, bilo sa vodom. Gore nije bilo nikakvog izvora ili bunara. To znači da bi neko stalno morao da donosi vodu. Sumnjam da bi se Bog umešao i poslao nekog od kršnih anđela da pomogne dedi. Kazne koje ljudi smišljaju jedni drugima ne zanimaju Tvorca. Bog je tu da se sažali na žrtve kad je sve već gotovo. Ponekad ih i uteši mada mu to nije osnovna delatnost.
Kad je deda umro brigu o kući je preuzeo jedan babin rodjak. Ubrzo je kuća bila prodata a baba, koja je tada imala blizu osamdeset godina, ekspedovana kod daljih rodjaka na selo. U zemlju koja je ubrzo napravila sopstvene granice i zastavu.
Deda je izbegao treći rat a baba ga je, zahvaljujući tome što je bila mlađa i dovoljno dugovečna, dočekala. Te, odlučujuće godine, imala je preko devedeset godina. (Ne treba smetnuti s uma da su u to vreme ljudi živeli znatno kraće.) Kad je počela ofanziva celo selo je krenulo u izbeglištvo. Baba je odbila da krene. Legla je na krevet i odmah umrla. Sahranili su je na brzinu u dvorištu.

 

Kratak rez: Bog mrzi mucava objašnjenja. U svakom slučaju, bilo da mucate ili tečno pletete priču, On neće da se meša. Ali njegovo mešanje je deo nečega što On ne kontroliše. Otkad je žrtvovao vlastitog sina sva stradanja liče jedna na drugo. Zbog toga nam se, valjda, i čini nekako romantično ono što se dešavalo u antičkoj Grčkoj. Više nema nevinih. I žrtve i krivci su samo posledica odnosa spleta okolnosti i, naravno, snage. Moralno superiorni su se pretvorili u tumače ljudskih prava. Ne odlaze u zatvor zato što su odbili da plate porez državi koja vodi rat, ne štrajkuju gladju do smrti zbog nevino zatvorenih i poniženih. Niko se, uostalom, i ne poziva na moralne ili božje zakone. (Oni koji bi to, zbog vrste svoga posla, eventualno mogli, moraju prvo da namire “svoj” narod pa da se onda obrate Bogu.)
Kada se desi, ili još gore dešava nešto strašno, očekuje se da Bog brzo deluje. Da li se stvarno očekuje ili je u pitanju sklonost da se ono što se nikad ne desi pretvari u iščekivanje? Šta je, uostalom, istorija ljudskog roda ako ne varljivo iščekivanje?
Bog čeka ili da se stvar razvije ili da se “nakupi”. Neće On da interveniše kad Hitler pobedi na izborima, još manje kad pobedi Slobodan Milošević. Koliko daleko mogu da odu stvari? Deset, petnaest, dvadeset godina? Koliko miliona? Jedan, dva, pet, šest? Gde je granica božjeg strpljenja? Nedavno je jedan pravoverni Jevrejin objavio “istinu” da je pogrom Jevreja u Drugom svetskom ratu posledica (Božja kazna) grešnog ponašanja jevrejskog naroda. Tako Hitler postaje božje oružje. No, dosta o glupostima. Bog okleva kao što oklevaju i ljudi. Da se spasu ili da izvrše kaznu. I pravda okleva. Na sličan način neki idealisti doživljavaju i zapadne demokratije. One su spore i neodlučne, ali kad jednom krenu … ništa ih ne može zaustaviti. Da li ih baš ništa ne može zaustaviti? Da li je moralni interes tako moćan da je iznad svih ostalih, posebno političkih i ekonomskih interesa? Fantastična sposobnost autosugestije. Podsvesne metafore kojih postajemo svesni onoga časa kad nam Bog dozvoli da iskoračimo iz rutine i počnemo da se bavimo analizom značenja pojedinačnih opšteprihvaćenih pseudointelektualnih klišea.

Bog medjutim ne haje na optužbe. (Ja bar toga nisam svestan.) Čak ga ni crkve ne uzimaju u zaštitu. One štite simbole: na primer Isusa Hrista kad ga neki filmski režiser predstavi kao opasnog zavodnika. Još nisam čuo da je Papa ili neki Patrijarh rekao: To nije posao za Boga! (Pod Poslom podrazumevam spašavanje i kažnjavanje na ovom svetu.) Taj Posao se itekako podrazumeva. Kolikogod Tajna spasenja i Kazna na Onom svetu predstavlja suštinu vere toliko i delovanje na Ovom svetu. Razlika je samo u tome što se Ovde to naziva čudom a Tamo uobičajenom praksom.
Ako je tako sa Bogom kakva je tek situacija sa ljudima.

A Spasenje ili Kazna na Onom svetu? Da li ono dolazi automatski ili se i sa njim okleva? Koliko traje proces u Čistilištu? U Čistilištu se vreme ne meri kalendarom nego događajima. Kako Sveti Petar stoji sa službenicima? Da li je čekaonica slična onoj u Domu zdravlja? Dobijaju li pacijenti brojeve ili ih sa šaltera prozivaju po njihovim svetovnim imenima?
Nekada su povratnici iz Podzemnog sveta pripovedali povesti prepune događaja, raznovrsnih pejsaža i istaknutih likova. (Tiresije je na Onom svetu zaradio i novo ime.) Moderni povratnici se sećaju samo snažnog svetla, beskrajne smirenosti i olakšanja. Smrt je postala veoma privlačna, estetska, pojava. To joj, naravno, ni malo nije povećalo popularnost.
Ništa nije definitivno. Ni kazna, ni spasenje. Samo je oklevanje nešto na šta pouzdano možemo da računamo.

Ko ima najviše prava da priča o kazni i spasenju? Sudija, sveštenik, filozof, pesnik, političar, žrtva, krivac, svedok? Svako, naravno, ima sopstvenu priču.

Kako smo, i kad, saznali da tutnjimo u apokalipsu?
Čitajući novine, gledajući televiziju, iz priča onih koji su više znali? Da li je to trenutak kad smo prvi put sreli nekoga ko je doživeo pucnjavu, ubijanja, nasilje? Ili je to bila slika gladi, nema priča iz očiju izbeglice koji se muvao oko stanice?
Kako se, upošte, najavljuju apokalipse? Preko novina, megafona, televizije? Ali, zar su malo puta bile najvaljene katastrofe i apokalipse a da od toga nije bilo ništa? Koliko je samo asteroida padalo sa neba, strašnih bolesti haralo planetom, menjala klima, dolazilo do nuklearnih katastrofa… pa ništa!
U međuvremenu, opšte je uverenje da vredi verovati. To je, nekako, najlakše. Istovremeno oslobadja od sumnje i straha. Daje smisao postojanju. Ohrabruje. Učvršćuje. I u najekstremnijim situacijama postoji, ako ne nada, onda svakako neka vrsta ispunjenja da i najgroznije stvari imaju svoj kraj i da je čovekova istorija prepuna iskušenja i žrtava koje su podnete iz najrazličitijih motiva. Svaka vera ima svoga sina koji se žrtvuje za spas celog naroda baš kao što svaka familija ima svoga Jova.
Opšte je uverenje da je lako verovati. Ne zbog toga što se do toga dolazi svesnom odlukom, baš naprotiv. Sve ono što je iz srca smatra se lakim i jednostavnim. Oni koji veruju smatraju to prirodnim stanjem dok su oni drugi ubedjeni da se to rešava kao od šale.
Duboko sumnjam da je lako verovati. Bilo bi lako kada bi vera bila isto što i zaljubljenost. Mada, ima ljudi koji nisu u stanju ni da se zaljube.

Kažu da se čuda u politici ne dešavaju. Često, medjutim, ovo deluje i kao uteha. Sećam se vremena kada je izgledalo je da su sve nade potrošene. Tada sam često slušao kako se u politici čuda ne dešavaju. Nego šta: uporan i dosledan rad? Nisam previše siguran. Pre će biti da se čuda privremeno odlažu.

Dobro pamtim priče starih građana o Drugom svetskom ratu koje sam slušao kao dečak.
Mnogo čuda. I mnogo odlaganja.
Priče o tragičnoj neodlučnosti, beskrajnom čekanju i čuđenju pred onim što se dešava. Često su junaci tih priča veoma obrazovani, uticajni i bogati Jevreji koji su imali mogućnosti da neposredno pred početak rata pobegnu u Tursku ili Švajcarsku ali su iz nekog razloga u poslednjem trenutku odustali. Bilo je, međutim, i onih koji su odmah doneli neke važne odluke. Otišli u šumu ili nabavili nekoliko tona brašna i šećera. Ponašanje ljudi koji su bili u neposrednoj opasnosti, Jevreja ili Roma, posebno je zanimljivo. Najčešća reakcija, uoči apokalipse, nije ni bekstvo, ni pobuna, već iščekivanje. Najveća zaštita predstavlja utopljenost u masu. Neće, valjda, baš doći po mene? Gestapo, ustaše, četnici, komunisti, kuga, sve jedno. Ja sam isti kao i svi ostali. Ne razlikujem se od svojih komšija. Ovde sam rođen i ovde pripadam. Deliću sudbinu celog grada. A opet, ja se i razlikujem. Drukčiji sam iznutra. I zbog toga ne zaslužujem kaznu. Uvek ima šanse da se izbegne apokalipsa. Ako nikako drukčije a onda tako što ćeš se pridružiti progoniteljima.
Kad dodje Sudnji čas nestaje zemlja, grad i ulica, ostaje samo stan ili kuća u kojoj si sa svojim najbližima. Nije mi poznato koliko je građana Sodome i Gomore napustilo grad pred upozorenjem da će ih stići katastrofa. Nije valjda da su baš svi u Sodomi i Gomori bili bludnice, kockari, lažovi i bezvernici. Koga je stigla kazna: građane ili grad? Ima li uopšte neke razlike? (Broj deset je presudan za ocenjivanje grešnosti nekog mesta. Ukoliko u nekom mestu ima bar deset pravednika onda ono ima šanse da se spase. I biće pošteđeno od kazne koja je stigla Sodomu i Gomoru.)
– Pa ipak, izlivanje božjeg gneva na čitave gradove lako nalazi opravdanja. Jer grad je kao živo biće, jedinstvena i kontinuirana celina. (Plutarh: Pitijski dijalozi,159)
I grad, nema sumnje, može biti proklet. Na njega mogu da pređu sva zla i omraze koje prate pojedince. Kao što potomci, ne samo u Starom veku, “preuzimaju” grehe i krivicu svojih predaka, takav isti slučaj je i sa gradovima. Primer Aleksandra Makedonskog je poučan.
– Čak ni najveći poštovaoci Aleksandra Makedonskog, u koje se i mi ubrajamo, ne odobravaju mu što je razrušio grad Branhida i poubijao i mlado i staro zbog toga što su njihovi pradedovi izdali hram kod Mileta. (156)
Da objasnim: pradedovi su izdali hram Persijancima par stotina godina pre pojave Aleksandrove.
Šta nas onda čudi Sarajevo? Premda ne znam koji je hram, i od koga, izdat.
A šta je sa Jovom?
Da li je on uopšte imao nekakvog saznanja šta mu se sprema? I da je znao da li bi se isto ponašao? Uostalom, kad se setimo svih tih bibliijskih i antičkih junaka i likova, veliko je pitanje postoji li mesto gde oni mogu da se sklone od sudbine. Ni Biblija, ni Tukidid, ni Tacit ne pominju svedoke pod zaštitom. Gde su oni koji su izbegli namenjenu sudbinu? O njima drevne knjige ćute. Ne postoji ni politički azil, ni plastična hirurgija. Stari svet je ne samo surov nego i mali, i mnogo je više globalno selo nego danas.
Oko Jova me zanima jedan mali, pomalo svetogrdni detalj: zašto Bog kreće u akciju tek na nagovor Satanin. Kad Bog odluči da uradi nešto da li okleva ili istog časa legne na posao? Znam da su naše, ljudske, vremenske mere sasvim neprimerene onim Božjima. Ali i u Božjem stvaranju postoji odredjeni protok vremena. Prvi dan, drugi dan… i tako sedam dana. U slučaju Jova Biblija ne ulazi u detalje kada je Satana krenuo sa reči na dela. Za verovati je da je krenuo odmah. Kao da je brzina i odlučnost deo njegove prirode.
“Nek ti bude! – reče Jahve Satani. – Sa svime što ima radi što ti je drago; samo ruku svoju ne diži.” I Satana ode ispred lica Jahvina. (Knjiga o Jovu, Jov na kušnji (13)
Kako se uopšte donose odluke? Na osnovu prethodnog iskustva, opšteg ili ličnog saznanja, sposobnosti logičkog rasudjivanja? Ili se odluka donosi na mah, u času prosvetlenja?

 

Vidim ga. Mala, sivkasta spodoba, neka vrsta frustriranog voajera. Muva se po konferencijama za štampu i neobaveznim prijemima. Uvek se ogrebe za neku kafu, sok, ponekad čak dopre i do viskija. Niko se ne usudjuje da ga pita šta tu traži. Takve stvari se u principu ne pitaju. On se ni u šta ne meša. Ako bi se oglasio svi bi ga dočekali na nož. On, medjutim, ima moć neprimetnog prisustva. Pred njim niko nema tajne. I nož i nije neko oružje kojim bi se on izbrisao. Pogotovo ne onaj kojim je umoren Avelj. A to je jedino čime se služe ljudi.
Ponekad zapada u čudno stanje obamrlosti i odsustva. Niko ne može da pronikne šta se tada sa njim dešava. Kao što, uostalom, ne može da pronikne ni u misli najbližeg ljudskog bića. Staro Oklevalo! Tako ga nazivaju zlobnici iz njegovog okruženja. Ali kad se jednom “prelomi” onda ne odustaje. Tako je radio kroz celu ljudsku istoriju. I Sodoma i Gomora, i nesrećni Jov, i čuveni pokvarenjak Sizif, i Hitler, i Asirici, i Sloba, i Idi Amin, i Bokasa, svi su oni došli do nekog vrhunca a da Bog nije reagovao. Pravda je spora ali dostižna. Ovde se pre svega misli na božju pravdu. Ali i na zapadnu demokratiju. Staro Oklevalo je parlamentarno raspoloženo. Neće ni u šta da se umeša bez kvalitetne debate i široke javne podrške. Na taj način se, u stvari, i ne oseća previše umešanim.
U stanju je da danima vodi unutrašnje dijaloge i rasprave. Onda se odjednom izgubi. Niko se nikada ne seća šta se desilo sa čovečuljkom iz prikrajka. Jednostavno nestane. Izbriše se iz sećanja kao i toliko toga što prolazi kroz dušu. Da li se, najzad, odlučio da se ukloni iz fizičkog sveta kojem pripadamo, ili se odlučio da nas omadjija i pošalje u jedan od mnogobrojnih paralelnih svetova? Njegove odluke, njegovi hirovi. (I onaj ko je neodlučan ume da bude hirovit.)

I deda je umeo da bude hirovit. A tek baba kad je odbila da krene u izbeglištvo i umrla u najnezgodnijem trenutku. Verujem da sada prave čuda na Onom svetu. Samo se nadam da se ne brinu previše zbog nas ovde. Bilo bi to tako onespokojavajuće. Ako postoji neka, božja pravda, onda je ona u tome da svako Tamo Gore nastavi sa svojim navikama. Ne mogu dedu da zamislim drukčije nego kako pijucka svoju rakijicu, čita novine i svadja se sa trojicom ugursuza. Nije normalno, ni humano, stalno donositi odluke. Rutina postoji izmedju ostalog i zbog toga što ljudi dozvoljava da se odmore od “velikih odluka”.

Na kraju, ne prestajem da se pitam: da li je neodlučnost prevashodno ljudska ili božanska osobina.

Sudnji dan, 8. april, sreda

 

U ponedeljak (6. aprila) posečeno je drvo duda u našem dvorištu. Pre desetak godina uspeli smo da sprečimo prvi pokušaj. Bilo je to za 1. maj, u jutro, dok je većina ukućana spavalo. Probudila me je buka motorne testere. Odmah sam pitao radnike koji su počeli da seku dud odozgo, od krošnje, da li imaju odobrenje Zelenila. Smejali su se, pa sam pozvao policiju koja je brzo došla i zaustavila sečenje celog drveta. Skroz okresano, do poslednje grane, drvo se posle deset punih godina vratilo na svoju staru visinu. Pravilo je divnu hladovinu, privlačilo ptice. Istina, dudinje (bele) padale su po dvorištu, kao i lišće, ali to se lako moglo počistiti metlom i šmrkom. Dud je rastao između dve šupe koje će sada, verovatno, da se prošire ili spoje. Ovde je u toku rušenje i izgradnja svega i svačega. Posebno onoga nelegalnog. Time se pokazuje snaga karaktera.
Uvek je teško pisati o nečemu što je tužno, i ružno, a što se upravo desilo. Krivici su pred vama, to su vaše komšije, ljudi sa kojima stanujete u istoj zgradi. To su ljudi koji bezočno lažu, otimaju i šire se u svakom pogledu. Ovde je, čini se, suština preduzetništva i lične uspešnosti, upravo u tome. Može se, naravno, sve napisati u formi izveštaja, ali to nije to. Moj dnevnik nije ta vrsta pisanja. Želeo bih da “pobegnem” od onoga što su dnevne jadikovke. Teško. Počeli su da seku drvo u trenutku kad je kuća bila skoro prazna. Primetio sam pravilnost u radnjama ovog tipa. Sačekaš da te vidi što manje ljudi, uradiš, a ona se praviš blesav.
Glavni inicijator sečenja drveta, starog sigurno više od pedeset godina, poziva se na dokument koji nikako da pokaže. Obećao je juče da će ga uveče staviti na oglasnu tablu. Jutros na tabli nema ništa. Možda se dokument još piše. A možda će sve da se pretvori u naivno pitanje: koje drvo?

 

Isekoše te
Kažu: zbog korenja!
Zbog toga se sve može poseći i pokidati
I muško i žensko i veliko i malo i staro i mlado i visoko i nisko
Svako ima neki koren ukoliko ga sam nije isekao
Osim pečurke

 
Juče je ispred Narodne skuštine održan skup podrške projekta “Beograd na vodi”. To je delovalo smešno i tužno posle svega onoga kroz šta smo prošli. Imali smo na tom mestu skupove raznih povoda, sastava, brojnosti, mobilnosti, emocija… Kao dečak, prvi ili drugi razred gimnazije, jednog Prvog maja sam prošao ispred tribine koja je bila podignuta ispred Skupštine. Morao sam da obučem zelenu košulju sa kratkim rukavima jer sam “predstavljao” organizaciju Mladih gorana, onih koji su pošumljavali našu zemlju. Košulja je bila još vlažna, sveže ofarbana, bila je, pri tome, i prilično mala, pa sam morao da skinem i belu majicu, koju sam nosio ispod svoje košulje, i da je obučem na golo telo. Bilo je oko sedam u jutro kad sam je obukao i dobro se sećam kako sam se tresao od hladnoće premda je bilo sunčano. Kad sam se vratio u školu, u Prvu gimnaziju, koja je tada nosila ime “Moša Pijade”, zelena goranska košulja se bila osušila i delimično obojila moje telo. Svi koji su nosili zelene goranske košulje tog dana su se bili pretvorili u guštere.
Ne sećam se da sam pogledao u pravcu tribine, odnosno Skupštine, dok sam pored nje prolazio. Uvukao sam rep i jedva čekao da se zavučem u svoju rupu. Neki su, međutim, bili ozareni suncem koje ih je ogrejalo sa tribine. Njima su ubrzo izašle velike opekotine na mozgu. Zbog toga su postali hiperaktivni i uspešni. Neki su kasnije napravili političke karijere kao istaknuti antikomunisti.
Ko zna, možda mi je ta mala, vlažna košulja usadila ljubav prema prirodi i drveću. (Moj najstariji unuk je, kad je imao oko dve godine, voleo da mazi glatku koru breza i da govori: “dago drvo, dago drvo”.) Nikada nisam zasadio ni jedno drvo. Čak su i jelke sa busenom, koje smo nekada kupovali za Novu godinu, na proleće presađivali drugi. Kad su posekli stare platane na Bulevaru, zbog njegove rekonstrukcije, bio sam duboko nezadovoljan i tužan. Iako je Bulavar sređen, i mnogo lepši nego što je bio, ja i dalje patim za starim drvoredom. Drveće se, uostalom, seče i po javnim parkovima. Ta lakoća uništavanja krajolika, bilo da je reč o drveću, kućama ili ulicama, to je nešto što me je uvek zaprepašćivalo. Naravno da ne želim da se svet zamrzne i ostane isti kakav je bio u mome detinjstvu i mladosti. Veoma se radujem kad se nešto lepo i uzbudljivo napravi, pogotovo kada to postane mesto gde se ljudi okupljaju. Ima, međutim, toliko mrtvorođenih poduhvata koja ne samo da ničemu ne služe nego i rasteruju ljude. Pravljenje tzv. poslovnih centara gde će, kao, grad da napravi i veliki posao i veliku koncntraciju ljudi, pokazalo se, mimo ekonomske krize, kao potpuni promašaj. Sada u najužem centru Beograda postoje pravi avetinjski trgovačko-poslovni centri koji ne samo da zvrje prazni nego i predstavljaju prave simbole promašenih i brzopletih zamisli političara i urbanista. Od prvog trenutka Čumićevo sokače bilo mi je odvrtano i besmisleno. Neka vrsta simbioze Arkanovog preduzetništva i estetike. Bolje bi im bilo da su u tom prostoru nasuli zemlju, napravili malo brdo, a u njemu hobitlend. Bar bi se deca veselila, a i primenjaši bi možda mogli nešto da naprave i prodaju.

Ne prođe nedelja a da ne budem zatečen nečijom smrću. Prekjuče me je potresao odlazak Darka Bročića. Imao je svega pedeset godina. Bio je tako normalan, pametan, pristojan i drag čovek sa kojim je bilo pravo zadovoljstvo sarađivati. Poznavao sam i njegovog oca sa kojim sam pre mnogo godina nastupao po raznim tribinama širom Srbije. Ne mogu da prihvatim odlaske. Kao da su oni vrlo, vrlo privremeni.
Sve ređe sanjam svoje bliske koji su otišli pre dosta godina. Umesto u snovima “srećem” ih na ulici. Ne znam šta me zaustavlja da se nekoj gospođi, malo starijoj od mene, ne obratim sa: “mama”. Možda je to način da oni nastave da žive. Kao i moja osećanja i sećanja.

Neosporno: svako ima svoj koren, samo ga neki, iz predostrožnosti, sami iseku!
A onda sam našao zapis iz vremena kada su prvi put krenuli da seku dud. Tada sam mislio da se dud neće oporaviti, ali on je iz svoga osakaćenog stabla, iz godine u godinu, puštao sve veće i veće grane, da bi se poslednje dve godine potpuno opravio i napravio bogatu krošnju punu zelenog sjajnog lišća.

 

 

Dud

5. maj. 2003.

 
U mome je dvorištu do pre neki dan živeo jedan veliki dud. Njegova krošnja je pokrivala skoro ceo zadnji deo trospratnice u kojoj stanujem. Dud je izrastao izmedju dve stare šupe, uz zid od susednog dvorišta. Imao je jedno pedesetak godina. Ko zna, možda smo bili i vršnjaci. Dud je bio snažan i zdrav i leti prepun belih dudinja. Sećam se kako smo kao deca, u sasvim drugom kraju Beograda, penjali na retke dudove i jeli dudinje. Dudinje su veoma slatke i od njih dečja lica postaju glatka i lepljiva.
Bože, o čemu sam ono počeo?
U jutro Prvog maja, znači na praznik rada, čuo sam dosadni zvuk neke mašine. Pošto se oko nas stalno nešto radi, popravlja ili zida, nisam obratio pažnju. U podne sam otkrio da se dud seče. U stvari, već su sve grane bile isečne, ostalo je samo golo, skraćeno stablo. Pitao sam radnike na zadatku ko im je naredio da iseku drvo a oni hladnokrvno, kao pravi profesionalci, pokazali prstom u susedno dvorište. Tamo je bio jedan stariji gospodin koje me je na svoj poslovično-preduzimački način pitao: šta je, šta se buniš?
Pozvao sam policiju. Ubrzo je stiglo nekoliko policajaca koji su krajnje profesionalno sproveli istragu. Utvrdili su da komšije seku drvo u tudjem dvorištu. Drvo im je smetalo. Preduzimač je, naravno, bio samo izvršilac radova. Nalog da se drvo iseče dao mu je gazda koji je za proteklih par godina nazidao kuću i napravio veliku garažu tamo gde je bila bašta. Siguran sam da je tako uspešan gazda obezbedio sve neophodne dozvole i papire. Što se tiče duda tu nije imao nikave dozvole i papire. Preduzimač se pozivao na odluku Kućnog saveta o kojoj u kući većina stanara nije imala pojma. Dud je verovatno samo kolateralna, nebitna akcija , mnogo većih poduhvata koji su lako prošli.
Moram da priznam da sam proključao.

Ne bih sada da razglabam o slovenskoj mitologiji drveća, o životu u skladu sa prirodom, ekologiji, harmoniji i sličnom. Ovde imamo posla sa primitivizmom i bahatošću a ne sa mitologijom, semiotikom ili psihologijom. Ako postoji neka psihologija onda je to psihologija agresije koja je ušla u sve pore našeg života. Ta agresija nije, medjutim, nemotivisana i iracionalna, ona je posledica poluvekovne borbe za privilegije i ničim ograničenu moć. Ovde se uspešni ljudi skoro isključivo mere po tome šta im je dozvoljeno a šta nije. Što više dozvoljenog to veća moć. Zbog toga je i strah od gubitka ovih privilegija, i ovakve “uspešnosti”, najsnažniji pogon za sve vrste zločina – ratnih, političkih i kriminalnih. Oni koji mogu da “srede” sve dozvole, ugovore i papire sa par telefonskih poziva srediće, kad treba, i mnogo krupnije stvari.
Da li vladavina prava o kojoj se toliko priča podrazumeva nedodirljivost ne samo privatne imovine nego i ličnog dostojanstva i uspomena? Mnogo tražim?
Kad su pre jedno sedam, osam godina, u ulici preko puta naše kuće, posekli dva veličanstvena jablana samo zato da bi proširili nekakva kućerak u kojem su se skupljali krajnje sumnjivi tipovi, mislio sam da je to «viša sila» u obliku režima Slobodana Miloševića koji je glavni oslonaca upravo imao u tim tipovima. Jedino što sam mogao da uradim bilo je da napišem jednu pomalo starinsku priču o promenama u našim životima. Sada kada su isekli dud, komšinica, i sama zaprepašćena ovim činom, umiruje me rečima: vi od toga možete da napravite lepu, čehovljevsku priču. Kakav Čehov, kakvi bakrači, osećam se kao da sam upravo silovan. U takvom se raspoloženju ne laćate Čehova. Mnogo mi je bliži Bin Laden. A on i nije baš neki autor.
Dok ovo pišem kroz glavu mi prolaze dogadjaji koji su se odigrali poslednjih meseci. Naravno, ne mislim da su se Legija ili Mladić obračunali sa dudom u mome dvorištu. A ipak, ne mogu da se otrgnem snažnom osećanju da je u pitanju potpuno ista matrica, isti model ponašanja. Čovek kojemu je, u mikrosvetu dve kuće i jedne ulice, sve dozvoljeno pravi je prototip «narodnog» čoveka novog doba. Nije problem da se nakači na toplovod iako kroz ulicu on još nije prošao, nije problem da dobije koliko hoće telefonskih linija, nije problem da dobije lokal gde zamisli… Možda je čovek jednostavno «zaslužan» premda ga nikada nisam primetio da ispred kuće udara poklopcima u znak protesta protiv državne televizije. U svakoj se ulici, šta da se pravimo blesavi, vrlo dobro zna ko se u vreme Miloševića bogatio, proširivao i zgrtao, zgrtao, zgrtao.
Ovi su ljudi, očigledno, ubedjeni ne samo da se ništa nije promenilo nego i da se ništa ne može promeniti. Njihova sigurnost plaši. Njihova sigurnost nas navodi da počnemo da razmišljamo da li smo ipak pogrešili što smo ostali u toj kući, ulici, zemlji.
Padom Miloševića naivno smo sanjarili da će ljudi, jednostavno, preko noći, postati bolji. Crkve su sve punije, mediji su sve slobodniji, vidi se poboljšanje u javnom prevozu, javne telefonske govornice se više ne demoliraju, u školama je uvedena veronauka i gradjansko vaspitanje. Eto ga nekakav duhovni i materijalni napredak. A ljudi kao za inat, još uvek, oni stari.
Umesto pustih snova bilo bi mnogo zdravije osloniti se na sistem kojim bi se uveo ne samo red nego i kontrola. Sistem bi delovao sam od sebe. Bez obzira na smene stranaka i vlada. Ali kako uvesti takav sistem sa ljudima koji se grčevito opiru bilokakvim promenama?
Jedino što me je u priči o posečenom dudu malo ohrabrilo bilo je ponašanje mladih policajaca. Ne samo da su odmah rekli da se ne može seći drveće u susednim dvorištima nego se, bez dozvole i odluke Gradskog zelenila, ne može seći ni drveće u sopstvenom dvorištu. Čak i u sopstvenoj šumi moraš imati dozvolu za seču! Postoje pravila kojih se svi moramo pridržavati.
Ali šta kad se ljudi ne pridržavaju pravila?
U konkretnom slučaju jedina satisfakcija bila bi visoka novčana kazna koja bi uključivala i obavezni dobrovoljni rad onoga ko je naredio da se poseče dud u mome dvorištu. Kada bi taj moćni gazda bio primoran da u obližnjem parku, kod Šeste gimnazije, zasadi deset novih dudova verujem da bi, ne samo pravda nego i vaspitni cilj, bio postignut. U protivnom ću stalno imati osećaj da su Legija, Mladić i slični u mome neposrednom komšiluku.

 

Zamišljanje osvajača i La befana, 4. april, subota

Ako Egipćani preuzmu vlast u ovom delu sveta da li će sa sobom doneti klimu, geografiju i šerijat? Ili će se zadovoljiti mirisima i muzikom.
Ako Skandinavci preuzmu vlast, da li će da urede klozete, puteve i biblioteke? Ili će se zadovoljiti samo bolnicama i staračkim domovima?
Šta će Rusi želeti da urade kad osvoje ovaj deo sveta? Da uvedu novi porez na rakiju, obavezno služenje vojske, strah od nesanice? Ili će se zadovoljiti probijanjem tunela i istraživanjem praistorije?
A ako Kinezi, preko Rusije, što neki odavno priželjkuju, osvoje ovo parčence planete, da li će da uvede pravilo o jednom detetu, ukine beneficirani radni staž i uvede nove brze vozove? Ili će samo da pohapse sve političare i vrate pirinač u Banat?
Ako se kojim slučajem sve okrene naglavačke i mi postanemo moćni osvajači kontinenta i priobalja šta ćemo doneti pokorenim narodima?
Koje ćemo običaje da uvedemo kao obavezne? Šta ćemo da zabranimo?
I da li ćemo više želeti da nas se plaše ili da nas obožavaju?
danas

Danas je sunčano, prohladno, prazno. Premijer drži konferenciju za štampu o helikopterskoj nesreći. Neko otvorio prozor da svi čuju. Sedim sa Sašom, napolju, u potpuno praznom kafiću. Naš unuk Đorđe je neverovatnom brzinom popio ceđenu pomoranđu. Par senica potpuno slobodno skakuće po niskoj krošnji punoj pupoljaka. Onda sam otpratio unuka na trening. Kad sam se vratio vladala je tišina. Tišina – milina! Zašto se pre prenosa konferencija za štampu (biločije) ne stavi ono uobičajeno upozorenje “nije za mlađe od 16 godina”.

Osećanje nacionalnog ponosa uvek sam vezivao za borbu protiv nacista, partizane, fudbal i košarku. Ne sećam se da je neko radio na tome da spoznam lepotu i bogatstvo jezika. Obavezna lektira nikad nije tome služila. Gramatika još manje. Jezik sam otkrivao kao sopstveno odrastanje. Suočavao sam se i otkrivao ono što je lepo i ono što je ružno, ono što je veselo i ono što je tužno. Uporedo. Ne razumem nacionalizam, a sve manje i ono što se smatra društveno prihvatljivim: “patriotizam”. Mogao bih na srpskom da pišem, i da mislim, i na Patagoniji. U stvari, više nemam izbora. Kad sam, pre mnogo godina, proveo mesec dana u Americi, bio sam počeo da sanjam na engleskom. To je, međutim, bio samo produžetak jave. Razmišljao sam i dalje na srpskom.
Malopre sam naleteo na Nađinu poruku i fotografiju. Sredina januara, Sardinija. Nađa je odelima “dodala” naše glave (Katarina, Đuka, Nađa, Kaza i Boško). Odgovorio sam joj da liči na zid plača i kako bi bilo veoma korisno da deca od malena počnu da se uče da postoje veštice koje ih neće pojesti već darivati. Zlo nije simbolika već ono što se uradi.

 

Nađa mi odgovara:
“Ustvari nalikuje zidu plača, ali je zid radosti zapravo. Fotografija je iz Alghera.
A “spodobe” su veštice i ovde se deca ne plaše vešticama, naprotiv.

Šestog januara su u Italiji slavi La befana – to je veštica, koja deci koja su bila dobra tokom protekle godine donosi čarapu sa karamelama i čokoladom (poput Mikulaša, samo u drugo vreme). Evo priloga sa gradske manifestacije kako Befana dolazi u posetu gradu

Naravno, čarape se posebno kupuju, tj.kuponi. da bi dobio Befaninu čarapu (nisam pitala za cenu), a ujedno i mesto u prvim redovima do bine. Da bi bilo humanije, pravo imaju samo deca i jedan kupon po porodici/ne znam kako se to proverava. Ali, svi prisutni dobiju bar po slatkiš…”

Svi prisutni dobiju bar po slatkiš… Dobro je znati da ta bajka još uvek negde postoji.

Biće ovde još zime.

Pisanje ne oslobađa, 1. april, sreda

 

Završetak dnevničkih zapisa iz 1999. donelo mi je neku vrstu olakšanja. Prividno, naravno. Izgleda da sam dopao u ono ljudsko doba, da ne kažem društvenu svakodnevicu, u kojem se izazovi, dileme, sumnje i razočarenje valjaju kao neprekidni talasi. Zbog toga mi suočavanje sa mrakom 99, i svim onim što smo kao porodica doživeli, iz ove daljine, i dalje izgleda strašno i neuporedivo, ali me mnogo više iznutra “kida” kao suočavanje sa budućnošću. To suočavanje nije staračko: gde ću biti, i u kakvom stanju, za deset godina, već vrlo “mladalačko”: kako ćemo, i od čega, živeti za dva, tri meseca? Da li ćemo moći da si priuštimo bar nedelju dana odmora, odnosno odlaska iz ovog grada i ove ulice? Da li ćemo moći da skupimo pare za krečenje i lekare? Živeli smo skromno odkad znam za sebe. Nikada nisam imao velikih materijalnih očekivanja. Moja putovanja su uvek bila službena (plaćena). I kad sam odsedao po luksuznim hotelima i sretao sa izvanredno bogatim ljudima nikada nisam osećao želju da budem deo te priče. Još manje sam osećao zavist prema njihovom stilu života. Moje osećanje pravde bilo je koncentrisano na one koji su kreativni i koji održavaju i unapređuju ovu civilizaciju, takvu kakva je, a kojima nije omogućeno da žive pristojno. Ta nepravda nije imala ideološki predznak jer su i socijalizam i kapitalizam bili potpuno slepi i gluvi na ovo. Vredni i talentovani ljudi uvek su predstavljali potrebu, ali i smetnju.
Kad sam prvi, i jedini put, bio u Parizu, kao dopisnik “Politike” na Sajmu knjiga u Gran Paleu, sećam se kako sam prve večeri izašao iz malog hotela u blizini Opere i dugo šetao i samo gledao ljude po kafanama i bistroima. Bila je lepa, majska, noć. Odjednom sam osetio neku čudnu neprijatnost vezanu za neravnopravnost i nepravdu. To se ticalo običnih ne previše bogatih ljudi koji su sebi, vrlo očigledno, mogli sasvim normalno da priušte večeru u restoranu, druženje, radovanje… Bilo je to početkom devedesetih. Gledao sam lica tih ljudi – većinom između tridesetih i pedesetih – i “čitao”: ovo je službenik pošte, ovo nastavnik, ovo prodavačica iz prodavnice sireva, ovo su studenti, ovo su penzioneri, a ovo turisti iz unutrašnjosti… Ko je od naših profesora, lekara, vrhunskih umetnika, novinara, govorim sada o našoj “eliti” mogao sebi da priušti ovaj stepen normalnosti? (Ovde, naravno, ne mislim da povlašćeni deo vladajuće elite.) Da li je to bila posledica samo nerazvijenih proizvodnih snaga i loših produkcionih odnosa? Sumnjam. To me je istinski pogodilo jer to je tada izgledalo kao sudbina koja je u mene utisnuta samim rođenjem i izborom mesta gde ću odrasti. I to će se, nažalost, preneti na našu decu i unuke…
Dobio sam dva pozitivna reagovanja na “Blizinu sećanja” iz Tirane i Prištine. To su prijatelji koji me znaju. Sa jednim prijateljem se poznajem skoro četrdeset godina. Bili smo zajedno na Filozofskom u najuzbudljivijem vremenu. Stižu reakcije i sa drugih strana. FB, od kojeg sam dugo zazirao, postao je veoma važan za distribuciju i komunikaciju. Nema negativnih reakcija. Većina je potresena.

U stvari, osećam se iscrpljeno. Nisam zamišljao da tako izgleda osećaj kad se oslobodiš tereta koji godinama nosiš. Da li pisanje, uostalom, oslobađa? Odmah zamislim logor na kojem umesto “Arbeit mach frei” stoji “Schreiben macht frei”! Pisanje nikoga ne može da oslobodi. Definitivno. Možda može da olakša. Trenutno. U tom smislu pisanje ima i terapeutsko dejstvo. Ali to je je terapija koja je skroz nekontrolisana. Nikada ne znate kako će koja reč, rečinica ili pasus da deluju. I šta će dalje da proizvedu. Kad nešto napišete pokrenete jednu složenu i nekontrolisanu reakciju za koju ne znate kako će završiti. Osim ako nemate kratak rok da to što ste započeli i završite. U tome je smislu novinarstvo spasonosno. Možete, naravno, naknadno da razmišljate zašto još nešto niste napisali, ili zašto vam zaključak nije bio “mekši” ili “tvrđi”, ali to vas ne progoni kao tzv. umetničko pisanje.

Sinoć smo se opet kompletirali jer se vratio najmlađi unuk sa svojim tatom. Još je šmrcav ali prepun energije. Priča kao navijen. Naš “zbeg” se nastavlja, verovatno do kraja nedelje kada će da Gorana i njena porodica da se presele u novi iznajmljeni stan. Gorana sa koleginicom sprema jedan težak koncert za dve harfe i glasove od Štokhauzena. Biće to prvo izvođenje te kompozicije kod nas. A i inače, retko se izvodila. Gledao sam na You tubu neke kompozicije Štokhauzena. Udaljeno! Strašno udaljeno. Kao da je “New age” muzika stvarana početkom dvadesetog veka a ne šezdesetih. Ideja “Novog doba” prisutna je, međutim, više nego ikad. Svako će danas ponosno, ili skrušeno, sve jedno, da izjavi da živimo u potpuno novom dobu. Ali ideja “novog doba” nije ista kakva je bila pre pedesetak godina. Ona je danas očišćena od svake vrste metafizičnosti i refleksivnosti, osim toga, ono što je danas to je gusti talog samozaborava na sve što se desilo pre dvadeset, trideset i više godina. Štokhauzen i društvo stvarali su novu muziku uporedo sa novim, kritičkim odnosom prema nacističkoj istoriji i ideologiji koja se bila udobno ugnezdila među nemačkim malograđanima.
Kad danas pišem o našim devedesetim osećam se kao pustinjak. S tom razlikom da nemam ni svoju pećinu. Brzina zaborava je užasna.

Danas kod Đuke u studiju. Doneo mi je mali poklon iz Italije: knjižicu “La storia del caffe”. Kad je ugledam prvo je obuhvatim šakom i podignem da osetim njenu težinu. Težina odgovara. Onda okrećem stranicu po stranicu. Kažem: kako je neko uživao praveći ovu knjigu!

 

 

I to je deo naše tragedije. Mi više ne pravimo stvari u kojima uživamo. (Mi se borimo da preživimo.) To što bismo mogli da napravimo sa uživanjem bilo bi i za uživanje drugih ljudi. Onda bismo komunicirali, i povezali se, preko uživanja. Tako bi i ovde počeli da se stvaraju elementi normalnosti. To bi raslo kao kristal iz sata u sat, iz dana u dan, od jedne do druge glave. Možda bismo počeli da progledavamo. I možda bismo tada uspeli da se probijemo do sopstvenog sećanja. I da se sa njim suočimo onako kako to rade pristojni i normalni ljudi: dostojanstveno i iskreno.

Posle podne sam se potresao zbog informacije da ponovo imam problema sa fiktivnom adresom. Sad mi predstoji nerviranje i obilaženje policije da bih dokazao nešto potpuno banalno i besmisleno, da sam na adresi na kojoj sam prijavljen, u stanu u kojem sam duže od četrdeset godina. I u kojem plaćam sve račune. Bez toga ne mogu da registrujem auto. Ludo.
Onda se setim razgovora o Satiu i prevoda koji mi je poslao Boško, takođe kod Đuke. Naravno, potpuno drukčija muzika od Štokhauzenove. Raspored obaveza nešto je o čemu mogu samo da maštam. Pogotovo ovako detaljan.
Collected Writings of Erik Satie poglavlje A Day in the life of a Musician. Prevod Boško Drobnjak.

“Ovo je tačan raspored mojih svakodnevnih aktivnosti:

Ustajanje: 07:18 ujutru; Inspiracija 10:23 do 11:47 časova.

Ručak: 12:11; napuštanje stola u 12:14 časova.

Jahanje konja od 13:19 do 14:53 časova.

Još inspiracije 15:12 do 16:07 časova.

Različite aktivnosti (mačevanje, posete, sedenje, razmišljanje, plivanje i sl.) 16:21 do 18:47 časova.

Večera u 19:16 završava se u 19:20 časova.

Zatim glasno čitanje kompozicija 20:09 do 21:49 časova.

U krevet odlazim u 22:37 časova. Jednom nedeljno utorkom budim se u 03:09 časova.

Jedino mogu da jedem belu hranu: jaja, šećer, mast mrtvih životinja, teletinu, so, kokosov orah, pirinač, repu, stvari poput testenine, beli sir i određenu vrstu ribe.

Imam dobar apetit, ali nikada ne pričam dok jedem, zbog straha da se ne udavim.

Dišem pažljivo, malo po malo.

Moj san je dubok ali jedno oko mi je uvek otvoreno. Moj krevet ima rupu. Na nju stavljam glavu.

Pretplaćen sam na modni časopis. Nosim bele čarape i beli prsluk.

Moj doktor mi je uvek savetovao da pušim. Deo njegovog saveta glasi:”Puši i dalji, stari druže. Ako ti nećeš neko drugi hoće.”

– Erik Satie

Blizina sećanja (V) april-maj-jun 1999 / 29. mart 2015, nedelja

Za potrebe odbrane zemlje rekviriran je jedan automobil iz Fonda. Mislim da je bio beli pasat. Posle mesec dana nas obaveštavaju da je automobil ukraden. Pojeo vuk magarca! Auto je vozio neki potpukovnik. Primetio sam da potpukovnici vole bela a majori crvena kola. U beogradskom Medija centru sve je podsećalo na Kazablanku. Osim što nigde nisam video Hemfri Bogarta, a pogotovo Ingrid Bergman. Sve je bilo usitnjeno i beznadežno. Većina je smatrala da nema šanse da Milošević ovo preživi. Nikome nije padalo na pamet da će posle Kumanovskog sporazuma gromoglasno da proglasi pobedu. Ta vrsta ideologije, odnosno psihologije, i dalje vlada Srbijom. Na čelu propagande, odnosno odnosa sa javnošću, ispred vojske, bio je general Aleksandar Bakočević. Njegova komanda je bila u Domu vojske, u neposrednoj blizini Medija centra. Tu blizu delovao je još jedan istureni patriotski centar – Udruženje književnika Srbije, tačnije Frncuska 7. Sećam se da su se neki pisci mudro organizovali da ponude svoje književno-informacione usluge i na taj način izbegnu eventualnu mobilizaciju. To se pokazalo od obostrane koristi. Nisam previše često išao u Medija centar, smetala mi je gužva i neprekidna prepričavanja onoga što se desilo ili će se tek desiti. To da je Bakonja šef propagande delovalo mi je poput otkačenog vodvilja. Šta se tu od propagande moglo uraditi što već nisu uradili preduzimljivi pojedinci poput Željka Mitrovića i julovaca?
Mi smo pozivali sve koje smo poznavali neprekidno pitajući da li nešto znaju kada će biti potpisano primirje i kada će vojska početi da se vraća. Nekad su nas hrabrili, a nekada bacali u očajanje. Veoma nas je pogodilo kad su veoma bliski ljudi, koji su dobro znali našeg Ivana, nervozno odgovorili da ništa ne znaju, bili su u toku pregovori između Miloševića i Martija i Černomidina, i zalupili slušalicu. Onda smo njihovo ponašanje  tumačili time da se plaše da ih ne prisluškuju. Čisto ludilo. Mogli su da prisluškuju sve i svakoga. I koga je bilo briga zbog toga.
Većinom je bilo vlažno i sivo. Pojavili su se gigantski puževi golaći, jedna veoma odvratna prirodna pojava koju smo lako mogli da povežemo sa osiromašenim uranijumom i grafitinim bombama. U junu su se pojavili rojevi vilinih konjica što je izgledalo kao spontani odgovor prirodnih sila na sveopšte silovanje materije i uma. Nismo ni primetili kad se pojavilo proleće. Bila je stalno puna kuća. Kuvala su se za desetak ljudi. Gorana se neredovno javljala. Na ulici bi nas nekada zaustavljali poznanici sa kojima nismo bili u nekoj bliskoj vezi da pitaju šta je sa Ivanom.
Slavka Ćuruviju i Branku sreo sam jedno nedelju dana pre nego što su ubili Slavka. Stajali smo i pričali desetak minuta preku puta zgrade “Politike”, na uglu, kod apoteke. Ispričao sam mu za Ivana i o tome kako nemamo nikakve veze sa njim. Bio je miran, topao dan, možda nedelja. Kad smo saznali da je ubijen bili smo preneraženi. Nisam osećao bilokakav strah već samo bes. Pogotovo kad sam čuo kako su u “Politici”, na četvrtom spratu, proslavljali Uskrs. To mi je bilo neshvatiljivo mada sam znao ljude koji su u tome učestvovali. Sećam se sahrane na Novom groblju i odvratne tišine koja je pritiskala svakoga ko je bio normalan.
Kumanovski sporazum je potpisan 9. juna 1999. Ivan je u tom trenutku bio na albanskoj granici, kod Košara, u napuštenom albanskom selu, čini mi se da se zvalo Smolnica. Njegova jedinica je, mislim, krenula među prvima da se povlači. Išli su preko Prištine. Igrom slučaja, rezervista iz Prištine sa kojim je bio sve vreme, javio je Nebojši, kolegi iz Fonda, kada je Ivan stigao u Prištinu. Onda nam je Nebojša to odmah javio. Sve je delovalo nestvarno. Računali smo koliko je još potrebno da napuste Kosovo. Oko podneva se javio iz Niša. To je bilo 12. juna 1999.

Sutradan kad se javio, krenuli smo u Niš. Uspeo sam preko prijatelja iz Niša da nabavim pečeno prase za Ivanovu družinu. To je bilo prilično teško jer je svega nedostajalo. Mislim da je samo hleba i piva bilo dovoljno.

OPIS IVANA

Preplanuo, oslabio jedno šest-sedam kila, dobro raspoložen, normalan, bez ikakvih tikova, i naravno, veoma, veoma prljav. Začudo, ne smrdi. Sa njim je i knjiga – ratni drug.

Ivan je knjigu “Misterija pasijansa” od Justejn Gordena proglasio “ratnim drugom” jer se nije odvajao od nje. Neprekidno mu je bila u levom džepu. Počeo je na prvoj praznoj strani knjige da piše 10. juna. Poslednji datum koji je ubeležio je 12. jun. u 4,30: “Ulazim u Niš. Mirišu lipe.”

 

 

U kasarni (Pantelejmon) gde su smešteni, i gde se neprekidno  slivaju novi vojnici, nema ni struje ni vode, o telefonima da i ne govorim. (Danas, 15. juna, Ivan nam je javio da je voda ipak došla.) Režim u kasarni je krajnje anarhičan. Vojska izlazi-ulazi ili na glavnu kapiju ili preko ograde koja je na mnogo mesta prolazna. Grad je pun vojske. Lako se prepoznaje ko dolazi sa Kosova a ko je u lokalu. Pre svega po cipelama i uniformi. Ivan kaže da bi u mirnim vremenima bilo nezamislivo da izlazi ovakav u grad. Većina izlazi bez ikakvih papira. Osnovno je da budu u kasarni do 19h. Nema vode i struje pa nema ni kuhinje. Tako je vojska još uvek na režimu kozervi mesnog nareska i pašteta. Kogod ima para hrani se napolju – dobar roštilj i pivo!

Sećam se kako mu Saša pere kosu i vrat iznad malog lavaboa u restoranu gde smo otišli na ručak. Kad su se povlačili sa Kosova, Ivan je sve vreme bio u pokvarenoj pragi koju su vukli, sa licem izloženim vetru i izduvnim gasovima prage koja ih je vukla. Tako su njegovo lice i kosa bili naprosto impregnirani!
U dvorištu kasarne, koje je jednim delom razvaljena bombama, jedan major u košulji sa kratkim rukovima vozika novi jarko crveni mercedes sa đakovičkim registracijama. Krug za krugom. Dvorište je ispunjen čudnim voznim parkom: hladnjače, kamioni, kombiji, obični automobili… sve iz istog mesta. Da li su to privatna vozila oficira i vojnih službenika ili ratni plen? Ne mogu da proverim.
Ivanove priče, uglavnom, nisu ni strašne, ni herojske. Njegova jedinica (3. divizion, 3. baterija PVO-a) nije imala gubitaka. Dvojica vojnika su bila lakše ranjena (par površinskih gelera i uganuta noga). Nisu učestvovali ni u kakvim kopnenim operacijama što je sreća jer su u tim operacijama vojnici najviše stradavali. Bili su intenzivno bombardovani. Pogotovo poslednjih meseca dana. Posebno 9. juna kod Košara. Kad su im javili za evakuaciju u kamion su ubacili i petla koji im je sve vreme prvio društvo. Njihov kapetan se ponovo pokazao kao veoma duševan čovek. Njegov, potpuno individualni rat sa NATO avijacijom, koji se izražavao tako što je usred noći znao da sedne za mitraljez na pragi i raspali put pokretnih tačkica na nebu bio je skroz autentičan, u skladu sa njegovim karakterom. Imali su problema sa pitkom vodom. Pili su neku izvorsku koja je bila gorka i često puna mulja. Zbog nje često imali proliv. Hrana, uglavnom konzerve i splačine poput pirinča sa ovčetinom. Ipak, nikada nisu gladovali. (Hleb se transportovao i u najtežim okolnostima.) Spavali su ili po zemunicama i bunkerima ili po kućama. Često su menjali položaje ali nikada nisu išli mnogo daleko od grada. Jedno vreme, na početku bombardovanja bili u jednom albanskom katoličkom selu u kojem su ostali stanovnici. (Devojke i žene su bile nevidljive.) Starešina sela im obećao bezbednost dok su u selu. Nikakvi incidenti. Ivan je lečio troje male dece od angine koje su dovele babe pošto je kapetan razglasio da je lekar.
NATO kreteni bacali su potpuno idiotske letke namenjene vojnicima. Ko to pročita mogao je samo da se smeje ili da ih još više mrzi.
Vojska je bila odlično informisana! (Naravno, ukoliko je to želela.) Slušali sve vesti VOA, Free Europe, RFI i Deutche Welle. Kažu da su vesti Deutche Welle bile najobjektivnije.
UČK iz Albanije stalno pokušavao da se probije i imao velike gubitke. Svi pričaju o klanici na Košari gde su Albanci pokušali frontalno, pešadijski, da se probiju. Takođe, prilično kaubojske priče o našim momcima koji su se prelazili granicu i napadali položaje UČK. U ratnim pričama uvek ima raznoraznih preterivanja i hvalsanja. Ivanove priče nisu bile takve. Osim toga, u početku i nije bio tako pričljiv kao što smo očekivali. Odmah nam je, međutim, ispričao o jednom kretenu tv novinaru koji je svraćao u selo u blizini Đakovice, upravo tamo gde su jedno vreme bili stacionirani, i bio glavna zvezda. Zbog njega su se pekli i jaganjci. A on je neprekidno držao govore i tirade kako će glavno tek da dođe kad krene kopnena operacija. Tada ćemo da im “jebemo majku”. Običnoj vojsci je od tog proricanja budućnosti bilo zlo dok su guzonje vrištale od sreće i rakije.

Danas je Vidovdan, ali 2007. godine. Ne isporučuje se Milošević, nema demonstracija, sukoba, ranjenih… Danas je uginula naša prva mačka. Imala je više od sedamnaest godina. Spolja: plava ruska mačka. Karakter – potpuno u skladu sa izgledom: gospodski, plemićki, uzdržani… Zvali smo je Mrle, skraćenica od Mrleza (…..) Našli smo je na ulici. Odnosno, ona je našla nas. Pojavila se niotkud ispred ulaznih vrata i par puta mnjauknula. Mrle je bila neobično tiha i diskretna mačka. Mrle je bila veoma vezana za moju ženu. Kad su Ivana odveli na Kosovo a Saša ćutke noću plakala Mrle je sedela pored njenog jastuka i netremice je gledala. S vremena na vreme bi je liznula po obrazu ili blago šapom pomilovala. Mačka je osećala i delila tugu i strepnju više od mnogih ljudi koje smo poznavali. I njena smrt, u dubokoj mačjoj starosti, kao da me upozorava da priču o Kosovu i nestvarnom ratu koji se vodio oko nas, moram što pre da završim. Vreme odavno nije na našoj strani. Moja generacija upravlja zemljom na veoma sličan, poguban način, na koji su to radile i prethodne generacije. Nema nikakve garancije da se zlo i naopako neće nastaviti sve do potpunog sloma. Taj slom ili ta propast prevashodno su pitanja karaktera, ideja i uobrazilje koja se formirala oko oblaka nacionalnih snova i zamišljenih interesa. Glupost i neznanje ovde najviše uspevaju zahvaljujući zlobi i sebičluku koji se razvijaju kao deo nagona za samoodržanje. U tome su zajedno i obrazovanje, i ekonomija, i porodične tradicije, i religija, i kultura. Ne mogu a da se ne setim opšteg odnosa, i stava prema Albancima sa Kosova, koji je vladao otkad znam za sebe. Oni su, jednostavno, bili drugi, oni koji nemaju ni kulture, ni znanja, ni ambicije, pa ni sposobnosti da sa nama dele iste vrednosti. Oni su bili neistorijski. Baš kao i nesretni Romi. I tako je to ostalo do danas. Za razliku od Hrvata i Slovenaca mi smo, kao, bili iživeli svoju istoriju. Zbog toga nismo mnogo ni insistirali na Srbiji kao zasebnoj državi. Jugoslavija nam je bila sasvim dovoljna. Koja zaslepljenost! To, medjutim, nije bilo genetski utisnuto već nešto što se godinama stvaralo, negovalo i podsticalo. (Ne moram da uporedjujem stanje duha sa ostalim balkanskim Pigmejima. Svakome je svoja džungla najvažnija.) Odgovornost tzv. intelektualne i političke elite je neosporna. Nije to, naravno, samo neki srpski izum – taj odnos elite prema narodu kojem pripada i sopstvenoj istorijskoj ulozi, to je nešto vrlo zajedničko za sve jugoslovenske narode. Onako kako se ponaša prema drugim nacijama elita se ponaša i prema anonimnim pripadnicima sopstvene nacije bez obzira koliko opevala i stvarala razne nacionalne mitove. Ispod patetike sa kojom se priča o Kosovu uvek je prebivao cinični prezir prema svima onima koji se na vreme nisu „snašli“. „Snaći se“ to je neophodna mera i nacionalnog i individualno samopotvrdjivanja. To pravilo važi kako za Srbe koji su izbegli sa Kosova tako i za one koji su izbegli iz Hrvatske ili Bosne. Slike kolona izbeglica-mučenika koje se slivaju prema matici ima svoj sasvim neuzvišeni vrhunac u policijskim barikadama koje ne dozvoljavaju da izbeglice stignu do samog centra zbivanja – do mesta gde prebivaju izabrani. I to se, medjutim, lako pretvori u patetičnu priču o nacionalnom otudjenju i izdaji. Pojedinačne sudbine postaju ili predmet za novinarsku obradu ili zgodna ilustracija o neprijateljskoj bezdušnosti. Da su svi neprijatelji u ovoj situaciji bezdušni to se jednostavno podrazumeva. Čim se pokušava istaći ova bezdušnost osećam da je u pitanju nešto sasvim drugo – pokušaj da se osvoji posebno mesto u istoriji koju „pišu dogadjaji“.
Kad smo prvi put išli u Niš kod Ivana autoput je delovao avetinjski. Pust, na nekoliko mesta srušen, bez svetla i benzinskih pumpi.   Bilo je međutim  izbeglica u traktorskim prikolicama i razdrndanim varburzima. Najviše je bilo Roma. Oni nisu nigde pripadali. Bežali su bez ikakvog plana. Nisu imali ni rođake, ni ranije kupljene kuće i placeve kao mnogi Srbi koji su dolazili sa Kosova. Zbog poplave se moralo ići obilaznim putevima na kojima su izbeglice izgledale još jadnije. (Sledeći put smo iznajmili hotelsku sobu pa se Ivan mogao normalno okupati, a mi, svi zajedno, da prilegnemo posle ručka u Nišlijskoj mehani.)
Što vreme više prolazi umesto besa i ogorčenja sve više me ispunjava osećanje bede. To je osećanje kombinovano osećanjima tuge, praznine, bespomoćnosti i prolaznosti. To nije osećanje koje „leči“ onako kako to, navodno, čini sam protok vremena. Kao da pod znakom te „bede“ ubrzano prolazi i moj sopstveni život, kao i životi mojih najbližih i najvoljenijih. Vrlo sam svestan da do te „bede života“ nije došlo samo od sebe ili nekakvom metafizičkom igrom sudbine. Niti su Srbi time „platili“ za svoje nepravedno ponašanje, niti su Albanci „nagrađeni“ zbogo svoga plemenitog mučeništva. Rekao bih da je stvar mnogo jednostavnija – raspad velike zemlje (Jugoslavije) izazvao je dalja raspadanja i mrvljenja, odnosno stvaranja novih državnih i nacionalnih tvorevina. Da je Jugoslavija mogla da se očuva očuvalo bi se i Kosovo u njenom sastavu – bez obzira kakvi bi bili odnosi izmedju Srba i kosovskih Albanaca. Onda bismo zajedno ušli u Evropu pa bi nam bilo sve jedno ko s kim spava i ko koga krštava.

Umesto svega toga: ogromno, besmisleno razaranje!

 

                                                                           Blizina zaborava

 

Prijatelji
Postoje prijatelji za koje smo vezani zbog onoga što je zajedničko, zbog onoga kroz što smo zajedno prošli, zbog sličnosti i razlika koje nas privlače, postoje prijatelji koje smo sticali godinama i oni koji su se iznenada odnekud pojavili. Postoje prijatelji koji su se izgubili, i sa kojima nismo u kontaktu godinama, ali koji, čim ih ponovo sretnemo, ožive i postanu neodvojivi deo naših života. Postoje prijatelji koji su nekad davno bili prijatelji ali su se, u međuvremenu, toliko promenili da ih više ne prepoznajemo. Neprijatno nam je u njihovom prisustvu. (Takva je stvar, uostalom, i sa nekim članovima najbliže familije). Prijatelji nisu, međutim, kao bivše ljubavi. Ne samo što sa njima nikada nismo imali nešto seksualno nego nam se ni sećanja više ne podudaraju. Sećanje na bivšu ljubav možete beskrajno gajiti i idealizovati, osim ako nije bila u pitanju neka patološka veza, dok sećanje na bivše prijatelje samo izaziva osećanje neprijatnosti i stida.
Rat je izvanredna prilika da steknete ili izgubite prijatelje. U našem slučaju samo me jedna stvar buni: da li su bivši prijatelji prestali da budu naši prijatelji zbog toga jer je to bilo politički (ideološki) ispravno ili su iskoristili priliku da svoje prijateljstvo zapečate iz nekih drugih, ličnijih razloga. Kad je reč o političkoj ispravnosti moram to krajnje da pojednostavim: svako onaj ko je u vreme NATO bombardovanja i proterivanju Albanaca sa Kosova ostao u Srbiji, bez obzira na sopstveni položaj, posao, političko ili svako drugo uverenje, mogao se smatrati Miloševićevim saradnikom. Tako je i naš sin, koji je poput hiljade njegovih vršnjaka, bio zatvoren u voz ili kamion i transportovan pod stražom vojne policije, bio, ako ne esesovac onda svakako pripadnik zločinačkog srbijanskog Wermahta. Imao je on, prema rečima jednog našeg starog poznanika, mogućnosti da pobegne preko granice u Makedoniju kao što su to uradile stotine srpskih vojnika. Naravno, to je bila samo jedna u nizu presnih i odvratnih laži koje smo čuli od retkih poznanika-prijatelja koji su, inače, kao, bili puni sućuti za naš položaj.
Jedan broj bivših prijatelja nije rekao ništa. Za ta tri meseca bombardovanja i izolacije nisu se javila ni jednom. Najteže nam je bilo zbog onih prijatelja koji su znali Ivana i Goranu kao malu decu. Nijednom nas nisu nazvali da pitaju za njih. A dobro su znali, preko drugih prijatelja, da je Ivan na Kosovu a Gorana u Mađarskoj. Kada bih sada počeo da ređam imena ovih prijatelja, neki od njih prijatelji skoro trideset godina, to bi izazvalo ne samo literarno nego i određeno društveno uzbuđenje. Nosio sam se mišlju da postanem nova Mirjam i izađem sa imenima i kratkim biografijama ljudi od kojih je veći broj nije baš nepoznat u javnosti. Ono što me je sprečilo to nije bio strah od skandala koliko osećanje stida što su u pitanju ljudi sa kojima sam toliko toga delio i prešao. Pa mi smo, na kraju krajeva, voleli i čitali iste knjige, gledali iste filmove, uživali u hrani, putovanjima, novim poznanstvima, muzici, nadali, patili i strahovali zbog onoga što se oko nas dešavalo godinama (u vreme komunizma). Otkuda toliki gubitak solidarnosti i obične, ljudske empatije? Zbog godina? Zbog položaja? Zbog geografije? Nikada to neću moći da razumem.

Verica i Slavko su par godina posle bombardovanja otišli na Novi Zeland. Posle toga: Australija, pa Velika Britanija, a onda nazad na Novi Zeland. Kad sam pisao esej “Kuća”, koji je krajem 1999. nagrađen na međunarodnom konkursu za esej berlinskog Lettre International, pred očima sam imao Novi Zeland kao novu kuću u koju bismo mogli da preselimo naša sećanja i naše najmilije. Po površini je Novi Zeland blizak staroj Zemlji. Ima međutim, pet puta manje stanovnika. Broj ovaca, međutim, odgovara broju stanovnika Zemlje. U “Bledoj vatri” Nabokov piše o propaloj, izgubljenoj Zemlji kao o Zembli. To bi mogao da bude univerzalni pojam za sve stvari koje su izgubljene a nezaboravne.
Par godina posle rušenja Miloševića jedne letnje večeri u maloj bašti Jelene Vlajković sreli smo se sa N-om i njegovom prijateljicom. Pričali smo o svojim sadašnjim životima i vrlo malo o onome šta se dešavalo 1999. Sečam se da je Jelena uspela da nabavi komplet sabranih dela Sigmunda Frojda i da ih pokloni N-ovoj prijateljici koja je psihijatar. Njen komplet je, naime, uništen, zajedno sa celom bibliotekom kada su napustili Prištinu i izbegli u Makedoniju. Jelena je iznenada umrla početkom ove (2015.) godine. Ona je bila jedna od onih koja je znala sve o našim mukama i strepnjama tokom 1999. i koja je stalno pokušavala da nas ohrabri i podrži. Sa Zenijem sam ostao u srdačnim odnosima ali na daljinu. Par puta smo se sreli na nekim konferencijama, a poslednji put, malo duže, sami, u galeriji gde je bila moja izložba, decembra 2014. Zeni, koji je u trenutku bombarodovanja bio u Cirihu, više ne živi u Prištini nego u Tirani. Ruža se vratila iz Londona. Sada je na Bežaniji. Mira je negde između Haga i Trsta. Zoran se neće vratiti iz “svoje” Amerike o kojoj ne misli baš najbolje. Sve ređe se, svi zajedno družimo. Više nisu među živima mnogi prijatelji i kolege koji me pozivali, hrabrili, prenosili optimistične vesti. Nema više našeg starog prijatelja i komšije Brace Palavestre koji je čitao moje prve priče i podsticao moje ludačke para-eseje. Nema ni Ljubiše Rajića koji je preveo knjigu koja je bila Ivanov ratni drug. Skype je zamena za nešto što više nema imena. Zagrljaj između odraslih ljudi postaje neka vrsta incidenta.
U Ovome Ovde sve manje se družimo, sastajemo, delimo emocije i informacije o sebi i drugima. To je, uostalom, globalna pojava. Mada naši svakodnevni životi nemaju nikakve veze sa globalizmom. Izloženi smo zlu i zaboravu kao pokretačkim socijalnim mehanizmima. Nepregledni pejsaž brodoloma!
Neprijatelji

Sa neprijateljima je bilo mnogo lakše. Moja je žena, negde u aprilu, slučajno srela na ulici Ivana Markovića i počela da ga vija Bulevarom vičući na njega kao da će ga svakog časa ubiti. Mislim da sam i ja u aprilu na ulici naleteo na jednog od tadašnjih urednika Politike i stresao mu u lice da ću se lično obračunati (ubiti) sa tadašnjim glavnim i odgovornim Politike – Hadži Draganom Antićem ukoliko se nešto desi mome sinu. – Poruči mu to, poruči mu to, rekao sam mu na ulici dok su se prolaznici od nas sklanjali. Kosovo je, naravno, bilo samo posledica dugogodišnje, ne toliko politike, koliko odnosa i ponašanja izmedju Srba i Albanaca. Osećanje srpske superiornosti, u svim domenima, od ekonomije i kulture do sporta i celokupne istorije, i nametnute inferiornosti, odnosno svojevrsne nevidljivosti Albanaca, stvarala je takvu atmosferu u kojoj se nisu mogli očekivati nikakvi politički kompromisi i dogovori. Ovde više nije u pitanju pravni problem – ko ima zakonsko pravo da se odcepi, da stvori svoju državu u okviru već postojeće države, već konkretan život u kojem se netrpeljivost i mržnja ubrzano povećavaju sa svakom novom, najčešće pogrešnom političkom odlukom. Za razliku od Slovenaca, Hrvata, Bosana i Makedonaca, jezik Albanaca nam je potpuno stran. U Vojvodini mnogi Srbi starosedeoci znaju mađarski, ili ga bar dovoljno razumeju da to ne predstavlja nikakav problem za komunikaciju, dok Mađari u najvećem broju znaju i govore srpski. Kasnije je, sa dolaskom stotina hiljada izbeglica u Vojvodinu ova kulturna tradicija počela da se gubi. Promena “krvnih zrnaca” beše ozbiljan plan koji ne znam koliko se ozbiljni sprovodio s obzirom na našu tradicionalnu šlampavost. Ideja o novoj, osveženoj i zdravoj srpskoj krvi koja će udahnuti novi život posustaloj i umornoj Srbiji nešto je o čemu se pričalo na prilično visokom nivou. Pogotovo na kanabetu Ćosića i Miloševića.
Moji neprijatelji nikada nisu bili posebne vere ili nacionalnosti, seksualnih sklonosti, vere, fizičkog izgleda, porekla, obrazovanja… čak ni estetskog ukusa. Ono što sam za života zapamtio kao nešto što mi je neprihvatljivo to je laž koja je podjednako upućena onome spolja i onome unutra. Lažovi lažu najviše sami sebe. U stanju su da se ubede da je sve što rade ispravno i pošteno. Čak i kad rade drugima o glavi. Pogotovo tada. Uostalom, možda ne moraju uopšte da se ubeđuju. Znaju šta im je od interesa i to je to. Beskrupuloznost pojedinih kolega novinara bila je deo ne samo ovog dramatičnog vremena bombardovanja nego i celog društvenog života poslednjih četvrt veka. Brzo smo, međutim, uspeli da se razdvojimo i da živimo razdvojeno, svako u svojoj dimenziji i vremenu, sve do ubistva Zorana Đinđića. Od tada ovo u čemu živimo ima karakter najgore i najodvratnije travestije.