Kiš, kornjače i Ovo Ovde, 22. februar, nedelja

Danas je kiša, istina retka, sivo nebo, pomalo vetrovito, depresivno. Ništa pedeset nijansi sivog – samo obično, sveprožimjuće sivo. Vidim na htvatskoj televiziji, u okviru Kulturnog denvnika, da se obeležava osamdeset godina od rođenja Danila Kiša. U Srbiji su osvanule i naslovnice na novinama sa likom Danila. Kiš je, znači, neosporan s obe strane granice i s obe strane jezika. Mislim da je umro na vreme da ne postane sporan.

Mogu sasvim da ga zamislim kako ima osamdeset godina, kao i mnoge druge prijatelje i poznanike koji su otišli. Mada, njegov način života nije baš obećavao dugovečnost. Pa ipak, neki uspeju i pored šljemanja i pušenja dve pakle Goloaza dnevno da mnogo dalje “dobace”. Pomislim kako Danilo nikako ne bi mogao biti uz Miloševića, a još manje uz Tuđmana. Sumnjam da bi mu i Izetbegović imponovao. Da je poživeo bar do sredine devedesetih sigurno bi njegova pozicija apatrida bila potvrđena. Bio bi ničiji i svačiji.
Mene, međutim, sećanje vraća na “Grobnicu za Borisa Davidoviča” i sve ono što je ona izazvala. Reč je o sedamdeset i šestoj. Krajem te godine kreću napadi na knjigu zbog toga što je ona plagijat. Napadi nisu samo književno-teorijske prirode, i nisu samo lični, oni u sebi imaju ono seme zla koje će proklijati i razviti se u monstruozne ideje i opsesije iz devedesetih. Ne mislim, naravno, da je u pitanju odlučujući, prelomni, trenutak koji je označio prelazak iz civilizovanog u divljaćko društvo, ali spor, i još više nerazumevanje, stvaralaštva Danila Kiša, nerazumevanje postupka povezivanja ne samo različitih izvora nego i vremena i sudbina, bio je znak dubokih podela u samom srpskom društvu. Od početka sam ne samo razumeo nego i svim srcem podržavao ono što je radio Danilo Kiš. U realnom životu sam, na žalost, znao i mnoge učesnike kampanje protiv njega. To me je još više uveravalo da je u pravu. Kada krene rat doušnika i pesnika prilično je lako opredeliti se.

 

 

Književni kritičari su “otkrili” da je Kišov postupak “postmodernistički”. Nemam ništa protiv književnih analiza, ponekad su one veoma inspirativne i korisne, ali “postmodernizam” koji bi se sastojao u pozajmljivanju tekstova iz novina, knjiga, izveštaja, oglasa, pisama… nešto je što je oduvek prisutno u književnosti. Kad pišemo, mi neprekidno “pozajmljujemo”. Po mojim fijokama i fajlovima bezbroj je isečaka, fotokopija, skeniranih ili prekucanih tekstova koji “čekaju” da budu ubačeni tamo gde im bude mesto. Bez slobode “pozajmljivanja” i “upijanja” ozbiljna književnost jednostavno ne bi postojala. Kiš je, po mome mišljenju, bio napadan zbog nečega daleko ozbiljnijeg: zbog svoje potpune različitosti od svega što je predstavljao model uspešnog srpskog pisaca. Kiš nije bio deo kulturnog establišmenta bez obzira na priznanja koja je za života dobio. On se, jednostavno, nije uklapao. Njegova su interesovanja, baš kao i ponašanje, bili toliko drukčiji od onoga što bi etablirani pisac mogao sebi da dozvoli. Njegovi talenti su bili neverovatni. Baš kao i njegovo uživanje u druženju i životu. Nije prihvatao nikakve stege kolektiviteta. Imao je svoje mišljenje o svemu. I njegova nacionalna mešavina za neke je mogla biti pogrešna.

Da je živ šta bi danas bio Danilo Kiš: Crnogorac, Srbin, Jevrej, Mađar, Francuz?

Ja sam ga sreo na kratko samo jedamput. Ali bio sam mu bio veoma blizak ne samo zbog knjiga nego i zbog moga dragog prijatelja Dragana Minderovića Minde koji se veoma družio sa Danilom tokom života u Parizu. Minda je bio izvrstan muzičar, pijanista, izuzetno obrazovan, tečno je govorio francuski i engleski, bio je veoma naočit i uživao u osvajan ju ženskih srca. On i Danilo su imali veliki repertoar pesama, od ruskih romansi i romskih pesama, pa do francuskih šansona. Danilo je svirao gitaru, Minda klavir, a obojica su i lepo pevali. I mogli da popiju prilično. Nekoliko godina pre nego što je umro Minda, koji se posle Pariza preselio u Amsterdam, pričao mi je za te lude pariske provode sa Danilom, uz jednostavnu konstataciju: “ali znaš, mi smo tada bili užasno siromašni”. To mi nije ništa čudno, jer znam da je prvo Pingvinovo izdanje “Grobnice” izašlo u svega 35.000 primeraka, i da je honorar bio svega nekoliko hiljada dolara. Od književnosti se Ovde nikada nije moglo normalno živeti osim ako ne postaneš zvanični pisac ili dobiješ Nobelovu nagradu.

Sve ovo pišem sa gorkim osećanjem koje podstiče veličanje i uznošenje Danila Kiša i njegove književnosti, a da, u isto vreme, sve ono u čemu živimo, i šta nas okružuje, predstavlja potpunu negaciju svega onoga za šta se Danilo Kiš zalagao.

Pitam se šta bi danas rekao Danilo Kiš ne samo o onome šta se nama dogodilo nego i onome šta se dogodilo svetu. Šta bi Danilo Kiš mislio o rusko-ukrajnskom sukobu? Današnji antiglobalistički komentatori, koji predstavljaju da bi svet postao raj onog časa kada bi bila uništena Amerika, verovatno ništa ne znaju o “Goldomoru” iz 1932. i 1933. koji je na najstrašniji način zahvatio Ukrajinu. (Ako nešto znaju tim gore po njih i njihove antiukrajnske istupe.) Procene o broju mrtvih od gladi kreću se između dva i deset miliona ljudi. To je bila posedica kolektivizacije sela koja je Ukrajinu od evropske žitnice pretvorila u masovno stratiše. Ako postoji kolektivno pamćenje, a bar toga smo mi Srbi veoma svesni, onda je “Goldomor” nešto veoma upečatiljovo, nešto što se prenosi sa generacije na generaciju. Da ne pominjem Černobil.
A tek Bruno Šulc! Čitali smo ga sedamdesetih, kad se pojavio prvi prevod njegovih priča u Nolitu, “Prodavnica cimetaste boje”. Beše to čitanje potpuno različito od čitanja Borhesa i Kortasara. Ne samo zbog specifične arome (nijansi i boja) nego i zbog sudbine Bruna Šulca.
Nije ni malo slučajno što je Kiš dobio nagradu koja nosi ime Bruna Šulca. Ta veza je bila ne samo estetska nego i istorijska. Naša izgubljenost u istoriji i neprijateljima otvorenog društva mnogo je više od teorije. Reč je o karakternim osobinama.

Danilo Kiš bi danas, sa svojih osamdeset godina, sigurno imao dosta toga da kaže.
Uvek sam uživao u pronalaženju i kombinovanju različitih tekstova. Pošto volim da kuvam ponekad se odmaram čitajući recepte. Tako sam naleteo i na:

Paprikaš od malih kornjača

“Kornjačama treba prvo odseći glavu i noge, i to na ovaj način: usijanom gvozdenom šipkom pritisnuti ledja kornjači, dok ona ne ispruži glavu i noge. Tada joj brzo nožem odseći glavu, rep i noge. Zaklanu kornjaču staviti s korom u vodu koja vri i ostaviti je da se skuva. Kuvati je sve dotle dok se kora ne počne lako da odvaja od kornjače. Zatim skinuti koru, rasporiti kornjaču, izvaditi joj drob i žuč, oprati je i ostaviti do upotrebe. U šerpu staviti ulje, pa kad se dobro zagreje, dodati glavicu sitno sečena crna luka i upola ga ispržiti. Sad dodati kašiku brašna, propržiti ga s lukom, naliti zapršku vodom, posoliti je, pa kornjačino meso staviti u umak i pustiti da se još kuva.”
Veliki narodni kuvar, Narodna knjiga, 1963. – prema: „Moj kuvar“ Spasenija Pata Marković, str. 201
Posle ovako uzbudljivog i detaljnog opisa pripremanja paprikaša od malih kornjača moglo bi se razmisliti o tome kako je u Srbiji preživela ijedna mala kornjača. U stvari, kao i mnoge stvari u životu, opis je daleko jači od stvarnosti. Maloko se u Srbiji, u ono doba (dvadesete godine dvadesetog veka) prehranjivao od malih kornjača da bi se na osnovu Patinog recepta moglo zaključiti kako Srbi samo iščekuju mogućnost da nešto kolju.
Sličan nesporazum bi mogao da izazove i jedan tv kuvar u kojem dve poznate kuvarice, mislim Francuskinje, pred kamerama pokazuju kako se pripremaju neke male ptice – valjda prepelice. Veština sa kojom su im zavrtale šije delovala je naprosto hipnotički. Da li je izvor svake gastronomije tako prizeman i pomalo morbidan? Da li u tome mogu da se prepoznaju neke nevidljive, podzemne struje i matice koje učestvuju u formiranju nacionalne tradicije i kulturnih vrednosti?
Ovde, znači, nije u pitanju: da li su se Srbi ishranjivali malim kornjačama ili da li svaka prosečna Francuskinja mora da zna kako da zavrne šiju nekoj ptici, već način na koji se kultura spremanja hrane, pa i celokupan odnos prema hrani, predstavlja kako kroz kuvare i knjige recepata tako i u svakodnevnoj kulturi.
Zbog toga je važno postaviti sto za rućak tako da se odmah zna da neće biti poslužen niko od naših junaka iz detinjstva. Krompir pire u obliku Triglava, grašak i parčići neprepoznatljivog mesa, salata od kupusa, parče hleba… Nisu potrebna nikakva iznenađenja. Moj mali unuk je odnekud usvojio izraz čuđenja: “O moj Bože!” Juče sam to čuo u njegovoj engleskoj izvedbi: “o maj gad!”

 

 

Pre nekoliko godina u nekim našim novinama izašao je tekst, sa sve fotografijom, o dečaku koji uživa da kolje i koji kao sasvim mali pokazuje zavidnu spretnost i motivisanost da bude mesar. Moja prva reakcija bilo je osećanje zgroženosti. Odmah sam pomislio na svoga unuka i njegov užas kada je u jednoj beogradskoj mesari video okačeno prase. Dobro, gradska deca, kao i najveći broj gradjana, ne gledaju domaće životinje onako kako ih vide seoska deca.

Razmišljam o deci koja će da porastu Ovde. I o onome kroz šta smo prošli. O ljudima koji više nisu sa nama. A mogli su, bar što se dužine života tiče. Srbija stari intenzivno i zbog toga što se premalo dece rađa i zbog toga što je mladi napuštaju. Ne verujem da nam je aktuelno zdravstvo poslednjih dvadesetak godina produžilo prosečnu dužinu života. Razmišljam i o onome kroz šta ćemo tek proći. Onda širom otvorim oči i netremice gledam u nešto što je brzo, neku utakmicu ili tenis, na primer. Ne smem da zatvorim oči sve dok prisila razmišljanja o budućnosti Ovog Ovde ne nestane.