Otkopati ili zakopati, 16. februar, ponedeljak

 

Juče sam doveo najstarijeg unuka da bude kod nas dok su njegovi mama i tata bili na sahrani na Bežanijskom groblju. Gorana je “vukla” i harfu jer je prijatelj čija je majka umrla želeo da čuje harfu u kapeli, na ispraćaju. Taj instrument je već toliko toga prošao. Mislim da je prvi put na groblju. Sučano je, vedro, ali prohladno. Harfa nije mnogo teška ali je nezgodna za nošenje. Potrebno je znati kako da se uhvati. Najčešće je dvoje nose. Položi se tako da uži deo, vrh, ide napred. Taj prednji deo se obuhvati rukom a zadnji, teži, gde su pedale, drži se šakom koja se proturi u otvor rezonatorske kutije. Sećam se, međutim, kako sam jednom, kad nije radio lift u starom Mokranjcu, kod Londona, potpuno sam nosio harfu na treći sprat. I nije mi bilo previše teško.
Ognjen mi izgleda kao da je za poslednje dve nedelje iznenada porastao. Preko noći deca porastu. A mi ostarimo. Ne u isto vreme, na sreću.
Ognjen polako postaje mladić. Ima dvanaest godina. Voli da priča. Posebno o strašnim filmovima koje je gledao. Kaže da se zbog jednog filma rasplakao ali ne od straha nego zato što je bio tužan. Objašnjavam mu da nije sramota plakati kada si tužan. Potom mu pričam o svemiru i o tome kako je sve što postoji sastavljeno od atoma. Saznanje da je ceo svet sastavljen od atoma dovoljno je da bismo poželeli da se bavimo naukom.
Posle obaveznih kompjuterskih igrica predlažem mu da malo crta. Ponudim mu da sam izabere papir i boje. On hoće da crta tušem. Biram mu nekoliko perca da kombinuje. Kaže mi da će da nacrta tvrđavu, i to “umetnički” jer mu je jedan Milošev prijatelj obećao da će da kupi crtež za hiljadarku. Odličan honorar, prokomentarišem. Naučio sam ga da papirnom maramicom malo razmaže kapljice tuša tamo gde hoće da pojača utisak. U pitanju je zamak koji neodoljivo podseća na monstruoznog Sneška Belića. Veoma je zadovoljan.

 

 

Ne znam kako da se suočim sa nečim što mi je danas zagadilo dan. Izjava predsednika Srbije Tomislava Nikolića koji se preko Politike obraća tužiocu za ratne zločine Vladimiru Vukčeviću do te mere je budalasta i odvratna da ne prestajem da razmišljam o njoj. Preko novina je poručio tužiocu da pazi šta kopa po Srbiji. Reč je, naravno, o masovnoj grobnici Rudnici, kod Raške, gde su do sada iskopani ostaci 45 ubijena Albanca sa Kosova. Ubijeni su 1999, tačno se zna gde, 27 leševa je identifikovano tako da se zna i ko su žrtve. Pretpostavlja se da je u kamenenolomu Rudnice zakopano oko 250 ubijenih Albanaca. Bile su potrebne godine da bi se krenulo sa otkopavanjem. Na mestu gde su sakriveni mrtvi Albanci bile su podignute neke građevine tako da su se prvo one morale srušiti da bi krenulo sa kopanjem. Pravi mafijaški način skrivanja mrtvih – uziđivanje u temelje! To se nije desilo preko noći. Mnogo je ljudi znalo za celu ovu operaciju. I još više njih učestvovalo u zataškavanju i sprečavanju otkrića. Sada kad je masovna grobnica nedvosmisleno otkrivena Tomislav Nikolić upozorava (preti?) tužiocu zbog toga. To je do te mere skandalozno i neukusno da mi nije jasno kako to može da prođe bez snažnijeg reagovanja. Kasno posle podne javile su se tri opozicione stranke dok je celo prepodne to bila jedna od tema na FB-u.
Nikolić je intervju dao “Politici” i time obeležio svežeustanovljeni praznik srpske državnosti. Praznici se prave i ukidaju kako se menja politika i vlast. Potrebno je izvesno vreme da se ljudi naviknu. Umesto Dana republike – 29. novembra, sada je Dan državnosti – 15. februar. Dan republike odigrao se 1943, a Dan državnosti 1835. kada je donet prvi srpski ustav. Nemam problema ni sa jednim praznikom. Jedan je bio praznik države u kojoj sam rođen, mnogo veće, značajnije i srećnije, a ovo danas je neka vrsta bajpasa između udaljene prošlosti bez živih svedoka i savremenosti. Institucija predsednika trebalo bi da povezuje tu istorijsku razrokost. I dalje smo republika a Sretenjski ustav je samo istorija. Ništa, osim imena zemlje nije zajedničko između njega i važećeg Ustava. Da proslavu državnosti poveže sa masovnim grobnicama može samo čovek koji je operisan od svake vrste takta i pristojnosti, da ne kažem pameti. Ko ga je bio po ušima da to govori? Neki genijalni savetnici, spin majstori, urednici, domari, poštari, domaćice?
Otkopati ili zakopati, pitanje je sad!
Da li u “crnu zemlju” utisnuti još dublje sve ono što ne želimo da znamo? Da li se naterati da se sve zaboravi? Ponekad to, možda, svako od nas poželi. Ali kako? Kako se to postiže? Čak i ako se traži reciprocitet u otkopavanju ili zakopavanju da li to pomaže zaboravu? Stvarno ne vidim kako se zločini i žrtve mogu zaboraviti. Kako one sopstvene tako i one tuđe. Ako bi i postojala mogućnost, neki čudesni napitak zaborava, da se sve zaboravi, da li bi nam život bio lakši, jednostavniji, srećniji? Jer ako zaboravimo na žrtve zaboravićemo i na krivce. Da li je moguće pamtiti samo “svoje” žrtve a ne i one tuđe? Da li je moguće obeležiti samo “tuđe” krivce, a ne i “svoje”. Ukoliko smo, po definiciji, samo mi nevini i samo mi žrtve, a svi ostali samo krivci i nikad žrtve, da li ćemo time ispuniti smisao svoga srpstva i umiriti savest?
Otkopati ili zakopati?
Ali gde? Gde je to mesto gde će savest biti čista a žrtve i krivci zaboravljeni? Na nebu? U dubokoj pećini? U Ministarstvu pravde? U zgradi ispred koje se smenjuju mladi gardisti?

 
Večeras me je Katarina upoznala sa albanskom pesnikinjom Ljuljetom Lešanaku. Ona je Krokodilov rezident. (Katarina kaže: “krokodilka”!) Čitao sam njene pesme koje je izvanredno preveo Đorđe Božović. Odavno nisam čitao tako snažnu poeziju. Pričamo o svemu, od poezije i metafora, fotografija i hrane, a onda dođemo do Čarlsa Simića kojega je Ljuljeta upoznala u Americi. Kaže da nikada nije slušala nekoga da čita svoju poeziju sa takvom snagom i ubedljivošću kao Čarls Simić. Čitanje sopstvene poezije predstavlja poseban dar. Kada autor čita svoja dela to daje posebnu dimenziju onome što je napisano. Ovde, kao i na većem delu Balkana, nije razvijena navika slušanja, kako generalno, tako i književnosti. Smejemo se jer ne znamo napamet nijednu sopstvenu pesmu. Sebe bih, iz glave, najteže citirao. Uvek bih pogrešio.
Ne pominjem Ljuljeti istup aktuelnog srpskog predsednika. Svi smo, manje-više, u vlasti neverovatnih situacija i spodoba.
Ima nade dok možemo da stvorimo paralelne svetove i da ih održavamo. I da ne zaboravimo.

 

Evo Ljuljetine pesme na tu temu:

 

Zaborav

Govor je naše historijsko datiranje ugljenikom,
a ne linearna stvarnost. Ljudi govore, dok mačke
samo prosto percipiraju,
bijele i crne kao planovi za bjekstvo,
sa strelicama, križevima i prelomljenim linijama.
Jutarnji drozd je, kažu, taj što uzima svu toplinu
dana,
a ne domaće životinje; ja sam sisala energiju
ljudi koji su mi stajali pored,
kao mačke,
jedina čista energija, jednostrana, bez ičega
zauzvrat,
energija s kojom komad leda zasjenjuje čašu
vode,
i koja civilizacije ređa jednu za drugom:
mišljenje naglas.
Moji ljudi divili su se naglas, iščuđavahu se
naglas,
patili su naglas i ćutahu naglas.
Njihov plod pekao se prije vremena u staklenku.
Ništa herojsko. Ali, gdje jedne noći, u tajnosti
hodža za nas pjevaše poslije večeri stihove
Kurana,
ja izgubih vezu s njima. Oni i dalje mišljahu,
dok drijemahu poduprti laktovima
jedni o druge, kao zrna poslije žetve
koja nema potrebe čuvati