Staro Oklevalo, 11. april, subota – uoči Uskrsa

Uspeo da odem na pijacu. Natovario se. Ofarbao jaja. Danas bi trebalo da se izvede završetak selidbe. Sunčano. Bilo bi lepo otići u prirodu. Saša kašlje, već par dana je napada neki virus. Niko nam ne dolazi na Uskrs. Svi su strašno zauzeti. Malo me već zamara ta lakoća porodičnih odnosa. O prijateljima da i ne govorim.

 

Zelenilo. Godišnjica ubistva Slavka Ćuruvije. Suđenje koje se stalno odlaže. Opet oklevnje.

 

 

Radio sam na starom tekstu koji je danas dobio na aktuelnosti. U zemlji gde su svi odjednom toliko religiozni o teološkim i filozofskim problemima nemaš s kim da popričaš. Sve je na nivou harpa i zavere svih protiv svih. Obrazovanje je na apsolutnoj nuli ukoliko takva mera postoji. Tu negde je i zdravstvo.

Vraćam se temama iz moje mladosti. Iskustvo me podmlađuje.

 

… nema neposrednog i odgovarajućeg odnosa izmedju greške i nesreće.
Proganjanja su prava proganjanja, a nesreće su prave nesreće. Što se tiče naslednih mana, to su samo nasledne mane.
Rene Žirar: Stari put grešnika
Okleva – po prirodi svojoj božanstvo je takvo, piše Euripid u Orestu. Prilično depresivno mada tačno. Preciznost uvek deluje depresivno.
Kada sam primetio da Bog okleva?
Onda kad sam, kao petogodišnjak, prvi put ušao u crkvu? Ili je to bilo znatno kasnije. Kada sam već krenuo u školu. Drugi ili treći razred? Kad se suočiš sa čudom zvanim Bog vrlo brzo otkriješ da On nema običaj da interveniše kad ti to zatražiš. Iako nikada nisam imao neke verske poduke, nisam uostalom ni kršten, a u mojoj široj porodici Bog i religija su bili predmet apsolutnog ignorisanja, ili u najboljem slučaju, kod dede po majci, stvar krajnje relativizovana i intimna. (Deda se obraćao Bogu kao ortaku a svome svecu-zaštitniku kao starom spadalu. U stvari, bila su tri sveca – Sveti vrači, koje je deda nazivao tri ugursuza. Deda ih je po nečemu razlikovao pa je često sa njima vodio odvojene razgovore, obično u prepunoj sobi. Jedan je bio majstor laganja, drugi vešt lopov, treći veliki švaler.)
Velika katedrala nije bila na putu izmedju kuće i škole. U nju sam svraćao skoro svaki put kad sam išao u biblioteku. Ponekad razmišljam o tome da bi, možda, moj životni put bio sasvim drukčiji da se katedrala nalazila izmedju kuće i škole. Pretpostavljam da bi me u tom slučaju sveštenici sigurno prepoznali kao malog samootkrivenog verskog fanatika i poradili na mojoj obuci. Pošto je moj otac u to vreme bio komandant graničnih jednica, sa sve kasarnom u blizini Pozorišta, bio bi to dodatni izazov za Svetu rimsku crkvu.
Bog je, medjutim, oklevao da nešto učini. I to ne samo Bog iz velike, katoličke katedrale nego i onaj veseli, ortački Bog moga dede. Nisam očekivao neko veliko čudo. Samo mali znak: golub koji sleti na rame, neznanac koji me oslovi imenom ili, možda, malecka stigmata u obliku Vini Pua na dlanu. Oklevao, oklevao, mada nikada ne možeš biti siguran da je odustao. Sa Bogom postoji jedinstven problem: nikada ne znaš da li je digao ruke od svega. Jer, On može da se umeša kad god hoće. Čak i kad umreš. (Pogotovo tada.) Naravno, uvek možeš reći da ne veruješ da On postoji. Ali to ne rešava problem jer se On može pojaviti i ako ne veruješ. Možeš sebi da objasniš, odnosno da protumačiš, sve šta hoćeš ali time ne uklanjaš mogućnost da se Bog uvek može pojaviti.
Kada sam bio mali crkva i Bog su mi bili nešto fascinantno.
Vremenom je fascinacija nestala. Obišao sam mnoge bogomolje i manastire raznih religija, ali nikada video nisam u sebi otkrio onu detinju zapanjenost i iščekivanje. Nije stvar u tome što sam spoznao da Boga ima ili nema ili da je svaka crkva pre svega društveno-politička organizacija a ne mistična veza izmedju ljudi i Boga, nije stvar ni u nekakvim dubljim uvidima u zakone prirode, već jednostavno obična gorčina osećanja prolaznosti i prozirnosti stvari i ideja.
Bog okleva, pa šta! Oklevaju i ljudi. O itekako oklevaju. A kad ne oklevaju obično prave gluposti.
Ne okleva Bog samo sa kaznom. On, neosporno, okleva i sa spasom.
Neke žrtve ga više proklinju zbog toga jer ih nije spasao a druge što kazna još nije stigla krivce. Po čemu se oni uopšte razlikuju? I jedni i drugi su preživeli. Počinju rasprave o ceni.
U nedostatku čvrstih božanskih zakona, odnosno cene, nešto je moralo da se smisli. Na primer: premudri Solon je doneo zakon kojim se lišava gradjanskog prava onaj ko u građanskom ratu ne pristupi ni jednoj stranci i u njemu ne uzme učešće. Verovatno su građanski ratovi u Solonovo vreme bili nešto drugo od ovih modernih. Poštovala su se ljudska prava, nije bilo nasilja prema civilima, o zarobljenicima i njihovim pravima da i ne govorim. Osim toga, građanski ratovi u antičko doba su nekako bili više porodični nego verski ili socijalni. Najvažnije od svega bila je klima. Ratovalo se po toplom i suvom vremenu sa obaveznim pauzama posle ručka, najčešće u maslinjacima ili gajevima mandarina. Kad bi upeklo Sunce učesnici u antičkim građanskim ratovima su proglašavali primirje i spuštali u more da se osveže. Kuga u Atini, u jeku rata sa Spartom, više je incident i nemio slučaj nego pravilo.
Naši, moderni građanski ratovi nisu ništa drugo do odraz stvarnosti. Prvo, civilizacija se pomerila sa Mediterana na sever, i drugo, usled opšte urbanizacije Evrope životna sredina je postala krajnje nepogodna – zagađena, često i otrovna. Došlo je i do klimatskih poremećaja. Suše i poplave, letnji požari i zime okovane ledom uobičajena su pojava. O lokalnoj i državnoj upravi ne vredi ni govoriti. Mito, korupcija, lopovluk, opšta nesposobnost i mediokritetstvo na svim planovima – da li je potrebno još da nabrajam. Bogovi u ovaj metež nisu upleteni. Bar ne direktno. Pretpostavljam da su prostor izdali pobunjenim anđelima da ga uređuju po svojoj volji. Živi se gore pa se tako i ratuje.
Pa i to je nešto!

Možda je najjači dokaz postojanja Boga u tome što On okleva!
Moj deda i dalje, dvadesetak godina posle smrti, vodi rasprave sa svoja tri sveca. Naravno, ne očekuje nikakvu iznenadnu odluku. Ni spas, ni kaznu. Preživeo je dva velika rata ali se izvukao od trećeg, najgoreg. Neosporno uspešan život. Ponekad zamišljam dedu u opsednutom Gradu. Kućica, ne veća od šezdeset kvadrata, sa toaletom i kupatilom u dvorištu, mala bašta i kokošinjac, šporet na drva na kojem je baba kuvala i po najvećoj vrućini, sve to udenuto pored sličnih kućica na vrhu Bjelava. U blizini nije bilo nikakvih značajnijih vojnih ciljeva ali to ne znači da bi kuća bila poštedjena u besmislenim, masovnim granatiranjima grada. Najgore bi, ipak, bilo sa vodom. Gore nije bilo nikakvog izvora ili bunara. To znači da bi neko stalno morao da donosi vodu. Sumnjam da bi se Bog umešao i poslao nekog od kršnih anđela da pomogne dedi. Kazne koje ljudi smišljaju jedni drugima ne zanimaju Tvorca. Bog je tu da se sažali na žrtve kad je sve već gotovo. Ponekad ih i uteši mada mu to nije osnovna delatnost.
Kad je deda umro brigu o kući je preuzeo jedan babin rodjak. Ubrzo je kuća bila prodata a baba, koja je tada imala blizu osamdeset godina, ekspedovana kod daljih rodjaka na selo. U zemlju koja je ubrzo napravila sopstvene granice i zastavu.
Deda je izbegao treći rat a baba ga je, zahvaljujući tome što je bila mlađa i dovoljno dugovečna, dočekala. Te, odlučujuće godine, imala je preko devedeset godina. (Ne treba smetnuti s uma da su u to vreme ljudi živeli znatno kraće.) Kad je počela ofanziva celo selo je krenulo u izbeglištvo. Baba je odbila da krene. Legla je na krevet i odmah umrla. Sahranili su je na brzinu u dvorištu.

 

Kratak rez: Bog mrzi mucava objašnjenja. U svakom slučaju, bilo da mucate ili tečno pletete priču, On neće da se meša. Ali njegovo mešanje je deo nečega što On ne kontroliše. Otkad je žrtvovao vlastitog sina sva stradanja liče jedna na drugo. Zbog toga nam se, valjda, i čini nekako romantično ono što se dešavalo u antičkoj Grčkoj. Više nema nevinih. I žrtve i krivci su samo posledica odnosa spleta okolnosti i, naravno, snage. Moralno superiorni su se pretvorili u tumače ljudskih prava. Ne odlaze u zatvor zato što su odbili da plate porez državi koja vodi rat, ne štrajkuju gladju do smrti zbog nevino zatvorenih i poniženih. Niko se, uostalom, i ne poziva na moralne ili božje zakone. (Oni koji bi to, zbog vrste svoga posla, eventualno mogli, moraju prvo da namire “svoj” narod pa da se onda obrate Bogu.)
Kada se desi, ili još gore dešava nešto strašno, očekuje se da Bog brzo deluje. Da li se stvarno očekuje ili je u pitanju sklonost da se ono što se nikad ne desi pretvari u iščekivanje? Šta je, uostalom, istorija ljudskog roda ako ne varljivo iščekivanje?
Bog čeka ili da se stvar razvije ili da se “nakupi”. Neće On da interveniše kad Hitler pobedi na izborima, još manje kad pobedi Slobodan Milošević. Koliko daleko mogu da odu stvari? Deset, petnaest, dvadeset godina? Koliko miliona? Jedan, dva, pet, šest? Gde je granica božjeg strpljenja? Nedavno je jedan pravoverni Jevrejin objavio “istinu” da je pogrom Jevreja u Drugom svetskom ratu posledica (Božja kazna) grešnog ponašanja jevrejskog naroda. Tako Hitler postaje božje oružje. No, dosta o glupostima. Bog okleva kao što oklevaju i ljudi. Da se spasu ili da izvrše kaznu. I pravda okleva. Na sličan način neki idealisti doživljavaju i zapadne demokratije. One su spore i neodlučne, ali kad jednom krenu … ništa ih ne može zaustaviti. Da li ih baš ništa ne može zaustaviti? Da li je moralni interes tako moćan da je iznad svih ostalih, posebno političkih i ekonomskih interesa? Fantastična sposobnost autosugestije. Podsvesne metafore kojih postajemo svesni onoga časa kad nam Bog dozvoli da iskoračimo iz rutine i počnemo da se bavimo analizom značenja pojedinačnih opšteprihvaćenih pseudointelektualnih klišea.

Bog medjutim ne haje na optužbe. (Ja bar toga nisam svestan.) Čak ga ni crkve ne uzimaju u zaštitu. One štite simbole: na primer Isusa Hrista kad ga neki filmski režiser predstavi kao opasnog zavodnika. Još nisam čuo da je Papa ili neki Patrijarh rekao: To nije posao za Boga! (Pod Poslom podrazumevam spašavanje i kažnjavanje na ovom svetu.) Taj Posao se itekako podrazumeva. Kolikogod Tajna spasenja i Kazna na Onom svetu predstavlja suštinu vere toliko i delovanje na Ovom svetu. Razlika je samo u tome što se Ovde to naziva čudom a Tamo uobičajenom praksom.
Ako je tako sa Bogom kakva je tek situacija sa ljudima.

A Spasenje ili Kazna na Onom svetu? Da li ono dolazi automatski ili se i sa njim okleva? Koliko traje proces u Čistilištu? U Čistilištu se vreme ne meri kalendarom nego događajima. Kako Sveti Petar stoji sa službenicima? Da li je čekaonica slična onoj u Domu zdravlja? Dobijaju li pacijenti brojeve ili ih sa šaltera prozivaju po njihovim svetovnim imenima?
Nekada su povratnici iz Podzemnog sveta pripovedali povesti prepune događaja, raznovrsnih pejsaža i istaknutih likova. (Tiresije je na Onom svetu zaradio i novo ime.) Moderni povratnici se sećaju samo snažnog svetla, beskrajne smirenosti i olakšanja. Smrt je postala veoma privlačna, estetska, pojava. To joj, naravno, ni malo nije povećalo popularnost.
Ništa nije definitivno. Ni kazna, ni spasenje. Samo je oklevanje nešto na šta pouzdano možemo da računamo.

Ko ima najviše prava da priča o kazni i spasenju? Sudija, sveštenik, filozof, pesnik, političar, žrtva, krivac, svedok? Svako, naravno, ima sopstvenu priču.

Kako smo, i kad, saznali da tutnjimo u apokalipsu?
Čitajući novine, gledajući televiziju, iz priča onih koji su više znali? Da li je to trenutak kad smo prvi put sreli nekoga ko je doživeo pucnjavu, ubijanja, nasilje? Ili je to bila slika gladi, nema priča iz očiju izbeglice koji se muvao oko stanice?
Kako se, upošte, najavljuju apokalipse? Preko novina, megafona, televizije? Ali, zar su malo puta bile najvaljene katastrofe i apokalipse a da od toga nije bilo ništa? Koliko je samo asteroida padalo sa neba, strašnih bolesti haralo planetom, menjala klima, dolazilo do nuklearnih katastrofa… pa ništa!
U međuvremenu, opšte je uverenje da vredi verovati. To je, nekako, najlakše. Istovremeno oslobadja od sumnje i straha. Daje smisao postojanju. Ohrabruje. Učvršćuje. I u najekstremnijim situacijama postoji, ako ne nada, onda svakako neka vrsta ispunjenja da i najgroznije stvari imaju svoj kraj i da je čovekova istorija prepuna iskušenja i žrtava koje su podnete iz najrazličitijih motiva. Svaka vera ima svoga sina koji se žrtvuje za spas celog naroda baš kao što svaka familija ima svoga Jova.
Opšte je uverenje da je lako verovati. Ne zbog toga što se do toga dolazi svesnom odlukom, baš naprotiv. Sve ono što je iz srca smatra se lakim i jednostavnim. Oni koji veruju smatraju to prirodnim stanjem dok su oni drugi ubedjeni da se to rešava kao od šale.
Duboko sumnjam da je lako verovati. Bilo bi lako kada bi vera bila isto što i zaljubljenost. Mada, ima ljudi koji nisu u stanju ni da se zaljube.

Kažu da se čuda u politici ne dešavaju. Često, medjutim, ovo deluje i kao uteha. Sećam se vremena kada je izgledalo je da su sve nade potrošene. Tada sam često slušao kako se u politici čuda ne dešavaju. Nego šta: uporan i dosledan rad? Nisam previše siguran. Pre će biti da se čuda privremeno odlažu.

Dobro pamtim priče starih građana o Drugom svetskom ratu koje sam slušao kao dečak.
Mnogo čuda. I mnogo odlaganja.
Priče o tragičnoj neodlučnosti, beskrajnom čekanju i čuđenju pred onim što se dešava. Često su junaci tih priča veoma obrazovani, uticajni i bogati Jevreji koji su imali mogućnosti da neposredno pred početak rata pobegnu u Tursku ili Švajcarsku ali su iz nekog razloga u poslednjem trenutku odustali. Bilo je, međutim, i onih koji su odmah doneli neke važne odluke. Otišli u šumu ili nabavili nekoliko tona brašna i šećera. Ponašanje ljudi koji su bili u neposrednoj opasnosti, Jevreja ili Roma, posebno je zanimljivo. Najčešća reakcija, uoči apokalipse, nije ni bekstvo, ni pobuna, već iščekivanje. Najveća zaštita predstavlja utopljenost u masu. Neće, valjda, baš doći po mene? Gestapo, ustaše, četnici, komunisti, kuga, sve jedno. Ja sam isti kao i svi ostali. Ne razlikujem se od svojih komšija. Ovde sam rođen i ovde pripadam. Deliću sudbinu celog grada. A opet, ja se i razlikujem. Drukčiji sam iznutra. I zbog toga ne zaslužujem kaznu. Uvek ima šanse da se izbegne apokalipsa. Ako nikako drukčije a onda tako što ćeš se pridružiti progoniteljima.
Kad dodje Sudnji čas nestaje zemlja, grad i ulica, ostaje samo stan ili kuća u kojoj si sa svojim najbližima. Nije mi poznato koliko je građana Sodome i Gomore napustilo grad pred upozorenjem da će ih stići katastrofa. Nije valjda da su baš svi u Sodomi i Gomori bili bludnice, kockari, lažovi i bezvernici. Koga je stigla kazna: građane ili grad? Ima li uopšte neke razlike? (Broj deset je presudan za ocenjivanje grešnosti nekog mesta. Ukoliko u nekom mestu ima bar deset pravednika onda ono ima šanse da se spase. I biće pošteđeno od kazne koja je stigla Sodomu i Gomoru.)
– Pa ipak, izlivanje božjeg gneva na čitave gradove lako nalazi opravdanja. Jer grad je kao živo biće, jedinstvena i kontinuirana celina. (Plutarh: Pitijski dijalozi,159)
I grad, nema sumnje, može biti proklet. Na njega mogu da pređu sva zla i omraze koje prate pojedince. Kao što potomci, ne samo u Starom veku, “preuzimaju” grehe i krivicu svojih predaka, takav isti slučaj je i sa gradovima. Primer Aleksandra Makedonskog je poučan.
– Čak ni najveći poštovaoci Aleksandra Makedonskog, u koje se i mi ubrajamo, ne odobravaju mu što je razrušio grad Branhida i poubijao i mlado i staro zbog toga što su njihovi pradedovi izdali hram kod Mileta. (156)
Da objasnim: pradedovi su izdali hram Persijancima par stotina godina pre pojave Aleksandrove.
Šta nas onda čudi Sarajevo? Premda ne znam koji je hram, i od koga, izdat.
A šta je sa Jovom?
Da li je on uopšte imao nekakvog saznanja šta mu se sprema? I da je znao da li bi se isto ponašao? Uostalom, kad se setimo svih tih bibliijskih i antičkih junaka i likova, veliko je pitanje postoji li mesto gde oni mogu da se sklone od sudbine. Ni Biblija, ni Tukidid, ni Tacit ne pominju svedoke pod zaštitom. Gde su oni koji su izbegli namenjenu sudbinu? O njima drevne knjige ćute. Ne postoji ni politički azil, ni plastična hirurgija. Stari svet je ne samo surov nego i mali, i mnogo je više globalno selo nego danas.
Oko Jova me zanima jedan mali, pomalo svetogrdni detalj: zašto Bog kreće u akciju tek na nagovor Satanin. Kad Bog odluči da uradi nešto da li okleva ili istog časa legne na posao? Znam da su naše, ljudske, vremenske mere sasvim neprimerene onim Božjima. Ali i u Božjem stvaranju postoji odredjeni protok vremena. Prvi dan, drugi dan… i tako sedam dana. U slučaju Jova Biblija ne ulazi u detalje kada je Satana krenuo sa reči na dela. Za verovati je da je krenuo odmah. Kao da je brzina i odlučnost deo njegove prirode.
“Nek ti bude! – reče Jahve Satani. – Sa svime što ima radi što ti je drago; samo ruku svoju ne diži.” I Satana ode ispred lica Jahvina. (Knjiga o Jovu, Jov na kušnji (13)
Kako se uopšte donose odluke? Na osnovu prethodnog iskustva, opšteg ili ličnog saznanja, sposobnosti logičkog rasudjivanja? Ili se odluka donosi na mah, u času prosvetlenja?

 

Vidim ga. Mala, sivkasta spodoba, neka vrsta frustriranog voajera. Muva se po konferencijama za štampu i neobaveznim prijemima. Uvek se ogrebe za neku kafu, sok, ponekad čak dopre i do viskija. Niko se ne usudjuje da ga pita šta tu traži. Takve stvari se u principu ne pitaju. On se ni u šta ne meša. Ako bi se oglasio svi bi ga dočekali na nož. On, medjutim, ima moć neprimetnog prisustva. Pred njim niko nema tajne. I nož i nije neko oružje kojim bi se on izbrisao. Pogotovo ne onaj kojim je umoren Avelj. A to je jedino čime se služe ljudi.
Ponekad zapada u čudno stanje obamrlosti i odsustva. Niko ne može da pronikne šta se tada sa njim dešava. Kao što, uostalom, ne može da pronikne ni u misli najbližeg ljudskog bića. Staro Oklevalo! Tako ga nazivaju zlobnici iz njegovog okruženja. Ali kad se jednom “prelomi” onda ne odustaje. Tako je radio kroz celu ljudsku istoriju. I Sodoma i Gomora, i nesrećni Jov, i čuveni pokvarenjak Sizif, i Hitler, i Asirici, i Sloba, i Idi Amin, i Bokasa, svi su oni došli do nekog vrhunca a da Bog nije reagovao. Pravda je spora ali dostižna. Ovde se pre svega misli na božju pravdu. Ali i na zapadnu demokratiju. Staro Oklevalo je parlamentarno raspoloženo. Neće ni u šta da se umeša bez kvalitetne debate i široke javne podrške. Na taj način se, u stvari, i ne oseća previše umešanim.
U stanju je da danima vodi unutrašnje dijaloge i rasprave. Onda se odjednom izgubi. Niko se nikada ne seća šta se desilo sa čovečuljkom iz prikrajka. Jednostavno nestane. Izbriše se iz sećanja kao i toliko toga što prolazi kroz dušu. Da li se, najzad, odlučio da se ukloni iz fizičkog sveta kojem pripadamo, ili se odlučio da nas omadjija i pošalje u jedan od mnogobrojnih paralelnih svetova? Njegove odluke, njegovi hirovi. (I onaj ko je neodlučan ume da bude hirovit.)

I deda je umeo da bude hirovit. A tek baba kad je odbila da krene u izbeglištvo i umrla u najnezgodnijem trenutku. Verujem da sada prave čuda na Onom svetu. Samo se nadam da se ne brinu previše zbog nas ovde. Bilo bi to tako onespokojavajuće. Ako postoji neka, božja pravda, onda je ona u tome da svako Tamo Gore nastavi sa svojim navikama. Ne mogu dedu da zamislim drukčije nego kako pijucka svoju rakijicu, čita novine i svadja se sa trojicom ugursuza. Nije normalno, ni humano, stalno donositi odluke. Rutina postoji izmedju ostalog i zbog toga što ljudi dozvoljava da se odmore od “velikih odluka”.

Na kraju, ne prestajem da se pitam: da li je neodlučnost prevashodno ljudska ili božanska osobina.