Zgusnuti dani, 20. april, ponedeljak
Prošle nedelje sam dobio novi telefon. Sad bi trebalo da se posvetim učenju. Uz telefon ne idu nikakva štampana uputstva jer sve postoji na sajtu. Ne mogu da se nateram da čitam upustva i otkrivam šta je sve moguće da se radi. Mogućnosti su, naravno, fantastične. Ja bih, međutim, želeo da ovladam samo onim što će mi omogućiti lakšu i jednostavniju komunikaciju. Ruksak od kojeg se ne odvajam sadrži sve što mi je potrebno za pisanje, fotografisanje i snimanje zvuka. Želim da stalno imam sve uz sebe, iako nemam previše prilike za sebe. To mi više dođe kao neka vrsta podrške. U ruksaku imam i blok i olovke. Možda mi upravo to zatreba ako budem u prilici da negde budem sam u zavetrini. Najbolje je kad nekoga čekam, nekoga ko kasni. Tada imam utisak da je čekanje nešto najlepše što je moglo da mi se desi. Ovo se, naravno, odnosi na čekanje u kafiću, a ne na šetkanje u lekarskoj ili policijskoj čekaonici.
No, novi telefon mora da dobije posebno mesto. Ne može tek tako da se stavi u džep. Evo kako sam ga postavio:
Dani su se zgusnuli. Ne mogu da se setim kad se šta odigralo u prethodnih nedelju dana. Brzina prolaska vremena proporcionalna je starenju. U prošli četvrtak smo slavili Nikitin peti rođendan. U petak je počelo da se kvari vreme. Na poslu stalno novi problemi. Naša očekivanja nikako da se ispune. Ovde je sve izmešano i traljavo. Junak našeg doba oblikovan je devedesetih. Od toga se ne može bogznašta napraviti. Ne vredi se osvrtati i upoređivati kako je ko prošao. Poljska, u koju sam putovao osamdesetih, i ona danas nemaju nikakve veze. Nije samo komunizam ispustio dušu.
Umro je i Ginter Gras, a pre njega Gabrijel Markes. Njihove knjige su nam grejale duše. Srpsko-hrvatski jezik beše jezik na koji su se prevodile mnoge knjige znatno pre nego na tzv. velike jezike, posebno na engleski. Kad sam se uoči raspada, u Ljubljani, u “Slonu”, sreo sa Tomažom Šalamunom, pričali smo o tom bogatstvu prevoda i raznovrsnosti koju je nudio jugoslovenski kulturni prostor. Tomaž mi tada reče da je zahvaljujući prevodima na s-h i slovenačka književnist stigla do velikih jezika i izdavača. Sećam se romana Vitomila Zupana i uzbuđenja koje je on izazvao. Po prvi put se pisalo o ratu i seksu onako kako je to bilo prirodno – uzbudljivo i autentično. (Kad samo pomislim kako je Dobrica Ćosić to nespretno i folirantski radio.) No, foliranja u književnosti ima podjednako kao i u životu. Zašto bi samo književnosti bila pošteđena? Ideja da su pisci, novinari i profesori svojevrsna moralna avangarda podjednako je besmisleno kao i uloga proletarijata – revolucionarne avangarde. Kad se ta ideja o avangardi i ekskluzivnosti proširi i na pojedine nacije onda smo u priličnom problemu.
Bio sam prijatno iznenađen Grasovima autobiografskim delom “Ljuštenje luka”, premda je prevod bio pomalo ošljarski. Ne, naravno, zbog otkrića da je sa sedamnaest godina ušao u SS već zbog oštrine zapažanja i mnoštva detalja koji otkrivaju put Zapadne Nemačke od spržene do sređene i bogate zemlje. Dok gledam ono što se oko nas dešava ne mogu se oteti osećaju sveukupne propasti koju niko, i ništa, ne može da zaustavi. (Bože, daj da grešim!)
Katarina je otišla za Košice gde će raditi najmanje godinu dana. Poslala je fotografije stana, pogled na trg, kafeteriju gde pije čaj… Samo nje nema na fotografijama! Nedostajaće nam na našim očajankama na Arhitektonskom. Đuka se bacio na svoj rad. Samo mu krevet nedostaje u kabinetu. Od Katarine smo se oprostili pre više od nedelju dana u “Dokolici”. Đuka je gutao neku vegansku izmišljotinu, sušenu jabuku oguljenu u dugačke trake. Gutao je i vraćao poput sonde za želudac. Pravio je “situaciju”. I uživao. Najžalije mi je što nismo uspeli da ga uslikamo. To bi bilo nešto za istoriju. Onda bi za pedeset godina neko mogao da kaže: vidi kako su se onda blesavili.
Zoran iz Jamerike piše da bi bilo dobro da snimimo film na temu pojave duhova, nečastivih, zombija, vampira i uopšte magije koja ispunjava opšti besmisao i bogatstvo balkanske duše. Nemam ništa protiv ako uspe da angažuje Vendersa.
Od Nađe, sa Sardinije, dobijam fotografiju koja bi mogla da bude ideja vodilja filma. Fotografija uopšte nije atraktivna: samo odštampan natpis da je zabranjeno obavljati magijske čini u pravcu garaže. Fotografija je, navodno, iz Novog Sada. (Nije iz Kučeva.)
Gatanje i bacanje čini izgleda da je raširenije nego što mislim. Mediji pomno prate dramatične događaje sa predsedničkim avionom. I to na letu kod Pape. To mora da nešto znači.
U međuvremenu Mediteran postaje masovna grobnica nesretnih ljudi koji beže iz Afrike. Čuo sam da neke azilante bezočni autoprevoznici izbacuju iz pretpanih kombija kod Bubanj potoka uz objašnjenje: evo tu je granica, samo pređite i u Evropi ste. Jeste, svi smo u Evropi. Jedino!