Danas je ceo dan Prvi maj, 1. maj, petak

Knjiga Sirahova:
– Srce menja lik čovekov,
bilo na dobro bilo na zlo,
Vedro je lice znak vesela srca;
a mučan je posao smišljanja izreka. (13, 25-26)

 

Danas je Prvi maj. Oduvek sam osećao bliskost sa ovim praznikom. Ne toliko zbog Čikaga i proleterske solidarnosti koliko zbog osećanja da je i ljudski, i kalendarski, vreme da budemo dobri i solidarni, da se volimo i da uživamo u životu. Nikada nisam išao na provmajske uranke niti na radne akcije. Osećao sam izvesnu odbojnost prema ideološkim masovkama. Kao dete su me, za Prvi maj jednom vodili na “teferič”, gde se pekla jagnjetina što se meni nije baš previše dopalo. Moji roditelji uglavnom nisu bili privrženi takvoj vrsti svetkovina.
Kasnije je bilo dovoljno malo ćevapa i ohlađenog piva. Đuka mi je poslao fotografiju “gajbe u Beogradu na vodi” koja bi mogla lepo da ilustruje to uživanje u malim stvarima o kojima svi govore kao o nekakvom zenu.

 

Kako je sve počelo?
Tako što se nešto zaboravilo, što se nešto izgubilo? Ili zbog toga što nikada nije postojalo?
Sve manje imam vremena za stare porodične albume sa fotografijama. (A sve manje imam i albuma i fotografija. Moj brat, kod kojega su bili albumi, najzad mi ih je, pre godinu dana vratio. Kad sam video da u albumima nedostaje dve trećine fotografija, zapitah: a gde su ostale slike, a on mi mudro odgovori: to se i ja pitam.) Kad ih se jednog dana dokopam, maštam ja, hteo bih što više toga da otkrijem. Ko je bila ona osoba iza oca i majke? Ko se onako bogato smejao za dugačkim slavljeničkim stolom? Šta se slavilo? Dan republike, Prvi maj? Nema konfeta i muzike za igru, znači nije Nova godina.
Neki lik, ili okolina, izazivaju pravu lavinu pitanja. Onda mi naviru uspomene. Kako smo živeli? Lepo? Teško? Svesno? Nesvesno?
Sećam se, kao kroz maglu, imao sam manje od sedam godina, boravka u malom rudarskom gradiću u Istočnoj Srbiji. Bili smo u gostima kod tatinih i maminih prijatelja. On je bio rudarski inženjer, možda direktor rudnika. Ne sećam se da su imali dece. Noću sam, ispod jorgana, udarao kamenom o kamen i izmamljivao male munje. Kako je to bilo uzbudjujuće. I šta je bilo sa tim kamenovima? Da li sam ih poneo sa sobom? Gde su oni završili? Ovog časa sam se setio mesta gda sam se igrao sa kremenovima: Blagojev Kamen.
U našu kuću je dolazilo mnogo ljudi. Vladala je radosna atmosfera. Otac, makoliko o njemu pričali da je strog, nikada se nije previše uplitao u dečija posla. Mogli smo do mile volje da se igramo i da organizujemo svoj svet. Maštao sam o gradu bez roditelja mnogo godina pre nego što sam otkrio “Timpetil grad bez roditelja”. Nisam, međutim, mislio da bi to bila kazna, to da se odrasli sklone iz naših života. Polako sam učio koliko i deca, kao i odrasli, mogu da budu gruba i napravedna. Do svoje desete godine već sam prilično toga razumevao.

 

Moji unuci još nisu otkrili “Timpetil” premda sam siguran da bi dva starija voleli da budu što manje kontrolisani. Oni manji još uvek imaju potrebu za mazukanjem. Svi, bez obzira na uzrast, traže mamu kad prigusti.

No da se vratim Blagojevom Kamenu. Moguće je da je to bio neki Prvi maj. Ja nisam mogao da imam više od pet godina. Verovatno oko četiri. Moj brat je tada bio beba. Najverovatnije je to bila ona godina kada je otac službovao u Knjaževcu. Stanovali smo u vili iznad grada sa pogledom preko vinograda. Kremenje koje sam dobio u Blagoju Kamenu čuvao sam i vukao svuda sa sobom. Ali mi smo se mnogo selili, prateći očeve prekomande, pa su se oni negde izgubili. Koliko današnje dece zna šta je to kremen kamen i kako se njime prave iskre?

Danas je Prvi maj ali se radi “sve u šesnaest”. Ne rade samo državne ustanove i banke. Priča se o prvomajskim urancima, ali oprezno da te neko ne zaskoči zakrvavljenih očiju. Sve same žrtve komunizma koje su se odjednom probudile posle dvadesetogodišnjeg sna. Lično, nikada nisam bio ni na jednom uranku, nisam išao na radne akcije, niti su me ikada privlačile masovne ideološke egzaltacije. Antikomunizam je gori od komunizma, govorio je Adam Mihnjik koji je na svojoj koži veoma osetio komunističku torturu. No, isključivost i zaslepljenost najčešće su posledice karaktera i modnim trendovima, a mnogo manje zavise od aktuelne vlasti.
Fotografisao sam građevinske radove u blizini moje kuće.

 

Vidi se svašta. Sedimenti, odnosno otisci bivših kuća, kao i crkveni zvonik i krajičak crkvene kupole koje su zaklonili preduzimljivi preduzimači. Radi se, kopa, dolaze veliki kamioni koji odnose šut, tu je i saobraćajac sa motorom koji reguliše saobraćaj, žuri se,
To je takođe deo našeg praznika. Sve to. Zajedno. Negiranje, veličanje, buncanje, otimanje… Na kraju ostane ono što preostane. Oteto ili lepo dogovoreno. Sve legne na svoje. Onda se prespava, a taj san je dugačak, prazan i gust u isto vreme, neki put se setiti nekog otužnog, teškog mirisa kroz koji vas je san provukao. To su katakombe pravljenja istorije. Tu se pamti samo ono što lako može da se opiše i nacrta. Prelazak iz jedne u drugu formu života, odnosno društvenosti. Uz put se zvecka i daje ritam uz pomoć raznih ukrasa. Tetovirana koža šušti kao zmijska. Eksperti za istoriju kažu da je to deo stare kulture od koje ćemo sačuvati ono najvrednije. A nešto će i da se pretopi.

Ko će još pamtiti da su na uglu Bregalničke i Bulevara bile neke kuće? Tamo je bila jedna čudna, malecka radnja u kojoj su se prodavale šnale za kosu. Šnale su uglavnom bile plastične, raznih oblika i boja. Ko će pamtiti otisak srušene zgrade, kosinu njenog krova, a desno od nje druga mala kuća, verovatno ona u kojoj je bila radnja sa šnalama? Pa i što bi se pamtile te kuće, srušene pa zamenjene? Baš kao i ljudi, baš kao i ljudi…