Održavanje iluzije, 17. april, petak

 

Nekog jutra, možda baš ovoga, kroz glavu mi prođe blesava misao da se neću pomaći, da ću nasataviti da dremam, sanjarim, ponovo zaspem, da neću povlađivati ili služiti nikoga, pa ni samog sebe. Ugoditi samom sebi možeš i kad posle noćnog sna odeš u toalet. Od malih se stvari može krenuti i zaustaviti.

Služenje samom sebi, i drugima, deo je onoga što znamo kao rutinu svakodnevice. Često mi je muka od ove rutine. A opet, ona me često natera da se pokrenem, promrdam, osetim korisnim, dovede me u neku novu situaciju, izazove razna osećanja, sećanja i reminiscencije… Izaći iz sebe, iz svoga kreveta i sobe, često daje dublji i bogatiji smisao od meditacija u pećini “jastva”.
Umesto doručka: čaša hladne vode. Umesto plaćanja računa sedenje na travi. (Prethodno pažljivo pogledaš da ne sedneš na pseće govno.) Kad stvarno ogladniš kupiš jedan dževrek i jogurt umesto ručka. Možda bi neko blago, neagresivno mentalno oboljenje moglo da me oslobodi obaveza? Ali, čegagod se setim to nije ni blago, ni mirno, ni nešto zbog čega se neće uzbuditi ceo tvoj porodični kosmos. Možda bi se čak i neki prijatelj prenuo. Čujem ga kako brižno pita: šta je sa Kazimirom? Verovatno bi se na tome završilo.
U nekom životom dobu, mislim da je tranzicija obavezna, dolazi do odumiranja prijateljstva i normalne empatije. Svi su na Facebook-u, niko oko postelje. Da li još uvek postoji institucija oblačenja mrtvaca? (Svakako je lakše da to rade profesionalci.) Sećam se jedne divne priče Dilena Tomasa u kojoj se neguje mrtvac. (Kako se zove devojka: Rahela?) Hičkok je od toga napravio “Psiho”, a kasnije generacije filmadžija i pisaca, čitavu jednu oblast nekrofilije. Had je oduvek bio za književnost uzbudljiv predeo. Pesnici su umeli i da, bar privremeno, ožive svoje najmilije. Mada, i mrtvaci, umeju, nekako sami od sebe, da ožive. Itekako. Moji unuci ih znaju kao zombije, a ja kao ideologije fašizma, klerikalizma i opsesivnu mržnju svega što je drukčije od babinog podruma. U taj se podrum nagura sve što se stigne, sve što ima pečat “neprolazne” prošlosti. Ali i prošlost prolazi. Svakako prolazi. Onda od nje ostane nekakav smrdljivi talog prepun ličnih frustracija, nesigurnosti i strahova.

 
– Bože, kako smo imali divno detinjstvo!

 

Ponekad pomislim da je ovo Danas neka vrsta uspostavljanja ravnoteže: kazna za sreću i radost. To je, naravno, potpuno besmisleno i ludo. Ne postoji sila koja bi mogla da uspostavlja takvu vrstu bolesne ravnoteže. Premda, verovatno, postoje ljudi koji u tome prepoznaju neku vrstu harmonije. Sreća i nesreća se, uostalom, nikada ne mogu pravično rasporediti.

Počeo sam od toga kako bi bilo potrebno prestati biti sopstveni, ili biločiji sluga i potrčko. Vremenom se, međutim, izgrade takve navike i potrebe da je nezamisliv život oslobođen ovakvih obaveza. Mi se obavezujemo ne prema nekim usađenim božanskim zakonima već prema svome karakteru. Iako postoji opšte uverenje da je razlika između dobra i zla veoma očigledna, bar kad su u pitanju stvarni a ne zamišljeni postupci, sve više postajem svestan kako usamljenost predstavlja pravi, istinski ispit onoga što je dobro a što zlo. Čovek bi morao stalno biti usamljen, pogotovo u masi, da bi stavljao na vagu svoj moral i svoj karakter. Usamljen čovek nije sebičan, jer nije komformista. Za razliku od njega oni koji su u gomili, bilo da su njome opčinjeni, ili je opčinjavaju, mere svoju uspešnost moćima koje se stalno moraju obnavljati, pokazivati i uvećavati.

Juče sam saznao da je jedna koleginica, iskusan novinar, dobila otkaz u svojim novinama kao tehnološki višak. Čujem da se u raznim medijima pripremaju otkazi i racionalizacije. Ove su “racionalizacije” deo sistema koji nema veze ni sa čim civilizovanim i racionalnim. Društvo koje izgubi osnovne standarde u socijalnom, obrazovnom i kulturnom pogledu gubi i standarde osnovnih ljudskih prava i sloboda. To je neminovno. Idemo u pravcu divljaštva bez obzira na izvanredan tehnološki razvoj i popularnost novih medija. Politika postaje središte potpuno otuđene moći i izvor ličnog bogaćenja i korupcije na svim nivoima. Sve je postalo toliko ogoljeno i banalno da osećate odvratnost prema svakom pokušaju tumačenja. Ovde više nema fabule koja bi držala pažnju. Osim ako se sve ne pretvori u potpuni ekonomskim i društveni slom u šta ne verujem. Iluziju normalnog života moguće je održavati kao semafore u gradu u kojem više nema saobraćaja.

Savijao sam malo papire i pravio zmije. Zmije migolje između raznbojnog kamenja. To kamenje su ukrasi koje sam odavno postavio. Otkuda zmije? Da čuvaju ukrase ili da uživaju u njima?

 

 

Juče sam se video sa Jean-Baptistom, direktorom Akademie Schloss Solitude. Bio sam u Solitudu pre petnaest godina. Arkadija! Jedini put u životu iskoristio sam stipendiju za pisanje. Dobio sam tri meseca, a iskoristio samo jedan. Morao sam da se vratim na posao. Stipendije nisu za zaposlene ljude. Celog života sam bio zaposlen. U Solitudu sam napisam knjigu “Poslednji čovek i njegova žena”. Pored knjige, napravio sam i gomilu crteža i ilustracija Poslednjeg čoveka. Bilo mi je potrebno deset dana da se priviknem da sam slobodan od svih obaveza. Knjigu sam napisao za dve nedelje. Od tolike slobode čovek može da poludi. Nalazim se sa Jean-Baptistom u kafiću ispred hotela “Palas” gde je odseo. Kažem mu da je to, u neku ruku, moj stari kraj iako tu nisam stanovao. Okolina Saborne crkve – Kosančićev venac, Čubrina, Gračanička, Cara Lazara, nekadašnja 7. jula, današnja Kralja Petra, to je bio kraj gde smo se okupljali i družili. Imao sam šesnaest, sedamnaest godina… Svi smo čitali Hesea, duvali gandžu koja je dolazila sa Srednje ili malo daljeg Istoka, slušali Radio Luksemburg, diskutovali, flertovali, igrali fudbal… Svega se prilično jasno sećam iako sam često bio stondiran. Živimo u novima vremenima. Kriza ka kojoj klizimo nije samo ekonomska. Ona ima širu dimenziju. Koji će smisao biti utkan u živote ljudi koji dolaze? Jean-Baptiste kaže da prvi put čita Trockog. Njega, koji apsolutno nije levičar, zanima ideja Lava Davidoviča Trockog o permanentnoj revoluciji. Permanentna revolucija traži nove, drukčije ljude, baš kao i drukčije odnose između njih. Ja sam Trockog čitao uz pomoć Isaka Dojčera. Trocki je kao suprotnost Staljinu bio skroz kul. Osim toga, bio je i direktna žrtva Staljinovog terora. Neki moji poznanici i prijatelju su odležali po nekoliko godina u zatvoru jer su bili optuženi da su postali trockisti. To, naravno, nije imalo veze s mozgom. Bio je to obračun sa potencijalnim političkim protivnicima koji nisu ni na koji način mogli da ugroze tadašnju vlast.

Obračunati se sa svojim protivnicima ne znači samo pobediti ih. Protivnici se moraju poniziti. A onda se, eventualno, pomiluju. Tako se održava iluzija važnosti i moći. Svako zadržava svoje mesto na polici. U određenim ciklusima samo se promeni raspored. To se zove permanentna iluzija.