Cirkus u našem gradu, 5. maj, utorak
Jeste, ja se često stidim onoga što vidim i čujem oko sebe. Ponekad i pocrvenim zbog toga. Onda me pitaju da li kontrolišem pritisak.
– O da, kontrolišem pritisak. Kad se setim.
I većinom je OK. U jutro popijem po jedan norvask i jedan leksilijum, onaj mali, od 3 miligrama, i to me drži do uveče, ukoliko se ne desi nešto nepredviđeno od čega me zaboli glava i uzdrma depresija. Onda popijem jedan do dva kafetina i leksilijum pride. Prestao sam da pijem aspirine, one male, za srce jer sam odjednom shvatio da stvaram naviku. Ne pušime već devet godina. Pušanje me više uopšte ne privlači. Ne mogu da se napijem jer čim popijem malo više nešto mi kvrcne u glavi i stomaku i prekida proces napijanja. Nemam iskustvo sa mamurlukom. Osim ako se pod mamurlukom ne podrazumeva svako buđenje posle teške i traumatične noći.
Mislim da sam se navukao na leksilijum.
Osećam sve veću odvratnost prema televiziji. Slično je i sa novinama. U stvari, veoma se obradujem kad naletim na dobar tekst, posebno intervju koji je pravljen ne samo po pravilima zanata i morala nego i instinkta da se otkrije i izvuče ono što neće samo od sebe da izađe iz sagovornika. Za osam godina koliko sam radio u dnevnim novinama, i još dva puta toliko pišući kao slobodnjak za druge novine i nedeljnike, samo sam jednom prilikom imao problema da razumem sagovornika. (Taj intervju zbog toga nikada nisam ni objavio.) Volim dobre televizijske serije. Nekada su to bili Sopranovi, koji su se u Srbiji prikazivali na Pinku, petkom ili subotom u neko nenormalno vreme, oko jedan sat posle ponoći, tako da su imali veoma slabu gledanost, a onda su se, pre šest, sedam godina pojavile fantastične, vrlo raznovrsne serije. Prvo su to mahom bile američke, a onda su došle i skandinavske. Ta skandinavska produkcija pravo je čudo. Mislim da se one nastavljaju na bestseler Stiga Lašona “Milenijum”. To da Skandinavci pišu krvave i strašne trilere, i prave isto takve serije, nije nešto što zamišljamo kao deo njihove kulture i mentaliteta. Zamišljanje nečije kulture i mentaliteta najčešće je puno grešaka i stereotipa. Kako tuđih tako i sopstvenih.
U kulturi se lako zaboravlja. Ko bi još povezao “Glad” Knuta Hamsuna sa Skandinavijom? Još su početkom prošlog veka narodi iz ovih severnih krajeva, zajedno sa Fincima, masovno emigrirali u Ameriku terani strašnim siromaštvom. Mi pamtimo samo Irce i Italijane. Knjige o gladi i siromaštvu predstavljaju svojevrsnu društvenu istoriju bogatih zemalja – od Skandinavije, preko Velike Britanije, pa do Amerike.
Jedna od čestih srpskih, patriotskih, poštapalica predstavlja ono da u Srbiji niko nikada nije umro od gladi. Naravno, to je besmisleno i netačno. Svuda je neko umro od gladi. Pogotovo u zemlji u kojoj na hiljade starih ljudi živi izolovano po zabitim i opustelim selima. Umire se, uostalom, i u gradu, po soliterima i blokovima, nečujno i neprimetno od gladi i usamljenosti. No, ako govorimo o strašnoj, masovnoj gladi u kojoj umiru hiljade, stotine hiljada, pa i milioni, onda je Srbija srećna zemlja. Pogotovo u poređenju sa Ukrajinom, Indijom, Etiopijom ili Kinom.
Ničija istorija, uostalom, nije ispunjena samo srećom i trijumfom. Šangri La postoji samo u našem zamišljanju koje je prepuno prosejavanja i birkanja. Niko nije imun na ovo.
Juče sam na ulici, u blizini Vuka, čuo muziku i glas sa razglasa koji poziva u cirkus “Medrano”. Glas je bio ženski, veoma je ličio na onaj na železničkoj stanici. Čuo sam da će biti dve predstave dnevno.
Odmah sam teleportovan u detinjstvo. U Donjem gradu, iza Zooliša, beše postavljena velika šatra, a oko nje kavezi sa slonovima, zebrama, žirafama… Bio je to neki italijanski cirkus koji je nosio žensko ime. Imao sam oko tranaest godina. Neko od mojih preduzimljivih, starijih drugara, uspeo je iz kaveza sa žirafama da izvuče nekoliko ogromnih grozdova banana. Banane su bile dugačke, pravilne, potpuno žute, bez jedne jedine tamne flekice. Nikada pre toga nisam video takve banane. Vraćali smo se Dušanovom kući, sa našim plenom koji smo međusobno razdelili. Jeli smo banane kako treba, od vrha pa prema sredini, sve do Rige od Fere. Posle toga smo jeli samo do pola, a ostatak, sa sve korom bacali na pločnik. A od Kapetan Mišine jeli smo samo vrh! Bile su to prave bahanalije. Srećom, prošle su godine dok nije postalo uobičajeno kupovati banane pa ova socijalno-hranljiva avantura nije ostavila posledice u obliku gađenja prema bananama. Svega ovoga se sećam kao neke vrste našeg Amarkorda. I to sećanje se tako jednostavno pretvori u Šangri La.
Cirkusi me, međutim, osim kad sam bio veoma mali, nikada nisu privlačili. Bilo mi je žao životinja, bilo mi je žao ljudi koji su radili u cirkusu, bilo mi je žao kepeca, tužno zbog klovnova kojima su svi smejali… Samo su mađioničari imali posebnu ulogu. Njima sam se divio. Vladali su veštinom koja nikoga nije mogla da povredi.
Danas sam dobio poruku od Ace iz Londona. Planiramo da zajedno napišemo nešto na temu istorije društvenosti. O tome zašto više nema nečega što je nekada, pre tridesetak i više godina, bilo veoma popularno. To je nesumnjivo odraz promena u našem svakodnevnom životu. Moja ideja da pišem o “arhiviranju” života sudara se sa cirkusom u kojem živimo. Premda se i cirkus možda može, ako ne arhivirati, a onda svakako raščlaniti. Ovde bi bile noge, tamo glava, desno muzika za igru, levo dugmeta i fotografije…
Jedna od tema u našem budućem radu jeste i enigma šta se desilo sa prepričavanjem filmova. Gde je to nestalo i zašto je to bilo tako popularno? Kinoteka bi morala da otvori posebno odeljenje gde bi se, zajedno sa kritikama, čuvali i snimci čuvenih prepričivača. Još uvek se veoma živo sećam svoga profesora fizike iz osnovne škole, zvao se Časlav, kako nam na obali Palića, negde oko deset sati uveče, prepričava film “Drakula”. Možda sam nekada i gledao taj film, ali se mnogo bolje sećam Časlavove priče.