Džeret i Draža, 16. maj, subota

 

Bio sam skroz zatečen kad sam otkrio da Kit Džeret ima sedamdeset godina. Očekivao sam da ima bar dvadeset godina više. Razlog je vrlo jednostavan: moje sećanje iz mladosti se rasteglo a ovo: iz poslednjih nekoliko godina, stopilo. Onima kojih se sećam iz mladosti dodajem godine, a ovim novopristigavšim oduzimam. Tako se održava sistem sećanja i zaboravljanja. Ako se godine i mogu pobrkati neke stvari svakako ne mogu. Na primer: ispunjenost i uživanje u muzici. Ili moralno gađenje i odbojnost prema onima koji su bili fašisti ili sarađivali sa njima.

 

Moje osećanje pravde i morala nije se ni malo promenilo od onog vremena kada sam prvi put gledao dokumentarni film o nacističkim zločinima. Naravno, tada sam znao vrlo malo o onome šta stoji iza nacional-socijalizma, antisemitizma, buncanju o arijevstvu i životnom prostoru. Kad sam imao oko petnaest, šesnaest godina pročitao sam knjigu “Zaveru ćutanja”, od Aleksandra Vajsberga Cibulskog prvu knjigu o staljinizmu i čistkama u SSSR-u, pa je moj pogled na strahote politike i izopačenih ideologija ubrzano počeo da se povećava. Sa godinama se taj prostor širio i ispunjavao mnoštvom knjiga i priča o ličnim sudbinama. Setim se Šalamova i njegovih priča sa Kolime, onda Primo Levi, Solženjicin, Klaus Man… beskrajnost ljudske patnje i sposobnost preživljavanja i pamćenja.
Možda je ovde samo reč o pamćenju? Bojim se da nije. Dovoljno je toga zabeležnog i sačuvanog. Ne samo u dokumentima.
Da li sam, u međuvremenu, “revidirao” pošto “vreme čini svoje”? Ni najmanje! Samo sam postao još osetljiviji na zaboravnost ili pokušaje relativizacije onoga što se dešavalo za života mojih roditelja i onoga u čemu sam i sam živeo. Zločine su u Drugom svetskom ratu činile sve strane, ali postoji ogromna razlika između onoga što su počinili nacisti i fašisti od onoga što su uradili saveznici udruženi u ratu protiv Sila Osovine. Proganjanje i ubijanje na rasnoj i verskoj osnovi, razvijena tehnologija masovnih ubistava civila, fiks ideja o višoj rasi i osvajanju celog sveta, sve je to toliko ludo i nestvarno da prosto ne možeš da poveruješ da je moguće. O itekako je moguće.
Moji su roditelji bili partizani. Svi u porodici, majčinoj i očevoj, bili su antifašisti. U ratu su se opredelili iz različitih motiva. Otac, i cela njegova porodica otišli su u partizane jer su bili Srbi na Kozari koji nisu imali drugu alternativu da ostanu u životu nego da se late oružja i odbrane od ustaša i njihovog pogroma. Organizaciju i ideologiju dali su im komunisti. Oružje su imali sami, sklonjeno posle kapitulacije, za svaki slučaj. Od četnika je na celom tom krajiškom području postojala samo jedna grupica u Prijedoru. Majčina starija sestra bila je predratni komunista. Moja majka je imala sedamnaest godina kada je otišla u partizane. Pre toga je, na svoju ruku, u sarajevskoj gimnaziji počela da prikuplja pomoć za SKOJ. Isto veče je bila uhapšena. Deda je nekako uspeo da je puste iz zatvora kao “šojku”, ali su mu rekli da će je vrlo brzo sigurno ponovo zatvoriti. Tako je moja majka otišla u partizane. Mislim da nije učestvovala ni u jednoj borbi. Otac se često šalio da je majčina brigada stalno bežala. U našoj kući nije bilo dilema ni oko fašizma, ni oko staljinizma. Bili smo svesni da živimo negde između demokratije i diktature. Bili smo toliko sretni što nismo deo sovjetskog carstva i sve smo nešto mislili da će eurokomunizam i socijaldemokratija napraviti prekretnicu i uspeti da stvori model koji će spojiti ono najbolje iz oba sistema. Nije nam padalo na pamet da postoji nešto poput nacionalizma i ustaško-četničkog resantimana. Bili smo politički polupismeni.

Ovo je nešto što se moglo očekivati. Ova besmislena sudska rehabilitacija Dragoljuba Draže Mihailovića, koja u istorijskom smislu ne znači ništa, a u pravnom predstavlja ismejavanje svake ideje pravde, izazvaće, u to sam siguran, dodatne podele i omraze u kojima više neće učestvovati bivši partizani i četnici već njihovi unuci i deca. To je raskol koji je dublji od ideologije, od rojalizma i republikanstva, od autarhije i demokratije. To je provalija između budućnosti i prošlosti, između mrtvog i živog. Nema potrebe da govorim o moralnim vrednostima i političkim vizijama oba pokreta. Važnije je videti šta ova simbolika danas znači. I gde nas ona može odvesti. Da nije sve tako ozbiljno upakovano, politički i pravno, čovek bi mogao da pomisli da je reč o grupi mangupa koja izvodi besmisleni performans.

 

 

 

Mislim da je reč o pogledu na svet koji promoviše nasilje i moć nad ljudima kao vrhovni cilj i sredstvo. To je nasilje nešto što je prisutno na svim nivoima: od porodice do vrha države. Idealno tipski model četništva nema toliko veze sa samim ineteresima Srba i Srbije koliko sa načinom života u kojem je zlostavljanje slabijih: dece, žena, ljudi sa posebnim potrebama, nacionalnih i seksualnih manjina, generalno – drukčijih, predstavlja vrhunac samopotvrđivanja. U tom se smislu i bajka o srpskim domaćinima, iliti gazdama, savršeno uklapa u veličanje i rehabilitaciju četništva. Ne tvrdim, naravno, da svaki domaćin i gazda tuče i muči svoje ukućane i zaposlene, već da je reč o jednoj izvitoperenoj patrijahalnoj metafori u kojoj su jedino dobra i ispravna vremena ona u kojima se znalo ko je gazda u kući, i u kojoj je slepa pokornost ne samo prava mera stvari nego i izvor stabilnosti i sigurnosti celog društva.
Ovakva sudska odluka, međutim, može da znači i to da je pravosuđe u Srbiji izgubilo svaki kompas i da više nema nikakvog stvarnog legitimiteta. To znači da su sve presude koje donosi ovakvo pravosuđe pod velikim znakom pitanja. Više nema suštinskog osnova da verujemo da živimo u državi u kojoj se primenjuje vladavina prava.
Idemo u pravcu radikalizacije ne samo teorije (istorije) nego i svakodnevnog života. Rehabilitacijom Draže raspomamiće se i Crkva, i desni ekstremisti, i nacionalisti, i priučeni umetnici i doktoranti koji su stastali u poslednjih davdesetak godina na talasu prostakluka i gluposti. Moga bih da se tešim da je u pitanju globalni proces u kojem neznanje dobija puni legitimitet i kanale komunikacije. Znanje i pristojnost postaju malecki, izolovani entiteti kojima je dozvoljeno da se oglašavaju u svojim društvenim i institucionalnim enklavama, kao argument da postoji raznolikost misli i ideja. Još izvesno vreme će ovaj jeftini alibi vlasti, posebno u zemljama poput Srbije, da postoji kao demokratska legitimacija, a onda će ubrzo i to biti ukinuto – prirodno, demografski.
Kako bude prolazilo vreme Draža će biti sve stvarniji i življi. Na njegovom će slučaju da se formiraju i usmeravaju nove generacije. One će biti obeležene čudnom mržnjom prema ljudima, idejama, i uopšte prema jednom istorijskom periodu, sa kojim neće imati nikakve veze. Tako se stvaraju svojevrsne društvne sekte, nahočad budućih kristaških ratova i pogroma. Bez znanja, bez svesti, bez korena, bez ičega. Prepušteni udarima gluposti i beskrajnim pričama o zaverama. Sirotinja u svakom pogledu.

 

A možda i sve pukne kao mehur od sapunice. Jedna razbijena i poharana samoposluga i sve ode u pičku materinu. – Neću Titi, neću Draži, ajd u šumu pa me traži!

 

A sad dragi slušaoci, dok se napolju ništa/nešto dešava, da malo uživamo u Kelnskom koncertu. Da zajedno proslavimo Džeretov rođendan. I kao sećanje na davnu 1975. godinu.