Omorina i transfer stida, 20. jul, ponedeljak

 

Izgubio sam predstavu o tome koliko traje ova vrućinština. Nikada nisam previše obraćao pažnju na klimu i klimatske uslove. Činilo mi se ne samo da na to ne mogu da utičem nego i da to ni na koji način ne utiče na mene. Prevario sam se. Budim se i ležem sa glavoboljom.
Postavio sam na FB “vest” kako se Isis bori protiv klimatskih izazova. – Tako što javno likvidiraju metereopate. Neki su se prijatelji i “upecali” i pitali za izvor. U stvari, ništa ne deluje neverovatno. I najveća glupost i autentični događaj. Često među njima i nema velike razlike.

U “Politici”, na naslovnoj strani, pokreće se nova-stara tema: “pomirenje u regionu”. Ko će kome oprostiti, ko će se kome izviniti, šta će se iz prošlosti za koga izvući? Sve su to pitanja na koja se, za sada, ne može dati razuman odgovor. Svako bi, naime, da tome pristupi kranje selektivno. Borba oko toga ko je najveća žrtva traje godinama. Ona je bila prisutna i pre nego što je počeo rat. Ovo bezumno “merkanje” i licitiranje svojih i tuđih žrtava i metoda surovosti zaustavlja svaki pokušaj istinskog suočavanja sa prošlošću. “Politika” je posebno vredna u tom pogledu. Da nema nje sigurno bismo zaboravili ko smo i šta smo. Malicioznost sa kojom se govori o svojim i tuđim žrtvama, način na koji se spajaju ratovi, prepliće istorija, ukazuje na doslednost zločinstava drugih, spajanje savremenih političkih događaja i odnosa, sve je to jedna odvratna pačavra, nešto što me istinski posramljuje. Na sličan se način piše i o Grcima i grčkom dugu, Evropskoj uniji i njenim standardima. Ismejava se politička korektnost i ljudska prava kao ideologija “novog svetskog poretka”. Još niko, međutim, nije objasnio šta je to stvarno novi svetski poredak. Da li je to ona priča o Slovencima koji će biti austrijski konjušari? Još uvek smo, izgleda, u Slobinoj glavi. Bar što se tiče “Politike”. Problem, međutim, dobija sasvim novu dimenziju kad se okrenemo onome što je unutra: odnosu između četnika i partizana, odnosno njihovih potomaka. I tu bi, kao, trebalo da dođe do nekog pomirenja. Ko će se pre pomiriti: ustaše sa četnicima ili partizani sa jednim i drugim? Gledajući rat u Bosni rekao bih da su se ustaše i četnici baš lepo pomirili. I da su odlično sarađivali u ratu za svoju teritoriju.
Neke od teme koje pokreće “Politika” deluju i potpuno otkačeno. Na primer fotografija britanske kraljice Elizabete koja kao šestogodišnja devojčica pozdravlja “po nacistički”. To je fotografija iz 1933. kada je Hitler došao na vlast u Nemačkoj. U redu, neka se razgrće tajna istorijska britanskog dvora, neka se pokaže koliko je britanska elita u jednom periodu očijukala sa idejama nacionalsocijalizma, ali kad sve to stavim u kontekst britanske rezolucije o Srebrenici, a onda i arhetipske mržnje Britanaca prema Srbima i svemu što je srpsko, onda je ukupan utisak prilično porazan. Zašto se o odnosu prema nacistima i Hitleru prvo ne pogleda kako stoje stvari u samoj Srbiji? Koliko je ovaj mrak bio raširen u predratnoj, i ratnoj, srpskoj eliti? Šta je sa Nikolajem Velimirovićem? Da li je njegovo veličanje Hitlera bio samo platonski flert ili je reč o stvarnom propagiranju vrednosti Novog arijevskog čoveka? Šta je sa njegovim antisemitizmom? Neće “Politika”, naravno, da poteže nemačko-ruski pakt, koji je sklopljen 1939, i koji je bio mnogo delotvorniji od Elizabetinog salutiranja 1933. Da li će mladi čitaoci “Politike” ikada saznati da je ovim paktom ne samo podeljena Poljska i da su u Katinskoj šumi ubijeno oko 14.000 poljskih oficira, nego i da su baltičke državice postale deo velikog Sovjetskog saveza? Da li će “Politika” nekada da nešto da objavi na temu gladi u Ukrajini, u vreme kolektivizacije zemlje, i zašto su odnosi između Ukrajinaca i Rusa opterećeni uzajamnim nepoverenjem?

Sada je na redu satanizacija Engleza. OK, vruće je, podnećemo i to, kao i sve satanizacije ljudi, naroda i zemalja.

Ovo je detinjasto koliko i glupo. A s druge strana, nemam ništa protiv infantilizma. On može biti veoma kreativan. Kao kod Gombroviča. Sećam se kako smo obožavali Vitrakov “Viktor ili deca na vlasti”. Ali kad se nešto tako ostrašćeno i ograničeno spakuje u kutije ozbiljnosti, a pri tome je tu i neka vrsta detinjaste pretnje: “sad ćemo da vam pokažemo svoga boga”, onda osetim onu vrstu stida koja me na trenutak parališe. Ima jedna sjajan izraz: “transfer stida”! Taj “transfer” u poslednje vreme sve češće osećam, bilo da su u pitanju mediji ili postupci ili izjave javnih ličnosti. Najrađe bih da ne znam ništa od toga.

 

 

No, i mladi imaju dušu. Neosporno. Kolikogod duša bila mlada moramo je uvažavati. Rekao bih, čak, što je mlađa više je uvažavajmo. Proći je ova vrućina. I mladi će odrasti. Mada, osećanje stida se tako teško zaboravlja.