Hranjenje životinja ili Flaše Gordone, jebem li ti majku, 27. jul, ponedeljak

 

Otkad znam za sebe uvek sam voleo životinje. Svet oko mene zanimao me je ne samo onim što je tajanstveno i neobjašnjivo nego i onim što smo delili kao susedi. A komšija si ne samo sa ljudima nego i sa psima, mačkama, gugutkama i golubovima, vrapcima i senicama, kosovima i galebovima. Iz nekog pramena sećanja izvlačim više priču nego sliku o vučjaku (nemačkom ovčaru) koji je otac doveo sa neke karaule. Ali kad smo se iz Knjaževca preselili u Beograd pas nije pošao sa nama. Umesto sopstvenog psa družio sam se i brinuo za ulične pse i maćke. Roditelji su takođe voleli životinje, pogotovo pse, jer je to, nekako, bilo u duhu junačke tradicije. Nisam još bio pošao u školu kada sam za vreme ručka, na rub tanjira odvajao parčiće mesa, koje sam odnosio psu koji je bio povređen i kojeg smo negovali mi, deca iz Hektorovićeve. Naučio sam se da se verem po drveću i otkrivam skrivena gnezda raznih ptica. Najveću radost otkrića predstavljala su jaja u gnezdu. Bila su raznih veličina i boja. Nikada mi nije palo na pamet da uzmem ili razbijem neko jaje. Niko od mojih uličnih drugova i drugarica to nije radio. Niko od nas nije kamenjem gađao pse i mačke, čak ni guštere zelembaće koji su umeli da porastu u prilično velike beštije.
Što je svet siromašniji, i na neki način svedeniji, život je manje nasilan. Naravno, postoji čitava lepeza siromaštva. Naši životi nisu ni u jednom trenutku bili ugroženi glađu, terorom ili strahom. Postoji, verovatno, neka tajna nit koja povezuje materijalnu skromnost, druželjubivost i radoznalost. Ne sećam se da je neko bio tužan i usamaljen kad sam bio mali. To nije isključivalo nesreću i nedaće. Rat i njegove posledice bili su još relativno sveži i do mene su dopirale strašne priče o odvedenoj deci, ubijenim ljudima, o logorima i jamama, o zatvorima u kojima se mučilo. Naš su veze bile poverljive i iskrene, naše priče su se preplitale i pokretale razne asocijacije i osećanja. Često sam se, i tako mali, u sebi zaklinjao da ću zapamtiti i sačuvati baš taj, ispunjeni, treperavi trenutak okićen dodirima, rečima, osećanjima… Kako sam znao da će mi to tako mnogo značiti kad jednom porastem i ostarim? Ko je ulio to znanje, odnosno predosećanje? Karakter, valjda, ume i to da izazove. Instinkt pamćenja?

Kad mi je, pre tridesetak godina, jedan prijatelj, iz čista mira, rekao da ne voli životinje, to mi je delovalo krajnje zaprepašćujuće. Više se ne sećam šta je dovelo do ovakve izjave, možda sam je “izazvao” time što sam pred njim pomazio nekog uličnog đukca. Nikada pre, ni posle toga, nisam nekoga čuo da nešto tako kaže. Autor ovog začuđujućeg stava nije, međutim, bio nikakav monstrum već vrlo draga i pristojna osoba. On odavno ne živi ovde već negde u Severnoj Americi gde je postao veoma uspešan poslovni čovek, ima decu, unuke, pomaže rodbinu u Srbiji. Nikada nisam stigao da ga upitam šta bi to “nevoljenje” životinja moglo da znači. I pored odsustva empatije za životinje ubeđen sam da bi moj prijatelj bio protiv njihovog mučenja i ubijanja. To što nešto, ili nekog ne volite, ne mora da znači da ga mrzite. Valjda.

Hranjenje i briga o životinjama ima ovde, međutim, jednu drugu notu, odnosno značenje. Kao da je to postao jedan od poslednjih, preostalih znakova normalnosti i pozitivnosti u odnosu na sivilo u kojem živimo. Kad vidite da neko nahrani, i pomazi gladnu životinju, kao da vas odjednom obuzme osećanje da niste tako usamljeni i nemoćni. Pomislite da i dalje postoje normalni i dobri ljudi. Svest o tome, makar i kratkotrajna iluzija, mnogo zniči. To je slika, i uspomena, koja se kasnije premeće po glavi hiljadu puta. Baš kao i radost koju ste pričinili sirotoj životinji kad ste je nahranili. Sada kad je ovako vruće vidim po ćoškovima dvorišta, a neki put i ispred kapija, plasitčne posude sa vodom. Uveče Saša i ja obilazimo ova mesta, dosipamo vodu, ostavljamo kekse. Naši mačiji prijatelji već poznaju naše korake pa se očas oko nas skupi njih nekoliko. Najčešće nema one mačke kojoj smo namenili pojačanu ishranu. U najgore vreme hladnoće i hiperinflacije sećam se naših starih komšija koji su ispred ulaznih vrata iznosili male posude od margarina, a u njima mleko i udrobljen hleb. To je delovalo tako ganutljivo. Posle sam o tim vremenima napravio knjigu priča “Papagajev grob”. Ljudi koji su tako, početkom devedesetih, hranili mačke i pse, više nema. Njihove stanove su nasledili potomci i uglavnom rasprodali. Ili ih izdaju čudnom mladom svetu koji se budi oko podne i uglavnom ništa ne radi. Osim nas više niko ne hrani ulične pse i mačke u našoj kući. Čak se ne potrude ni da mrvice od hleba bace golubovima. Kakvi prema životinja takvi i međusobno. Više se i ne njuše već gledaju da se što pre izgube jedni drugima iz vida. Otuđenje je dobilo svoje društveno ispunjenje: strah od međusobnog kontakta, makar pogleda u oči, i razgovora.
U međuvremenu se gaji mangupska spontanost: glasan razgovor, u stvari dranje, iliti zvučna okupacija javnog prostora. To se može raditi i potpuno samostalno. Samo uz pomoć mobilnog telefona. Psovanje i raznorazni sočni prostacluci prirodan su ambijenat javne komunikacije. Time se pokazuje autentičnost i spontanost. Pokazivanje tetovaže i opasnih pasa, zajedno sa fantastičnim aplikacijama, postali su standard društvenog života. Niko nekome ne veruje, sve je bljak, osim glavnog junaka. Važno je stalno pokazivati samodivljenje i prezir. Prilično prokletstvo svet u kojem živimo.

Ipak sam se iznenadio kad sam pročita vest da je u Novom Sadu kažnjivo davati hranu i vodu skitnicama, mislim životinjama. Gradska vlast se “vadi” na pravilnik prethodne vlasti. Nisam, međutim, čuo da se ranije to dešavalo. Ljubitelji životinja bi i tada reagovali kao i danas. To sigurno. A i što ne ukinu pravilnik prethodne vlasti? Ionako kritikuju prethodnu vlast kao čistu katastrofu. Nije, ovde, reč o pravilnicima. U pitanju je osionost i glupost koji su kombinovani sa određenim stereotipima.

 

Moraćemo naše kućen ljubimce da držimo u prozorima kao neku vrstu izazova. Dok nam kuće ne zapale kao satanistima.

 

 

Pre jedno osam godina obilazili smo fruškoroske manastire i doživeli neprijatnost da nam je jedan od radnika iz manastira, sa jakim bosanskim naglaskom, i veoma osorno opomenuo da ne hranimo jednog psa koji je obilazio oko nas. Sve se to dešavalo izvan samog manastira gde smo seli na klupu i počeli da jedemo sendviče. Prišao nam je jedan veoma mršavi pas tako da smo mu odmah dali ono što smo imali, a on jeo kao da danima nije dobio ni mrvicu hleba. Reče nam čovek da ćemo da naviknemo psa na hranu pa će da ostane “kod njih”. Htedoh da mu kažem da nismo mi doveli psa već smo ga tu zatekli i da je sramota da je on upravo pored manastira tako mršav. Onda odustadoh jer sam video da je ova spodoba samo ponavljala odavno naučenu lekciju iz veronauke o podeli, i upotrebi, ljudi i životinja. Životinje služe čoveku jer ih je Bog sa tom svrhom i stvorio. A je l namenio i da se životinje muče, izgladnjavaju, ubijaju? Je l to pouka Isusa Hrista? Isus o tome, koliko znam, ne podučava. Ta “mudrosta” o ljudima i životinjama “posisana je” iz Biblije koja je puna besmislnih, surovih i često uvrnutih primera i pouka. Biblijom se u tom smislu služe ljudi bez mašte i osećanja, nedotupavi divovi novog doba. To su oni isti ljudi koji hipnotisano gledaju zezanje tzv. Milana Tarota i za njim ponavljaju: Flaše Gordone jebem li ti majku! I tako pet puta. I od toga prokletstvo prestane. Ili se vrati poput bumeranga.