Luksor na Dorćolu, 7. decembar, ponedeljak

Sećam se svetlosti.

 

 

Nađa B. šalje fotografiju iz Alghera, sa Sardinije, od 19. novembra. Preplavila me svetlost koja nije samo horizont. Ima nešto iza tih kuća, mora, Sunca, obale. Onda otvorim svoj “herbarijum” sa pesmama. I naletim na jednu pesmu koja je ispunjena istom svetlošću. Moj Dorćol. I on je neko ostrvo. Sa tog ostrva počinje i moje pravo putovanje. Dakle:

 

LUKSOR NA DORĆOLU

 

 

Evo gde pričam mada od priče nema koristi. Bar se tako priča.
Pa ipak, šta bih drugo? Da upregnem dvokolice i da krenem oko Kalemegdana u beli svet? Beli svet je daleko od belog grada. U njemu se gubi pamet i obraz.
Zamisli da možemo jedni drugima u glave, bez govora, znakova ili pisanja, da preselimo svoja sećanja.
Zar to ne bi bilo užasno? Zar od toga ne bismo poludeli?
Jer svako svoje sećanje pravi i štiti poput sopstvene iskre života.
Preživeće onaj ko uspe više, ne da sačuva, već da podeli.
Uopšte nije bitno lajkovanje.

Tako i ja tumarah i tražih po ovom gradu.
Između Dušanove i Dunavske naseobine dibuka, dečaka, devojčica, učitelja, veštaka, trgovaca, oficira, šofera, prosjaka, studenata, mama i tata, familije i komšiluka
Svi sve i svakog znaju
A mravojedi iskopali svoje rupe, izmešali mravinjake i humke, nikoga više nije briga ni za mrtve, ni za zaboravljene
Ono što je između pamtim kao najsitniji pesak koji puni sve pore na odelu, to je pesak u obliku piramida pored Velike reke
Kotrljamo se dole bez straha a dubina je beskrajna
Pamtim prazninu Skenderbegove i gužvu Dušanove
Blizu Centrale, u Skenderbegovoj, bioskop kojeg više nema decenijama a u koji su nas vodili iz klupa da gledamo Majn Kampf pa su me mesecima progonile slike bagera koji kotrlja leševe
Bio je još jedan bioskop u Braće Baruh gde se zimi dvorana grejala uz pomoć velike metalne peći koja je cvilila i dimila. Mirisalo je na kuvani kukuruz i mokre kapute.
U Knićaninovoj su nekada tramvaji iznenada skretali iz Dušanove kao da su se zaputili pravo u Dunav
U ovoj je ulici moja buduća devojka i žena imala privatne časove francuskog
Išli smo u dve različite osnovne škole i živeli nekoliko stotina metara udaljeni jedno od drugoga
Nismo se poznavali ali smo delili toliko toga zajedničkog, od mirisa prženica u Jevrejskoj, sankanja u Kapetan Mišinoj, do pesme pijanaca u Dušanovoj, da kad smo se sreli, sve smo znali: gde smo i kojim putem ćemo ići
Tamo, na četvrtom spratu, tamo gde je dozidan još jedan ili dva sprata, u Jevrejskoj, stanovao je moj dobri prijatelj Kapetan sa kojim sam igrao šah satima i raspravljao o budućnosti ovoga ovde
Retko smo remizirali
Svet se delio na onaj ispod i iznad Dušanove
Ja sam živeo na uglu Dušanove i Zmaj Jovine. Igrali smo fudbal u Strahinjića bana, pogotovo noću, ispod svetla koje se ljuljalo nasred raskrsnice
Dolazile su ekipe iz Cara Uroša, Solunske i Visokog Stevana…
Kad bi krenula zima i košava probijala do kosti okupljali smo se po haustorima ili atomskim skloništima
Zavideli smo mravojedima koji su mogli da prespavaju sve ovo i da budu uvek u formi
Ali kad bi došao Dan republike onda su i rojalisti voleli sarmu, rusku salatu i pečenje
Uostalom, nikada kao dete nisam sreo nekoga ko bi se predstavio kao kraljoljubac
Mada, ni ljubitelja komunista nije bilo previše
Bilo je žbirova koji su više pazili ko se s kim švaleriše ili ko koga potkrada nego kakve knjige čita i čuva na tavanu
Kad zrelo razmislim svet je imao svežinu i strast koja ti nije dala mira
Stalno smo morali nešto da radimo i da planiramo
Ko bi rekao da to može tako brzo da proleti?
Evo ih, poređane kao u svetom gradu Luksoru:
Knićaninova, Dubrovačka, Cara Uroša, Braće Baruh i Jevrejska
Na kraju Tadeuša Košćuškog
Nije se u njima sabio ceo svet već samo mnoštvo života
Nema nijednog pravog belega, nema drevnog hrama, svetog bunara, proročištva, sfinge, otiska dlana, crteža svete zmije, leptira u ćilibaru, nema tajnog znaka, nema golema… niti najave nekog iznenadnog otkrića
Čega ćeš se dohvatiti između nekoliko ulica?
Neće nam valjda urbanisti pisati istoriju grada
Onaj ko podeli svoje sećanje biće spašen sa onima kojih se bude sećao
Neka tako jednom progovore bogovi koji upravljaju vremenom
Možda će ih poslušati još neko osim mene.