Smandrljati dan, 18. januar, ponedeljak

Jutros, oko devet, dok kupujem novine, slušam razdragani ženski glas kako cvrkuće preko radija, obraća se nekom cvrkutavom muškom sagovorniku: “ajde da smandrljamo dan!” Ubedljivo. Za početak dana. U suprotnosti sa geslom “Ne propusti dan”. Mada, ko zna kakva su značenja čega. Više mi nije ni smešno. Prosto je sve grozno. I tačka.
Sneg je pokrio moj grad. Nije zavejao kao prvi put posle Nove godine. Sneg je suv. Škripi pod nogama. Neki je dragi komšija podigao brisač mojih kola koja sam parkirao ispred kapije ispred koje je kobajagi garaža koja se, naravno, ne koristi jer u nju ne mogu da stanu kola. To mi je dodatno “popravilo” rasploženje.
Juče u jutro su mi javili da je jedan moj stari, veoma bliski prijatelj, doživeo težak moždani udar. Čeka se bez previše nade. Pomisao da ću ostati bez njega, iako je on prilično stariji od mene, potpuno me je paralisala. Čekam i u tom čekanju nema olakšanja. Da smandrljam dan? Kako se to uopšte radi? A i da umem ne znam koliko ih je još za smandrljati, a koliko za živeti.

 

U subotu saznajem od unuka Đorđa, koji ide u četvrti razred osnovne, da su u školi gubili čas građanskog i umesto toga imali veronauku. Nastavnica veronauke “otkrila” im je mnoge stvari. Najupečatljvije je bilo slovo protiv astronomije. Ljudi nemaju zašto da se bave astronomijom jer Bog upravlja kosmosom i onim što se u njemu dešava. To je na Đorđa delovalo zaprepašćujuće. Nije mu, naravno, poljuljalo veru u nauku i astronomiju već izazvalo podsmeh. Mi smo se, međutim, razbesneli. Hiljade ljudi danas predaje po školama veronauku a da nisu osposobljeni za elementarno razmišljanje. O znanju da i ne govorim. Ta gomila zatucanih, neobrazovanih i lenjih spodoba koja vedre i oblače u obrazovanju, zdravstvu i raznim javnim službama sasvim je nepodnošljiva. Veronauka, njeno uvođenje u školski sistem, baš kao i mediji prepuni gluposti i mistifikacija – od politike do medicine – ogledalo su kaljuge u kojoj živimo. Ovde je reč o primitivnim ignoratnima koji su uvek najglasniji i najjači. Naši pokušaji da očuvamo nekakve privatne enklave razuma i pristojnosti deluju naivno, utopijski. Morali bismo svakog dana da dežuramo po školama, bolnicama, sudovima, policijskim ispostavama, opštinama… i da ispravljamo “krive Drine”. Bio bi to prevelik zadatak za ovoliku zapuštenu teritoriju. Imajući u vidu i koliko nas je ostalo.

A onda smo počašćeni odlukom da se raspišu novi vanredni izbori. Mediji izveštavaju o aklamaciji na Glavnom odboru SNS-a. Ako je verovatni medijima, neprekidni aplauz je trahao trajao pet minuta. Pet minuta! Na Staljinovim kongresima aplauz je znao da traje šest puta duže. To je bilo pitanje opstanka. Ovde, na sreću, opstanak nije u pitanju. Već nešto sasvim drugo. Oduševljenje? Stvarno me ne zanima šta je “motor” ovakvog ponašanja. Ako je reč o primeru onda je tek mučno.

U nedelju ujutro zvala me je Marija da kaže da je B. doživeo težak moždani udar. Razboleo sam se od informacije. B. je jedan od mojih najdražih i najintimnijih prijatelja. Prijatelji smo oko četrdeset godina. Sedim u fotelji i mahinalno uzimam blok u ruke. I ne mogu da napravim ni jedan potez.

Ne smem da zovem Mariju. Čekam. Sneg je stao, ali je i dalje sve kao u opsadnom stanju. Nije me briga za izbore. Iako ću nesumnjivo osećati posledice. Poslednji put sam bio sa prijateljom posle jedne komemoracije. Pričali smo o Valteru Benjaminu, našem omiljenom junaku. B. je i dalje pušio. Sedeli smo u kafiću i blizini stare Kinoteke i Marija je zamolila da utišaju muziku kako bismo se čuli. Bili su ljubazni. Ne znam da li zbog naših godina ili zato što smo bili jedini gosti. Činjenica je da je sve manje javnih mesta gde možete normalno da razgovarate.

Juče su posolili pešačke prelaze na Bulevaru tako da je izgledalo kao da je sneg već pao. Gledao sam u kristale soli i pitao se iz kojeg je mora. Ulične mačke su se posakrivale. Došle su vrane koje čekaju da bacimo hranu mačkama. One su se prilagodile. Veoma. Možda bi vrane mogle da posluže u izbornoj kampanji. U vreme predizborne ćutnje mogle bi da se dresiraju da skandiraju: švargla, švargla, švargla…

Sneško Belić je privezan uz obalu Save. Tamo gde će uskoro da nikne Beograd na vodi. Ko će održavati Sneška kad nas više ne bude?