Kako se kengur seća svoga detinjstva? / Božićna priča, 7. januar, četvrtak

 

Pitam se kako izgleda svet kada se gleda iz maminog stomaka. To, u stvari, nije pravi stomak, više mu dođe kao torbica, ali noge i trup su u torbici, a ako zatreba i glava se začas zagnjuri u sigurnost maminog tela, pa mi je onda lakše da kad govorim o torbici mislim na stomak, a ne obratno. Nije, naravno, u gledanju sve. Život je više od pogleda. Život je i miris, i dodir, i zvuk, i skakutanje na jednoj nozi, i težina sopstvenog tela. Život su bezbrojne uspomene i sećanja na mamu i tatu, na braću i sestre, tetke, ujake i stričeve. Život su i oni dugački letnji sati puni učenja o opstanku i uspehu u životu. Život su druženja i avanture, strah i osećanje zadovoljstva i trijumfa zbog pobede ili iznenadnog otkrića.
Za odraslog kengura prava je misterija: gde je sve to nestalo? Da li se bar nešto od sećanja na detinjstvo sačuvalo? Mada, možda je matorom kenguru to bliže na neki drugi način nego što to mogu da zamislim. Uglavnom, ovde imamo jedno složeno pitanje: da li se detinjstvo bolje pamti kada ste bliže ili dalje od majke? Da li detinjstvo bolje pamte oni koji su odrasli u neposrednoj blizini roditelja, oni koji su bili „maženi i paženi“, kojima se tepalo, gugutalo, golicalo i zasmejavalo, pripremali obroci sa posebnom pažnjom, oni koji su bili pridržavani u prvim koracima, ili su svoje detinjstvo bolje zapamtili oni koji su vrlo brzo bili odvojeni od roditelja, koji su rasli u raznim kolektivima – od jasli do školskih internata, koji su morali veoma rano da se nauče na pravila i mehanizme koji vladaju ne samo među vršnjacima nego i u Velikom svetu? Kod kengura takve dileme nema. Oni su svi rasli i sazrevali na manje, više isti način, i njihovo je sećanje na detinjstvo verovatno prilično slično. To možda znači da ukoliko se veoma malo sećaju svoga detinjstva onda je to opšta pojava i samo bi neka iznenadna mutacija, nastala usled izvanrednih promena života, mogla da promeni tu činjenicu.
Pretpostavljam da svaka vrsta ima neki oblik kolektivnog – dramatično-incidentnog sećanja u obliku ledenog doba, potopa, vulkanske erupcije, katastrofalnog zemljotresa ili epidemije. Ali ko se seća majčinih poljubaca za treći ili četvrti rođendan? Ili prve pročitane knjige? Ukoliko nam neko stariji nije rekonstruisao neki događaj iz naše mladosti, teško je da posedujemo baš to: konkretno pamćenje na ne tako dramatične, skoro rutinske dodire osećanja i saznanja.
Kad ste mali i svet oko vas je mali. Bez obzira na proporcije, zbog toga što je sve oko vas mnogostruko uvećano. Svet se održava i nestaje sa vašim pogledom. Svet je velik koliko i daljina koju možete da vidite. Za malog kengura svet je još manji. Kengur nije stvoren pod znakom Apolona. On se mnogo više oslanja na svoj sluh i njuh. Kad opisuje ono što je preživeo, kengur se pre svega oslanja na ova dva čula. I na čulo ukusa, naravno.
Kad mama priča o tati ona obično kaže da tata miriše muški, da je njegov korak (skok) prepoznatljiv na veliku daljinu, a da su njegovi poljupci puni ukusa čičoke. (To sa čičokama svakako spada u jednu veoma razvijenu opsesiju kojoj bismo morali da posvetimo posebnu pažnju.)
U stvari, prvo čega se sećam to je ono što još uvek traje. To je neprekidno kretanje: gore, dole, najčešće krivudavo, ali uvek u određenom pravcu. Moja glava skače: gore, dole, i u maminom stomaku i samostalno. Naravno, sada je moja glava postavljena mnogo više. Sada vidim mnogo dalje. I odnekud znam da se svet ne završava sa mojim pogledom. Iza vidljivog horizonta prostire se onaj nevidljivi koji je toliko velik da ga ne možemo zamisliti. O tome razmišljaju mudre starine kad ih izdaju repovi i kada mogu da stoje samo naslonjeni na Veliki Crveni Kamen. Možda tada, pod zvezdanim nebom i punim mesecom pričaju o detinjstvu.
Ipak, sećam se da sam kao mali mnogo češće pogledavao svod iznad sebe nego što je to danas slučaj.
Možda zbog toga jer je iznad mene uvek bila majka.
Ako me pitaš čega se najbolje sećam iz svoga detinjstva, onda je to majka. Ne mogu da prizovem ni drugove, ni stričeve, ni tetke, ni opasne zmije, ni divlje pustinjske pse koji zavijaju tako besomučno da osećam kako mama drhti. Sećam se očeve senke koja štiti mamu i mene od surovog sjaja sunca. Iz majčinih priča o čičokama stvorio sam čitavu malu galeriju slika i pričica u kojima otac preduzima razna čudne poduhvate kako bi se domogao tog tajanstvenog ploda.
Da li žalim zbog toga što tako malo pamtim od svoga detinjstva? I da i ne. Kad se ostari zar priče o detinjstvu ne postanu najživlja veza sa stvarnim životom? Zar nas te priče ne održavaju na okupu, sprečavajući da se raspadnemo od zamora materijala? Eno nas kako raspareni kao zaboravljene dečije igračke ispuštamo iz naših tela strugotinu, vunu, sunđere i krpice. To je sudbina onih koji su odustali da se sećaju detinjstva. Makar se ničega ne sećali mi ćemo prepričavati priče koje smo čuli u prolazu, možda pre pet minuta, kao sopstveno iskustvo i sećanje na nešto što je bilo naše.
Majko, neki put izgovorim tvoje ime na jednom od jezika životinja koje su nekada imale ceo kontinent samo za sebe, ispričaj mi ponovo ono o mojim prvim skokovima. Kako sam pao pravo na lice i zabio nos u čičak. Svako je tako nekako počinjao da upoznaje ovaj svet. Svakoga je čekao neki čičak. Da bi se posle smejao svojoj nespretnosti i bolnoj bodljikavosti spoljnog sveta.
U međuvremenu, pokušavam da se setim kako se zvala prva travka koju sam počeo da žvaćem? Mav? Trave imaju bezbroj imena. I ukusa. I mirisa. Postoji trava koja je nikla posle prve kiše, i ona koja je polusasušena, trava koja raste u senci i ona koja se šćućurila u brazdi kamena, postoji trava koju samo jednom okusiš i ona koju žvaćeš celog života, ima trave čiji je ukus poput mentola, gorke kao pelin, slatke poput kamilice, trava osušena kao kora sekvoje, trava od sedam i devet kora, baršunasta trava što liči na zelenu grivu… Ili bi, možda, majka mogla da istrese svoju torbicu? Svako dete je drukčije. I svako skuplja druge stvari. Ako bi majka iza svakog deteta čuvala na posebnom mestu ono što je ono skupilo tokom njegovog boravka u torbici, onda bi sećanje dobilo jedan sasvim drugi kvalitet. I smisao, verovatno.
Ali ako majke bacaju sećanje iza svakog deteta. Ako moraju da raščiste situaciju, svet, istoriju… šta god, da bi se vrsta produžila, ako priroda tako diktira, da li će nešto moći da se spase? Kakav bi to bio svet kada bi svaka majka čuvala uspomene na svoje čedo u obliku predmeta kao što su raznobojni kamenčići, pužići, delovi školjki, drveta, bobica, lišajeva, paukovih nogica, ili jednostavno: prve zube? Zar se za nekoliko stotina generacija svet ne bi ceo skupio u jednu ogromnu maminu torbu? Ili bi materija tada mnogo brže propadala a sećanje postalo održivije od najtvrđe kosti?
Tu su, međutim, i braća i sestre. Svako od njih ostavlja ponešto u maminoj torbi. Još više toga ostavljaju u mojoj glavi. Sećam se kako držim mlađeg brata za ruku, između nas je razlika tri godine, u betonskom dvorištu moje sarajevske tetke, negde u Ulici kralja Tomislava, sa desne strane, na putu za Koševo. Tetka stanuje na petom spratu u zgradi bez lifta. Svaki čas ona izlazi na malu terasu sa ogradom od tankih crnih šipki da bi videla šta radimo. Ja ne ispuštam brata. I dalje osećam njegovu mekanu ručicu. Naše se šake znoje i trnu ali se ne prekidaju. Tada sam imao pet godina. Tetka posle priča kako nikada nije videla takvu brigu kod malog deteta. Moj brat se toga sigurno ne seća. Ne verujem da se seća ni tetkine priče premda je ona kasnije ponovljena bezbroj puta. Kakve uspomene nosimo jedni o drugima? Kako te uspomene blede? Kako se menjaju?
Ili sećanja na sopstvenu decu. Kako se ona prenose na babe i dede, a kako na unuke? Gde se sastajemo?

Da li se majka bolje seća moga detinjstva od mene samoga? Možda se ja bolje sećam majke nego sebe? Ali sećanje na detinjstvo nisu ni imena trava, ni imena zvezda, opisi prostora i događaja, već nešto dublje i tajnovitije. Nešto o čemu ne smemo da razmišljamo jer nas od toga obuzima neizmerni strah od prolaznosti i praznine u koju ćemo, možda, biti bačeni. Sećanje na detinjstvo nosi u sebi tu drhtavicu i tugu kao nešto što je zauvek prošlo i što se ne može vratiti. Jer, šta je ono što je ispred nas? Neki novi početak? Ili praznina, obična nestvarna praznina.
Niko nas nikada tamo neće tražiti. Osim, osim, ako se tamo sami ne zaputimo.

 

Tetka Stana, Lela i ja u maminom krilu, Sarajevo, 1950.