Krvlju! 18. april, ponedeljak

Predao analizu na kojoj sam radio poslednjih šest nedelja. Počinjem da osećam neku vrstu olakšanja. Primećujem svet oko sebe. Danas je pravi letnji dan. Pojavile se sitne mušice. Taman da se zapitam da li je to opsena mojih očiju kad vidim jednog čoveka kako maše rukom da bi ih oterao. Grad je prepun novootvorenih kafića. Čim se podigne nova zgrada u širem centru,  u lokalu u prizemlju,  otvori se kafić. Ili pekara. Eventualno kladionica. To su zamajci srpskog privrednog buma.

Sedim u jednom takvom kafiću, u blizini Čubure.  U bašti kafića prilično je prostrano.  U bašti  nema ni jedne biljčice, jer je ograđena visokim zidom od susednog dvorišta. Oko podneva skoro puno. Uglavnom mlađi svet. Razgovaram sa direktorom jedne firme o dugu koji prema nama imaju već pola godine. Red je da se plati. Platiće, kad – tad. Onda, pošto smo apsolvirali taj neprijatni, materijalni deo sastanka, pričamo o prestojećim izborima. Oni otvaraju perspektivu dubokog očaja i malokrvne nade. I jedno i drugo može da potraje. Platiće posle nedelje!

Iz dana u dan traje besomučno pretvaranje i izmišljanje stvarnosti.

Neko se zarekao da će da reši kvadraturu kruga tako što će da razmontira sve kvadrate.

 

Posle jednog sata idem Dobračinom na drugi sastanak i vidim da se ulica prilično promenila. Otvorile se rupe i rupice sa brzom i francuskom hranom, izmileli novi preduzetnici. Tu i tamo neka jednospratnica spuštenih roletni, zatarabljena, izdaje lokal, nudi se prostor.  Odmah pored spomenika Čukur česme, gde i dalje ono golo i boso dete čuva neku vrstu prošlosti, iz šahta viri čovek u majici, samo do pola. I on izgleda kao neki spomenik jer se nekako ukočio, valjda održava ravnotežu. Skrenem u Zmaj Jovinu, koja se sada zove Kneginje Ljubice, i tamo zatičem istu situaciju. Brza hrana, brza pića, brzi susreti, brzi sprovodi. Sve se kotrlja naizgled samo od sebe.

 

Pošao sam sa idejom da, kad se oslobodim sastanaka, sednem napolju negde u okolini i da počnem da pišem. Od Boška sam dobio inspirativnu fotografiju. Kako bi izgledalo kada bih primenio tu metodu pisanja na javnom mestu? Da li bi me neko zaustavio? Čisto sumnjam. Verovatno bi me fotografisali mobilnim aparatima, možda čak i pravili selfije. Život je tako dosadan i ispražnjen od ozbiljnih uzbuđenja  da bi takva prilika morala da se iskoristi.

 

U stvari pisanje sopstvenom krvlju uopšte nije nešto što deluje nemoguće. Čudi me kako to već nije ušlo u redovnu upotrebu.

Posebno bi bilo uzbudljivo da se to radi u sudu. Ništa indigo, sve original. Ideja da se najiskrenije piše sopstvenom krvlju nije, naravno, nova. Taj romantični ideal uveliko je preživeo  romantizam. Iskrenost je postala autentičnost, a autentičnost originalnost. Podupiru se na merdevinama slave. Još malo pa će da se spoje sa večnošću.

Danas bi, uostalom, svako ko se tetovirao mogao da se pozove na svoju autentičnost i originalnost. Bez obzira što su motivi crteža i poruka najčešće masovni. Svako ko stisne zube i pusti malo krvi postaje kreativni junak. Za roman bi, međutim, bilo potrebno mnogo krvi. Ovo pisanje krvlju prvenstveno je namenjeno za poeziju. Može sonet, još bolje haiku. Svako slovo ima posebno značenje. Reč kao galaksija, stih kao maglina. Belina crne materije!

Godinama sam bio dobrovoljni davalac svoje krvi. Krv se obnavlja baš kao i ideje. Život postoji da bi se stvaralo a ne oduzimalo ili kralo. Idu izbori. Dolazi leto. Krenuo je sladoled. S vremena na vreme neko na mitingu uzvikne ja sam gladan. Onda ga obezbeđenje udalji. Par dana se komentariše  ovaj događaj pa se sve prepusti reci kafića,  tetovaže i  foliranja.

 

Da pišem sopstvenom krvlju? Čemu? Da bih nekoga u nešto ubedio? U postojanje kalendara?