Skloniti se ili biti uklonjen, 16. septembar, petak

Skloniti se, a ipak učestvovati, kako je to uopšte moguće? Učestvovanje je sa mene prvenstveno stvar moralne odgovornosti. Ceo život sam proveo kao deo sveta, odnosno društva. Nisam mogao da zatvorim oči pre nepravdama, nasiljem, zlostavljanjem bilokoga. Odrastao sam u senci vijetnamskog rata i protestima protiv američke politike. Priznajem, tada nisam razmišljao o eventualnim zločinima Vijetkonga. I kad su ubili Če Gevaru nisam razmišljao o tome da je on bio ubijen kao predvodnik gerilske grupe u stranoj zemlji. Mislio sam da pravda ima svoja unutrašnja pravila, i vrednosti, koje mogu da opravdaju nasilje i progon drugih ljudi. Ako su bogataši, i zli veleposednici tada bili manjina, a ja na strani većine gde sam danas? Nedvosmisleno sam manjina. Mada nemam ni bogatstvo, ni moć, ni uticaj, ipak se osećam ugroženim i izloženim svim vrstama pritisaka. Tu je ona većinska – malograđanska, sebična, neobrazovana i primitivna masa, a tu je i ona manjinska – moć vlasti i tajkuna. Gledam kako se lako “nađu” na zajedničkom zadatku!  Mogao bih, možda, da osetim ponos što pripadam potlačenoj, onemoćaloj i ismejanoj klasi, klasi intelektualaca. Već sam taj pojam izaziva podsmeh. Baš kao i disidentska kultura. Živimo u periodu trijumfalizma ignorancije i cinizma. Ali takava vrsta ponosa sasvim je infantilna. Ne samo da ničemu ne služi nego i sopstveni položaj još više unižava i obesmišljava.

Sedim u “Kućici”, kafiću u parku kod Šeste. Prazno je, sunčano, toplo. A preko zvučnika neki vedri laki rok. Na engleskom.

Skloniti se od svega nije stvar koja se može uraditi naprećac, jednostavno. Za tako nešto su potrebne pretpostavke, i pripreme. Nešto poput pripreme ekspedicije. Na primer: Kon Tiki! Možda su neki ljudi sposobni da se isključe samim fizičkim premeštanjem u drugu sredinu. Na primer: odu u manastir. Pretpostavljam da su pre toga bili vernici. Pretpostavljam da su “izveli decu na put”, ukoliko imaju decu. Pretpostavljam da su zbrinuli svoje stare roditelje, ukoliko ih i dalje imaju. Pretpostavljam da su poplaćali sve račune, vratili sve dugove, zavšili sve započete posleove. Pretpostavljam da su se dogovorili sa svojim bračnim partnerom, razdelili imovinu, odredili ko će biti izvršilac poslednje volje. Ima tu prilično posla. Nije to odjava sa FB-a.

Može se, međutim, uvek razmišljati i postavljanjem pitanja: a šta bi bilo da ja sada umrem? Je l za to potrebna priprema? I kao da se ne bi rešilo sve samo od sebe. I sahrana i ostavinska rasprava. Potpuno bez tebe.

No, to je jedna sasvim druga dimenzija. O tome ne odlučuješ samostalno. (Najčešće.) Dok si Ovde moraš, hteo, ne hteo, da učestvuješ.

Sedim u “Kućici” i pokušavam da sredim misli. Juče, četvrtak, 15. septembar, bio je težak i odvratan dan. Ponovo sam bio u situaciji da moram da smirujem ljude, da ispravljam tuđe greške, da pimplujem i posredujem. Ovde je iz dana u dan sve teže bilošta normalno i profesionalno raditi. To je atavistički cunami populizma i otimačine. Previše ljudi znam i previše pamtim.

Uveče me je nazvala jedna poznanica koja je razgovor započela rečima: Ja stanujem u Ohirdskoj! U prvom trenutku nisam shvatio o čemu je reč. Onda mi je objasnila da je doneta odluka, na gradskom nivou, da Ohridska ulica promeni naziv u ulicu Brane Crnčevića. – Neću u ličnoj karti da mi piše da živim u ulici Brane Crnčevića! Obratila mi se jer misli da ja nekako mogu nešto da promenim.

 

Naravno, da ne mogu.

O liku i delu Brane Crnčevića teško mi je da pišem. Nije prošlo mnogo vremena od njegove smrti. On je svakako bio darovit i vešt satiričar, autor je duhovitog komada “Kafanica, sudnica, ludnica” koji sam kao klinac sa oduševljenjem gledao u Ateljeu. Onog časa kad je iz sfere književnosti zakoračio u politiku Brana Crnčević je postao zagovrnik mržnje i šovinizma, ratni huškač, nacionalistički demagog i stranačka prišipetlja. Umeo je od politike da se “ogrebe” u svakom pogledu. O njegovom pređašnjem životu, navodnoj saradnji sa Službom, kao i sklonisti piću i kocki, znam samo iz priča i to nije za razmatranje. Pretpostavljam da se za “dobijanje” ulice računa samo ono što je iz tzv. javne sfere.

Naravno, otkad je ulica u gradu politika je odlučivala kako će se koja ulica i trg nazvati. I tako  se preko imena ulica pokazivalo ko ima moć i sva prava koja iz toga proizilaze. Nije Brana Crnčević ni prvi, ni poslednji, “junak” koji će dobiti svoju ulicu.

Razmišljam o tome kako bi moglo da se sačuva sećanje grada od raznoraznih operacija i intervencija. Na primer, da se uvedu tzv. gradske fusnote, neke vrste obeležja koje će se stavljati na zgrade, ulice i trgove, svuda gde je vlast intervenisala. Negde je to spomenik, negde park, dvorište, ugao… Dovoljno bi bilo postaviti znak i broj fusnote. Objašnjenje bi bilo “gore”. Na oblaku, na netu. I niko ne bi mogao da ukloni ovo sećanje, odnosno podsetnik.

Možda je to jedan od načina ne samo da se branimo nego i da učestvujemo. Inače će nas drugi ne samo skloniti nego i ukloniti!