Većina, 9. novembar, sreda

Evo ga Tramp postade predsednik. Jezgrovito je to komentarisla moja prijateljica Đurđa. Samo je na profilu napisala velikim slovima: “Forrest Trump”. Kad sam malo posle razmislio, podsećajući se filma, rekoh sebi, jeste da je glavni junak Forrest Gump bio prilično priglup i ograničen, ali nipošto nije bio pokvaren i lukav. Glupost povezuje, a pokvarenost i prostakluk ushićuju! I onda dođemo do sveta u kojem živimo, do onoga što nazivamo većina, ne osporavajući, naravno, ni jednog trenutka, pravo većini da sama odlučuje kako će da živi i ko će da je predvodi. Većina voli Trampa! Ili je to samo posledica suženog izbora između njega i osobe koja deluje bešćutno, pokvareno i pametno. I Tramp je, naravno, i bešćutan i pokvaren, a i lukav je, onoliko, da ne kažem pametan. No iste vrline i mane ne znače ništa dok se ne strpaju u sobu igračaka, odnosno u društveni i istorijski kontekst. Nešto što vam smeta kod jednog, ne smeta vam kod drugoga. Ne postoji moralno, odnosno estetsko čistunstvo. Ta višedimenzionalnost u selektovanju i ocenjivanju drugih ljudi najmanje je stvar političkog izbora. Mnogo više je u tome onog klasnog (zavičajnog) i kulturološkog. Otpor prema postojećoj vlasti i potreba da se ona zameni više je stvar neke vrste generacijsko-klasno-zavičajnog obračuna sa onim što ti je nepoznato i strano nego opredeljivanje za drukčiju politiku. Politika koju ljudi ne razumeju više je stvar ponašanja političara i administracije nego ideologije. Mora se razoriti prethodni sistem da bi došla katarze. Ta katarza uključuje sve vrste neposrednosti i prostaštva, spontanost koju narod obožava. Ne bi me začudilo da uskoro, na nekim izborima, kandidati  počnu da prde i podriguju, uz grohot auditorijuma. Neki su nazvali ove američke izbore pravim rialitijem. Ali takva je većina izbora poslednjih pet-šest godina. Svet rialitija, jeftinih sapunjavih serija, igri istine i beskrajnih monologa aktuelnih javnih junaka, to je nešto što dominira. Bez toga su mediji danas nezamislivi.

 

A šta će biti ako naš Forrest Tramp odluči da Srbiji vrati Kosovo u njene granice? Naravno da se to neće desiti, ali nije loše izokrenuti stvari do apsurda. Tada bi, pretpostavljam,  srpski patrijarh odustao od ideje da se Kosovo vrati silom kao što je ovih dana najavljivao. Srce bi nam bilo puno, pošto bi se vratilo na svoje mesto, a stomak verovatno nešto prazniji.  Nastala bi otimačina oko poslova na Kosovu. Pojavili bi se zadužbinari iz celog sveta. Mafija bi zbila svoje redove, proširila tržište, povezala se sa svetom. Koje bogatstvo forme, simbolike i esencije!

Izbor Trampa za predsednika prirodna je posledica opšteg ludila. Svet je odavno otišao u kurac, ali to niko javno neće da prizna. Tako je, kako je.

Mora se poštovati volja većine. Šta ćemo drugo nego da poštujemo. Ali da istinski  poštujemo, ili da volimo, e to je već druga stvar. Rado bih rekao većini, kada bi ona bila oličena u neku osobu: izvolte kusajte! Ali dobro znam da ćemo takve odluke, i izbore, morati da kusamo svi zajedno.

Mora se poštovati volja većine i kad je skroz budalasta i štetna! Zašto? Zbog samog smisla demokratije. OK, to mi je razumljivo. Ali da bismo prihvatili ovo pravilo moraju se ispuniti još neka pravila. Na primer: da voljom većine ne bude ugrožena osnovna ljudska prava: ravnopravnost i jednakost pred zakonom, poštovanje ustava i zakona, razdvojenost izvršne i sudske vlasti, sloboda izražavanja i mišljenja, nezavisni mediji… Može li većina da izglasa rasističke zakone? Naravno da može. Videli smo to kroz istoriju dvadesetog veka. Ali to, po mome mišljenju, nije odraz nikakve demokratije. Ne postoji demokratija tamo gde Vrhovni sud ne može da poništi volju većine zbog toga jer je ona u suprotnosti sa vladavinom prava i osnovnim ljudskim pravima. Ne postoji demokratija tamo gde ne postoje snažni i uticajni mediji koji će da kritikuju i žigošu takvu “volju većine”. Osiona, primitivna i nekontrolisana vlast može da dođe na vlast demokratski, voljom većine. I šta ćemo onda? Da je trpimo dok sve ne uništi? Ili da pokušamo da je vratimo u korito prava i zakona, da je kontrolišemo tako što ćemo otkrivati šta radi. Ako nam ta vlast počne da uskraćuje pravo  da je kontrolišemo i kritikujemo ona time gubi legitimitet bez obzira koliko je velika većina iza nje.

Nikada nisam bio deo većine. Ni onda kada sam bio na strani onih koji su  srušili Miloševića. Video sam koliko je ta većina raštrkana i zbunjena. I video sam kako se većina namešta i uhlebljuje, kako koristi položaj, kako postaje elita vlasti, sposobna da uradi sve što joj padne na pamet. I bivalo je sve gore i gore. Posebno posle ubistva Zorana Đinđića.

Trijumf većine sve više ima formu populizma a ne demokratije.

I dalje poštujem volju većine. Bez obzira koliko  mi je muka od svega. Da ponovim:   Glupost povezuje, a pokvarenost i prostakluk ushićuju!