Ispunjenost sećanja – posle 20 godina, 17. novembar

Rekao bih da je dvadeset godina proletelo poput svakog rođendana. Teško je da se setite nekog rođendana, osim ako se tokom njegove proslave nije desilo nešto izvanredno i neočekivano – u dobrom ili lošem smislu. Onoga što se odigralo tačno pre dvadeset godina sećam se mnogo bolje od svih rođendana. Pre svega zbog onoga što se dešavalo oko nas. Bio je to početak protesta protiv pokušaja izborne krađe Miloševića i njegovih kompanjona. Period od 17. novembra 1996. pa do marta 1997, neki računaju 78 dana, mada su Čedini saplemenici nastavili sa protestima još izvesno vreme, bio je najuzbudljiviji, najkreativniji i najlepši period od časa kad je počela da se raspada zemlja. Mogli bismo slobodno reći od 8. Jebene sednice 1987. I to nije trajalo samo jedan dan, jedno posle podne ili jedno veče.

 

 

Kotrljalo se i trajalo danima. Bilo je uspona i padova. Osećanja nemoći i besa, ali i radosti, smeha, osećanja moći i trijumfa. Naši su životi odjednom bili isprepletani i izmešani, naši razgovori užurbani i puni iščekivanja i nade. Upoznavali smo ljude na ulici. Razgovarali smo sasvim otvoreno, bez otpora i stida, o tome da nam propuštaju cipele, da se brinemo za decu, da imamo mačke, da nismo bili na moru osam godina, da nam je familija u Sarajevu … Približavali smo se jedni drugima, zbijali u koloni, kad bismo ugledali “snage reda”, sa onim njihovim šlemovima i štitovima. Onda smo stajali dok se ne bi uklonili, ili bismo ih zaobišli drugom ulicoma. I nismo se bojali, ne, nije bilo straha. Kao da smo računali: ako nas prebiju to će se čuti, to će pokrenuti nove ljude, to će podići novu energiju. Noću je znalo da bude veoma hladno. Posebno u kordonu u Kolarčevoj. Smenjivali smo se jedne noći, kao znak naše, novinarske solidarnosti, sa studentima. Pokojni Ljubiša Rajić je primetio da neki studenti duvaju i bio veoma kritički raspoložen prema tome. Volio sam tu njegovu detinjastu, pravolinijsku ispravnost, delovao je kao najispravniji i najdosledniji čovek na planeti, a to nije malo, u času kad se sve poljuljalo. U masi, u kordonu, bilo je toplije. A kad sam izašao iz njega stigla me je hladnoća. Jedva sam pokretao nogama. Sve vreme je grmela muzika. Zapamtio sam da je to bilo nešto od Prodigy. Ali šta? Pitao sam juče Gordana i on mi je odmah odgovorio. Poslao je link. Firestarter! Spot je sušta suprotnost kordonu u Kolarečevoj. Mi tada nismo više bili u smrdljivom tunelu. Bili smo izašli na površinu. I više se u mrak nisamo vraćali.

 

Danas mi se polako vraća vid i sećanje. Neću da žalim za propuštenim šansama i izgubljenim iluzijama.

Pokušavam da sagledam današnje ludilo. Šta može da pokrene ljude na pobunu? Nepravda? Pa one se stalno dešavaju? Presne laži? I one se stalno proizvode i gutaju. Nema ničega novog pod kapom nebeskom, a ipak ljudi uspevaju da pokrenu mrcinu istorije. S vreme na vreme. Neki to posle oplakuju kao promašaj.

Ja to tako ne osećam. Dovoljna mi je ispunjenost sećanja.