Istorija kao uspomena, 21. novembar, ponedeljak

Prebiram po starim rukopisima. Napolju sunčano i vetrovito. Mnoštvo obaveza. Zamor. Iskopao sam iz dužeg teksta:

 

to use Pindar’s own phrase, ‘a black heart forged when the flame was cold?

Crno srce iskovano na hladnom plamenu!

 

Kad se šta desilo? Gde sam ja tada bio? Šta sam mislio o tome? Šta sam očekivao?

Koliko se dobro sećam onoga što se kasnije odigralo? Da li sam  imao osećaj da se dešava nešto istinski veliko, istorijsko, što neću moći da zaboravim ma šta se posle desilo? Da li sam ja bio deo toga? Ili nikada nisam doživeo takav osećaj. Možda sam živeo instiktivno, svestan isključivo onoga što je uticalo i određivalo život moj i mojih najbližih. Ne, ipak nisam tako živeo. Ne zbog toga što sam to svesno izabrao već jednostavno zato jer sam takav bio sazdan. I mada bih mnoge stvari danas drukčije uradio ipak ne vidim da sam imao suštinski drukčiji izbor. Da sam 1978, kad sam imao trideset godina, otišao u Holandiju – gde mi je bio ponuđen posao, to bi sigurno imalo ozbiljne posledice. Mada, ne verujem da bi me to promenilo.

 

Ali kada sam shvatio da je život, ne opšti, život kao kosmički fenomen, već moj – vlastiti, lično, intimni, privatni… prolazan? Onda kada su me napuštali najbliži, pre svega otac i majka, a onda i pripadnici moji vršnjaci, oni iz ulice, iz osnovne škole i gimnazije, sa posla…? Verovatno. Mada, sve se to odvijalo tako neprimetno da nikada neću moći da odredim trenutak „otkrovenja“. Možda je „otkrovenje“ genetske prirode, neka vrsta saznanja koje postepeno „oboji“ naše viđenje sveta. Govorim o starenju.

 

 

Šta znači pozivati se na „svoje vreme“ ili „svoje doba“. Ne samo da je to vrlo varljivo nego se, u suštini, odnosi samo na period zrelosti. Kada sam imao desetak godina bila je Kubanska kriza. Sećam se užurbanosti i napetosti kod kuće, očeve zabrinutosti i noćnih odlazaka na sastanke. Kuba je izgledala blizu, počinjala je odmah iz Brača. Majka, međutim, nije verovala da će biti rata. Iako smo navijali za Fidela (Če je na scenu stupio tek kasnije) mnogo smo više voleli Kenedija nego Hruščova. Ipak, teško da bih rekao da sam živeo u vreme Kubanske krize i da je to obeležilo moj kasniji život. Čak ni ubistvo Kenedija, koja nas je sve veoma potresla, jer to nije bio izbor između komunizma ili kapitalizma, već između lepote i mladosti i ružnoće i starosti, teško da je utisnulo pečat obeleženosti mojoj generaciji. Kad malo razmislim, ni Hladni rat nije bio nešto zbog čega bih bio posebno obeležen. Kao građanin tadašnje Zemlje mogao sam da putujem gde hoću i svuda da budem priman sa simpatijama i razumevanjem. (Kako na Zapadu tako i na Istoku.) Prvi politički potres koji je obeležio mene i moju generaciju bila je 1968. Tada smo se, po prvi put suočili sa državom i njenim tajanstvenim mehanizmima moći. I to je iskustvo ostalo utisnuto do današnjeg dana. Pa ipak, kada kažem: „moja generacija“, to zvuči prilično nestvarno: literarno i  agitpropovski. Ne postoji „moja generacija“ već isključivo neka vrsta duhovne fantazme – fantomski ud pripadnosti nečemu što je plod čežnje da smo svi jednaki, ravnopravni, a pomalo i braća. Odavno to više ne mislim. Niti smo bili jednaki i ravnopravni, još manje braća. Ali to tada uopšte nije bilo važno. Duh vremena bio je revolucionaran i oni koji to nisu razumeli, koji se zbog toga nisu uzbuđivali, bili su na gubitku. Oni nisu upoznali šta znači biti potresen od muzike, filmova, knjiga i ideja koje su rušile sve stari svet. Kada danas sretnem nekog vršnjaka za kojega muzika Boba Dilana ili Rolingstonsa ništa ne znači, baš kao ni Borhesove knjige, ideje Froma i Markuzea, Trifoovi i Bunjuelovi filmovi, shvatim da je pojama generacije i generacijskog sećanja, kolektivnog iskustva, ili čega već, obična prazna ljuštura u koju se trpaju nespojive pojave, lica i osećanja. Ovde ne pominjem ogromne razlike koje su postojale među nama u pogledu svake vrste angažovanja. Većina je bila ne samo nezainteresovana šta se oko njih dešava nego veoma često i besna zbog entuzijazma koji smo pokazivali.  Ne postoji, zaista, ništa poput zajedničkog  (kolektivnog) sećanja osim ako nisu bile u pitanju srodne duše čiji su se putevi ukrstili nekom političkom ili društvenom katarzom.

Mnogo godina kasnije, mada mi to često izgleda stopljeno poput zavarenih blokova sivog leda,  došlo je do raspada zemlje i gomile ratova, kriza, haosa, siromaštva, izolacije, bede i nesreće, a ja sam bio ne samo zreo nego i pomalo „prezreo“ i smetalo mi je što će ti događaji da obeleže moj život, ako ne i generaciju. O generaciji opet mislim kao nečemu što se razvuklo i izmešalo, priviklo, uskladilo, propalo ili uspelo na najfantastičnije načine. Kako smo mogli da budemo deo iste generacije ja, Arkan i Vučela? Po čemu? Po izboru muzike i knjiženosti, zaljubljenosti u iste devojske? Jest, u kurcu!